Od, u prošloj kolumni, najavljene tri krucijalne utakmice u Evroligi, košarkaši Crvene zvezde maestalno su odigrali prvu protiv Žalgirisa na obe strane terena, što je rezultiralo ”trostrukom” pobedom (61:77). Osim bodova u gostima, trijumfa sa više od devet poena razlike, koliko su izgubili u prvom duelu u Beogradu, važnost zmaganja je i – antologijska igra, pridobijanje skeptika na svoju stranu, kao i lepota basketa koja ulazi u anale, nešto poput ”Lepote poroka”, kultnog jugoslovenskog filma Živka Nikolića iz 1986. Čak je i Njofra Paviljonski, veoma oprezan kada su pohvale prema crveno-belima u pitanju, procedio nešto što bi trebalo da znači ”alal vera”. I negdašnji kouč Partizana, Duško Vujošević, poručio je iz Francuske za naše medije, pored ostalog: ”Tim i stručni štab su za svaku pohvalu, momci igraju sa velikom borbenošću u napadu kao i u odbrani. Vidi se kolektiv, dobro su utrenirani…” Bilo je na društvenim mrežama zanimljivih komentara na ovu hvalu DV, poučan je jedan, od mog druga iz Kraljeva – ”samo odeš u pravu zemlju sa vrhunskim lekarima i vidiš kako može”… Dakle, da treba biti maksimalno oprezan, po floskuli ”pamet u glavu i dupe uza zid”, brzo se prizemljiti i nastaviti dalje, spoznali su crveno-beli već u ponedeljak, u meču ABA lige protiv Mege, kada su posle 45 minuta jedva izvukli živu glavu za sedamnaestu ovosezonsku pobedu u nizu.

Sad, moram i neku ličnu notu, svoje jadanje, da unesem u kolumnicu. Odmah po odlasku Marine Maljković sa mesta selektorke ženske repe, krenulo se sa licitiranjem naslednika. Neoprezno sam, na društvenim mrežama što bi se reklo, postavio sledeću rečenicu: ”Ne znam da li će, ali znam zašto bi Laslo Ratgeber (na slici)  trebao da bude novi selektor ženske košarkaške reprezentacije Srbije.” Šokiran sam bio nekim saznanjima posle toga, direktno ili indirektno. Prvo, dosta ljudi, pogotovo stručnijih od mene u ovoj oblasti, su bili za ili protiv, što je očekivano. Drugo, oni koji su protiv pokazali su svu lepezu srpskih naravi. Neki su predlagali svoje kandidate, od kojih pojedini nikad nisu bili samostalni treneri ni u muškoj, nekmoli u ženskoj košarci, dok su se drugi već oprobali u sličnim ulogama, relativno neuspešno. Enti su predlagali sebe, neki posredno – potsećanjem na svoj uspešan rad, neki direktno porukama meni, treći su izabrali najgori način – kudeći Ratgebera. Jedan kolega, nevažno ime i čin, tražio je od mene da mu obrazložim zašto LR, kad već četiri godine ne radi, ima svoju akademiju u Mađarskoj i otima naše mlade igračice; zašto nije u srpskoj košarci već dvadeset dve godine i – ništa nije uradio za to vreme, kao i još par poređenja i insinuacija koja nisu za ”tisak”.

Gebera sam upoznao krajem 1993. u Novom Sadu, u dve godine intenzivnog, nezaboravnog druženja sa akcentom na basketu, saznao sam da se radi o mladom (rođen oktobra 1969.), inteligentnom i obrazovanom čoveku, koji je uneo odmah dozu entuzijazma do fanatizma u svoj rad, što je siguran znak da će uspeti, kao što i jeste: 2009. sa Spartakom iz Moskve postao je klupski prvak Evrope, četiri puta bio je na F-4 ovog nadmetanja, radio je i u Fenerbahčeu, sa svojim Pečujem ima nebrojeno medalja, žensku selekciju Mađarske predvodio je u 123 meča, sve ostalo o njemu može se naći na internetu, recimo. Drugo, ako hoću da budem maliciozan – zar se Marini Maljković nije nalazilo ”sto” mana, neiskustvo pre svega (kao i Saši Đorđeviću, uostalom)? Može li se za Željka Obradovića, Dušana Ivkovića, Svetislava Pešića, Božu Maljkovića, Sašu Obradovića reći da nisu (ili sporadično) radili u domaćoj košarci (i zašto može), da su pojedini bili selektori drugih država i tako dalje. Može li neko osporiti njihovo znanje i rejting? Da ne dužim – Laslo Ratgeber bio bi osveženje na ovoj funkciji, odlično poznaje evropski ženski basket, vrata su mu otvorena na svakom koraku, ima i harizmu i šmek. Ali, što reče moj drug NJP – ”ljudi su kao i satovi, neki žure, neki kasne, a neki su pokvareni”…

Još koji aber, pa ću se i dalje baviti minimalno ovom temom, kao i do sada. Moje mišljenje je da Laslo Ratgeber na kraju i neće biti selektor ženske nacionalne selekcije, da li svojom, da li voljom drugih. Jedna od ”mana” mu je što nije iz Beograda, samim tim ne pripada elitnom ”krugu dvojke”. I u basketu, kao i u važnijim životnim segmentima, ”glas razuma” dolazi iz K2, oni vole sve da određuju, posebno ko će šta biti u ovoj državici, valjda im je neko davno dao tapiju. Tipujem da će ”nova Marina” biti muško, trener podoban i blizak beogradskom snobizmu, bez obzira što je barem tri četvrtine karijere proveo u muškoj, samo manji deo u ženskoj košarci, u snazi sa svojih pedeset šest godina života, bivši odličan košarkaš crveno-belih i slično. Sa srećom svima, posebno posle poluglasnih tvrdnji nekih novinara da Marina Maljković i nije rekla sve na konferenciji za štampu, što je i normalno, jer je – pošto joj odavno znam majku i oca – pre svega vaspitana osoba. U stvari, hteo sam da kažem da ne treba od svakog događaja u basketu, pa i šire, praviti cirkus gde ima vožnje motorom po zidu smrti, lavova koji skaču kroz zapaljeni obruč, zmija, klovnova, miševa i zečeva, akrobatike i slične zajebancije za dva sata. Možda nešto može da bude i normalno, po sledećem receptu – ”knjigom protiv dosade, muzikom protiv glavobolje, trčanjem protiv tuge, ćutanjem protiv budala”…

(Kolumna objavljena u dnevnom listu Danas, prenosimo uz dozvolu autora i redakcije Danasa)

Photo: MN press