Uz sav spektar boja koje poznaju znalci ja dodajem jednu svoju – nostalgičnu boju, i unapred se izvinjavam što vas maltretiram ovakvim pričama iz prošlosti. Ali mislim da vrede. Ne zbog mene, ali i zbog mene, nego zbog onih o kojima pišem i nekih koji će sa osmehom prepoznati sebe danas. Ovo može da dirne sve nas, ili one koji se sećaju događanja u našem košarkaškom svetu krajem šezdesetih.

Revolucionarni zahvati donose dobro na kratko, uglavnom to čine evolucije – sporije su, ali sigurno vode napred sem…

Košarka u drugoj polovini šezdesetih uđla je u hale. Ja nikad nisam zakačio igranje Prve lige na otvorenim terenima, kao – spadam u mlađe. Odsedeo sam ligu i po u Hali III beogradskog sajma, kao i mnogi iz moje generacije koja se probijala da bi se kasnije pokazala.

I onda Bog, CK i studenti “donesoše” halu na Novom Beogradu, u ulici Otona Župančiča. Izgledalo nam je u početku, tako je to uvek, daleko, daleko u p… materinu. U to vreme umeo sam da tajno uzmem fiću od oca, kratko vreme vozio sam čak i bez dozvole. Ideš od Slavije ulicom Maršala Tita do Terazija, pa levo u Prizrensku i na Brankov most, pa Dakar reli. Ovaj Gabor nek ne misli da je pionir. Šest kaplara i tundre, pa čuveni podvožnjak i onda, odmah tu RK “Beograd” i hala.

Moram da ponovim onu raširenu priču, da je dotični hram košarke trebao da bude na mestu Starog sajmišta, kao neki kompromisno glupi politički sporazum (Juga – Nemačka), što mi liči na splitski “Milenijum” u Lori.

Izbiše 1968. studentski protesti i čuvena tuča kod podvožnjaka, pa „demokratskom odlukom“ premestiše našu presvetlu. Staviše je na terene IMT, pored robne kuće “Beograd”. O tome neka lamentiraju drugi, tek – iza te „demokratske odluke“ preko noći (ako je bila) ima i ciljeva koji su postignuti. Možda neplaniranih, ali jako dobrih. Počep je taj deo Novog Beograda da zaživljuje i polako postade nešto više od proste spavaonice.

A mi podmlađeni i već perspektivni uđosmo u nov prostor. Nedovršen, kao i sve kod nas u začetku. Ali za nas je ta hala bila kao apartman u “Hajatu”. Nije nam smetao mi grubi beton i kilav parket, ni sveža, najjeftinija boja. Arhitektonske egzibicije sa upuštenim krovom, valjda zbog uštede na kubaturi, tek su kasnije zahtevale sanacije. I kad se sabije skoro pet hiljada ljudi unutra – i još svi puše, nema veze što igraš kao pod islandskim maglama. Ma, košarkaška revolucija!

Pamtim otvaranje. Napolju se nebo otvorilo – lije kao iz kabla. Krov prokišnjava isto kao iz kabla. Dve bare, da bare – baretine sa obe strane centra, udesno napred, taman dok igraš da vežbaš kris-kros dok trčiš u kontru. Dok ovi koji kontrolišu loptu mogli su da biraju kako će da maltretiraju odbranu kretanjima u nazad.

Da li je iko od vas nekad gledao četiri košarkaške utakmice za redom? Košarka jeste prelepa igra, ali je i iščekivanje sledećeg, i nada u bolje. Ali ono beše baš strašno.Opterećujuće, čak je prelazilo u ružno i dosadno. Hala puna, unutra toplo zbog publike, a grejanja nema i svi počinju da se vrte. Posle druge utakmice svi su već odsutni, a moj stariji drug iz IV gimnazije, tada već poznati karatista i kasnije ortoped Zdenko Milinković – radi kate (karate izraz za borbu protiv zamišljenog protivnika)! U žamoru tragična sekunda tišine kad neko uzviknu: “Pazi leđa!” Tad nastade urnebes koji se nije smirivao do kraja četvrte utakmice. Svima beše puna neka stvar ceremonije ali nekako i tu dečiju bolest preležasmo. To je bio početak. Za nas sa Krsta to je bio raj.

Kad su počeli treninzi tamo, i kad više od oca nisam dobijao auto, išao sam u halu autobusom. Čekam dok ne dođe sedamnestica, a bila je kao antibiotik – činilo mi se na svakih šest sati. Svaki trening odnese mi pola dana. Sa svakim žbunom tundre između Šest kaplara i Otona Zupančiča postadoh kućni prijatelj. Za nas „aristokrate“ iz starog dela Beograda beše to kao poniženje u početku. Bez veze, ali tako beše. I novoizgrađeno Savezno izvršno veće (SIV) izgledalo je onako golo kao da je palo s Marsa. Kao Tadž Mahal, kao novoiskopana piramida.

Istom onom „demokratskom odlukom“ nestao je i podvožnjak, jedina veza u to vreme između Evrope i Male Azije. Studentarija je učinila svoje, i za nas i za sebe. Neki od njih se uglaviše među “tastere”, neki među profesionalne opozicionare sa nalogom, a pošteni izvisiše.

Uskoro smo dobili i Gazelu. BrankoPešić je imao muda, svaka mu čast. Tada ja sa Neimara krenem u dvadeset do sedam, sledi presvlačenje i po dva zavoja na svaku nogu, i tačno u sedam sam na treningu. Ja i moja WV buba. Takvo je bilo vreme.
A kako smo mi napredovali, napredovala je i hala. Popravljali su sve, pa i krov. Mi smo se odomaćili. Kao da smo prešli iz jednog sveta u drugi. Pođeš od kuće, pređeš Savu, pa praznina, pa opet kuća, kao magija. Ništa nam nije smetalo,ni bezvezni hodnici, ni zajednička kupatila, ni čas toplo pa hladno. Bili smo mladi i naučeni da trpimo.

Tada smo ga sreli, i počeli polako da se upoznajemo sa njim.

Jova Baničević bio je, po sitematizaciji, domar. Ali kakav! Jova jedan od onih nevidljivih i neprocenjivih ljudi. Kao moji Baron i Maša sa Krsta. I još od ranije Šok, pa Badža iz OKK Beograda, Brka iz Zvevde.

Onako onizak bio je drčan, malo stariji, i dugo ga nisam video da se nasmejao. Držao je disciplinu i sve je moralo biti na minut. Mnogo nas treniralo je u toj hali, i moralo je čvsto. Sad kad se setim, brzo je smirio naše dečačke bubice. Kod nas iz Radničkog je to išlo brzo jer smo, valjda, tako bili vaspitani. Jer ne dao nam Bog da se na nas požali Pivi. Vremenom postadosmo bliskiji.

Možda umišljam, ili je to bila vremenska koincidencija, ali Radnički je rastao zajedno sa Jovinim autoritetom. Prvi put sam primetio da je spustio ton kad smo nas dvojica zakasnili na trening. Očinski reče: “Ajde, ajde požurite”. Kao da smo mu se mi iz Radničog podvukli pod kožu.

I kao danas da je bilo, sećam se da smo igrali jednu trening utakmicu protiv Injisa 1972, i da je bila prelepa alii je potrajala preko termina, i to dosta. Dođe neka odbojkaška ekipa, i počeše da se bune – kako to može? Muklo i jako Jova odgovori: “Radnički može”. Nije bio važan Injis, u tom trenutku najbolji klub Evrope, važni smo mu bili samo mi.

Došao je jedne godine Ćosa, trebao mu je individualni trening. Nekako smo se dogovorili da budemo u hali u isto vreme. Jedan na jedan sa njim je bila za mene škola iznad svih, ali je Jova odredio i nikom nije dao da uđe. To je trajalo skoro tri sata i sem mene, i,možda Kređe Ćosića,  uživao je još neko – ali Jova sigurno.

U vreme, kad smo postajajali “romantičari” zahvaljujući divnoj košarkašici i novinarki Branki Prelević, kad smo igrali u različitim čarapama, nekome pade na pamet da na teren skočimo sa upuštenog plafona, kao neka atrakcija. Visoko je sedam metara, ali Piva odmah pristade. Jova se prekrsti, verovatno se žalio okolo. Normalno,Saki Prelević, Brankin brat, spusti Pivu na zemlju i mi izađosmo na utakmicu normalno. A  na zagrevanju – lom! Neki fotoreporter, koji je sa kraja čuo Jovu,sakrio se ranije na krov čekajući momenat da ovekoveči ludake koji skaču odatle. Kako mi nikako da dožemo, on poče da se vrpolji, stade na tanku lamperiju i – propade. Propade, rukama se oslonio na neke šipke, vise mu noge dole. U hali urnebes, mada je bilo opasno. Jova ćuta, pa samo reče: “Kakva je ovo budala”. Više se ovo pamti kao događaj nego zbog posledica kojih, sem po smehu, nije bilo.

Nešto ranije dođe na trenig neki čvor i pita Pivu da li može da proba da igra. Piva je bio dobar čovek, i nije mogao da ga odbije. A i tada nije bilo informacija, pa ko zna šta nosi dan a šta noć. Skide se taj dežmekasti i poče da trenira. Vidi Piva na zagrevanju da je ovaj cava, i obazrivo ga posla u svlačionicu. Mi se zagrejali, pršti na terenu, a onaj momak kulturno donese ključ od svlačionice, pozdravi se i ode. Završi se trening i mi smo se istuđirali pa krenuli svako na svoju stranu. Ja sam pre toga kupio neki štof za odelo, jer tada se šilo kod krojača. Stavio sam ga u torbu pa je bila teža. Kako nisam imao auto, krenem na autobus do Terazija, i onda na trolu do kuće. Kod Londona pipnem se za zadnji džep – nema mi novčanika. Panika, mada bez poslednjih misli. Od ondašnjih 110.000 ostalo mi je posle kupovine 95.000. Jebeš mu mater, solidno za ono vreme. Prvo pomislih da mi je ispalo u svlačionici. Odmah sam sišao iz trole i na taksi. Dođem do hale, i bez kinte pred Jovu. Ne mogu da tvrdim da sam baš očekivao, ali bilo mi je normalno da mi Jova plati taksi. Sledi panika, traženje, frka i – smirenje kad smo shvatili da nas je onaj dežmekasti sve popalio i izradio kao ovce. Bez reči, Jova je dogovio sa taksistom paušal do Franca Rozmana. Sutradan na Krstu kod Sakija sledio je inventar nestalih satova, debelih zlatnih lanaca i para. Nastradamo  „ki Mančester“. Škola je to. Ali za mene i Jova je škola.

Sećam se i proleća, oko prvog maja 1972. TV turnir. Odigra sam dobro protiv Brazila u Čačku, i sad u Beogradu neko drugi igra. Svlačionica mala, svi mi u njoj, ja u odelu, i Ranko drži vakelu. I ovo i ono, pa pontira: “U Kinu i na Olimpijadu ide Dugi, a vi ostali…” Ostalo nisam čuo od unezveronosti. Hoću kroz zid, kroz vrata  – teška samokontrola da se ne smejem i zaplačem u isto vreme. Izlazim sam napolje. Ispred nikog sem Jove. Vidi me sluđenog, i pita šta mi je.  Kažem mu, i samo sa njim, samo Jovom i ja podelimo moje zadovoljstvo. On me uhvatio ispod struka i podigao me. Reč nije rekao. Pošao sam polako prema hali, i dišem duboko. Tada sam ga valjda prvi put video da se nasmejao.

Moram da napravim malu digresiju. U to vreme Bora Boričić, moj prijatelj, i ja smo igrali loto zajednički. I to tako što ja kažem brojeve i dam polovinu uplate, a on pedantno i uporno ispisuje neke njegove skraćene sisteme. I samo popunjavanje onih starih listića, po tri puta prepisivanje, je iziskivalo upornost. Međutim, kad smo Bora i ja u pitanju poverenje se podrazumevalo.

Uglavnom, ja idem prema hali kao novopečeni olimpijac. Hodnik prazan, samo je Jova u njemu. Dolazi Bora, i preko Jove viknu: “Dugi, dobili smo  5+1 na lotou”. Nisam mogao da verujem. Gledao sam da mi neka cigla ne padne na glavu.Bolje je da je sreća malo razređena nego tako skoncetrisana. A Jova gleda čas Boru, čas mene. Zna da Bora voli da se zajebava, ali nikad sa ozbiljnim stvarima. Ćuteći ispratismo moju zgusnutu sreću, i ostadosmo bliski za ceo život. I Jova sa nama.

Bila je to neka njegova naizgled gruba dobrota. Onako drčan nije se nikog bojao. I halu je tretirao kao svoju rođenu kuću. Uostalom, sećam se i da je tamo spavao. Ostavljali smo stvari kod njega, ne baš svi ali mi iz Radničkog imali smo u njemu anđela čuvara. A nije baš da je bio prijatan u komunikaciji. Umeo je da podvikne na recepcionare, čistačice, majstore. Direktor hale nije ni morao da se meša. Jova je bio autoritet koga su svi voleli  poštovali. Beše autoritet i za miliciju, njima je tako bilo udobnije – oni gledaju utakmicu, a Jova nadgleda sve. Onda milicija nije bila kao ovi danas – nindže, nego obične sivo-plave uniforme. U to vreme i navijanje je bilo pravo. Navijači su uživali i gledali, pazite – gledali košarku.

Nije Jova podnosio nadmenost. Rekoh u početku da sa nama nije imao sukoba na tom planu, ali jednom sa nekim iz Zvezde beše nekako smešno, a valjda za tog novopečenog Zvezdaša i dobra škola. Znate, kad mladi dođu u veliki klub odmah uzlete. Taj momak je odlično izledao ali je bio tanak u znanju, i trebalo je da uči. Normalno. Pravio je korake i na zagrevanju, videlo se da je fasciniran ambijentom i novom sredinom. Pred jednu utakmicu on sa malim društvom dolazi da igra. Mislim da ga je Bata dozirano skidao i učio. Ulazi ti on kao narodni heroj na donji ulaz, uvodi svojih par drugara, i nalete na Jovu. A ovaj je sve pamtio, i nije baš svima sve dozvoljavao. Na pitanje gde će – dobi odgovor – na  utakmicu. “A ko si ti?”, uporan je Jova. E tad onaj junoša odgovori: “Nova Zvezdina zvezda”. Jova ciknu: “E, pa Zvezdina zvezda i svi vi – marš napolje!” .Nije vredelo ubeđivanje, deca posramljena odoše, valjda da kupe karte. Ne sećam se da li je Bata Đorđević tada izveo 11 igrača na utakmicu, ili ne, ali sa Jovom je bilo tako.

Rekoh da mu je hala bila sve. Ne sećam se koliku je porodicu imao. i da li je uopste imao. Nekako je razvlačio u govoru, kao da je negde iz preka. Ako nije imao kuću, zaradio je i stekao dom u hali, i čuvao ga do smrti.

Jove više nema  Po njemu se neće ništa zvati – sem naslova ovog teksta. I njegove ploče, tamo gde je sahranjen.

Hala koja sada nosi lepo ime Ranka Žeravice ne predstavlja u košarci ono što je nekada bila. A bila je za našu košarku kao parna mašina za industrijsku revoluciju, kao prva Teslina centala za energetiku, prvi tranzistor, prvi čip.. Slučajno, ili je Bog tako hteo – tek, hala je košarkaški živela zajedno sa Jovom, i polako se na tom planu gasila zajedno sa njim. Možda ja malo preterujem, ali tako je bilo.

I bez obzira što smo napredovali i dobili nove kapacitete, a košarka se uzdigla do neslućenih visina i zahtevala veće prostore, što je logični odraz napretka, dozvolite mi da ja malo romantično gledam na sve ovo.

Ovo je bio moj mali osvrt, omaž  Velikom malom ČOVEKU  Baničević Jovi. I njegovoj nevidljivoj ulozi, ali mnogo vrednoj u uzdizanju hale “Ranko Žeravica” i košarke u njoj.

Topla sećanja na njega, i mnoge druge slične njemu, osmišljavaju nam život i opravdavaju izbore.

Photo: Printscreen i privatna arhiva