U prošlom  veku naše turobne savremene istorije imadosmo dva Petra kralja – omiljenog čika Peru Prvog Karađorđevića, i nesrećnog Petra Drugog Karađorđevića, dakle jednog pravog i jednog  nedavno rehabilitovanog kralja koji to nikad nije ni bio.

Da ne ostane dužan pokoljenjima, jugoslovenski i uže posmatrano srpski sport je krajem prošlog i početkom ovog milenijuma iznedrio dvojicu Bora – legendarnog  košarkaškog Borislava Stankovića, i dolazećeg legendarnog odbojkaškog Aleksandra-Boru Boričića. Zbog prostora i iz pijeteta, u daljem tekstu ću ih zvati Bora Prvi i Bora Drugi.

O Bori Prvom mi iz razuđene košarkaške familije znamo, ili bar mislimo da znamo, mahom sve. O Bori Drugom odbojkaški poslenici bi mogli da kažu mnogo toga, posebno sad kad ga je Evropska odbojkaška federacija (CEV) izabrala za svog novog predsednika, dok tek poneki odbojkaški i košarkaški  znalac  pamti da je i on, Bora Drugi, u stvari najpre bio košarkaš pa tek posle odbojkaš i sve ostalo.

Rođen (1948.) i odrastao na beogradskoj Varoš kapiji, tri godine mlađi od mene (ovo je, videćemo kasnije, važan podatak za ovu priču), Bora Drugi je, kao vršnjak i komšija Dragana Kapičića-Kaponje i tek malo stariji od Zorana-Moke Slavnića, išao sa njima (pa i sa mnom) u OŠ “Braća Ribar” (danas OŠ “Kralj Petar Prvi”), najstarijoj školi u Srbiji (osnovana je 1718, i kao takva je zaštićena od strane države pod rednim brojem 1). Škola je početkom 60-tih prošlog veka među prvima u gradu dobila koševe, od kojih je jedan osvanuo u dvorištu zakucan za zid koji je deli (ili spaja) sa Republikom Francuskom (pod uslovom da su ambasade ,deo teritorije’ tih zemalja). Iako je geografski škola tek kojih stotinak metara daleko od igrališta na Malom Kalemegdanu, slagao bih kad bi rekao da su njeni đaci (među njima Kaponja, Moka i Bora, kasnije i Goran-Goge Rakočević), bili od početka ludi za basketanjem, bilo u dvorištu škole ili na Kališu. Radije su i dalje šutirali plastičnu fudbalsku loptu, da tek kasnije, kad su krenuli u srednje škole, pod uticajem okoline i sportskih fanatika (poput mene koji sam već bio kapiten Zvezdinih juniora, kasnije i ne tako loš trener), a posebno zahvaljujući upornosti Zdravka Kubata, Zvezdinog trenera mlađih selekcija, pristupe do tada najuspešnijem košarkaškom klubu u državi. I dok su Kaponja i Moka od starta, što spretnošću i autentičnim talentom za igru (Moka), što fizičkim i drugim predispozicijama (Kaponja) davali znake mogućeg izrastanja u ,prave igrače’, Bora Drugi (i tada i kasnije je nosio naočare) je delovao kao neko ko zna poneki trik sa košarkaškom loptom, ali nije posedovao visinu i još mnogo toga za ulogu centra u vremenu koje neumitno dolazi (bilo je to vreme u kojem je košarka počela nezadrživo da “raste”)

Bora Drugi ne bi bio, ni tada kao ni sada, to što jeste, da nije brže od drugih ukapirao da će sa svojom visinom pa i građom, teško stići do zvezdanih visina među koševima. Tiho i smisleno, onako kako je nasađen, zamenio je svetlu košarkašku svlačionicu Zvezdinog doma sa manje svetlom odbojkaškom svlačionicom u memljivoj pozadini istog tog doma. Postao je vrlo brzo jedan od najboljih juniora i to ne samo Zvezde. Gledao je i navijao i dalje za Kaponju, Ducija, Moku i ostale, ali su oni, kad je trebalo, bili tu da navijanjem na utakmicama podrže njega i njegovu generaciju (trener im je bio Laza Grozdanović), da postane najjača omladinska odbojkaška ekipa u zemlji.

Bora Drugi je, dakle, bezbolno (?) i tiho zamenio košarku odbojkom. Inteligentan, metodičan, vredan i posvećen, istovremeno i pragmatik i vizionar, otisnuo se na put kakvom je teško naći poređenje.  Bio je vrhunski u svemu – kao igrač, klupski i reprezentativni, kao šampionski trener, kao neuporedivi odbojkaški funkcioner koji će našu odbojku sa margina i ivice nestajanja dovesti na sam svetski vrh. I to u kakvim vremenima? U doba embarga, ratova, svekolike krize, gubitka iluzija da je bilo šta vredno truda moguće pretočiti u podvig. U njegovom primeru, u podvig mudrosti, entuzijazma i vere, u trijumf kakvom u našem savremenom srpskom sportu verovatno nema ravnog.

Ovu priču o Bori Drugom ću završiti jednom epizodom koje se i on, Bora Drugi, i ja rado sećamo. Negde na početku sedamdesetih bio sam trener KK Kalemegdan, tima sastavljenog od “otpadaka” Zvezde i Partizana koji je u tri sezone, od osnivanja i Beogradske zone stigao do predvorja Prve savezne lige. Trebalo je da odigramo prijateljsku utakmicu sa OKK Beogradom. Kako nismo imali dovoljno igrača, pozvao sam  Boru Drugog, tada već afirmisanog odbojkaša-prvotimca Crvene zvezde, da zauzme mesto teškog centra (današnje petice). On bez oklevanja skide naočare, navuče dres i – odigra 40 minuta protiv reprezentativca Žarka Kneževića i ostalih tako da je i sam moguće zažalio što je napustio košarku. Pobedili smo posle sjajne igre sa par poena razlike a on, Bora Drugi, bio je jedan od najboljih na terenu.

Photo: MN press