Radivoje Rade Vukosavljević, nekadašnji košarkaš Crvene zvezde i najbolji mladi igrač Evrope 1976. godine, rodjen je 22. novembra 1959. u Beogradu. Njegov otac, čuveni čika Brka – Vojin Vukosavljević, legenda Malog Kalemegdana, ceo svoj radni vek je proveo kao domar Košarkaškog kluba Crvena zvezda. Pa je tako maleni Rade svoje prve životne, a i košarkaške korake, napravio upravo tu, na terenima na Malom Klemegdanu.

Rastao je uz košarkaše Crvene zvezde i nekako je bilo i normalno da i mali Rade krene njihovim stopama. Još kao klinac je sparingovao legendarnom Zoranu Moki Slavniću, koji je po ceo dan svoje vreme provodio tu na Kališu. Mali Rade je upijao sve Mokine fazone, i kasnije ih primenjivao kada je i on počeo da se bavi profesionalno košarkom.

Počeo je u pionirima sa 11 godina, na takozvanom mini basket terenu koji je jedini u tadašnjoj Jugoslaviji postojao na terenima Crvene zvezde, kod trenera Vojislava Vezovića. Kasnije Rade prelazi kod čuvenog Zdravka Kubata, iz čije su radionice izašli mnogi košarkaški asovi.

Sa kadetima Crvene zvezde 1975. u Splitu osvaja prvenstvo Jugoslavije (u to vreme kadetska i juniorska prvenstva Jugoslavije su bila veoma kvalitetna i jaka) pod dirigentskom palicom Mileta Protića. Iz te generacije kasnije u Zvezdi su igrali košarkaši poput Slobodana Nikolića, Branka Ćirića, Miće Rodića, Gorana Bjelice, Vlade Mitrovića Prangije (sadašnji direktor FMP-a)…

Te iste godine Rade Vukosavljević je sa kadetskom reprezentacijom Jugoslavije u Grčkoj osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu. U borbi za treće mesto Jugoslavija je pobedila ekipu Italije, a najzaslužniji za pobedu je bio upravo Rade Vukosavljević. U 30. minutu igre zbog pet ličnih grešaka iz igre izlazi najbolji igrač reprezentacije Jugoslavije Nebojša Nikolić (košarkaš OKK Beograda), pa Rade preuzima dirigentsku palicu i za poslednjih deset minuta postiže 17 poena, i to na samom kraju meča presudna dva slobodna bacanja koja su i odlučila pobednika.

Toliko je opčinio grčku publiku svojom igrom da je na kraju meča bio iznesen sa terena na rukama grčkih navijača. Sutradan je grčka štampa, koja je izveštavala o ovom prvenstvu, pisala hvalospeve o mladom Radetu, a u naslovu je stajalo “Vukosavljević – Italija 17-10”, aludirajući na poslednjih deset minuta kada je Rade sam pobedio reprezentaciju Italije.

Te iste godine kod trenera Nemanje Djurića, Rade postaje najmladji prvotimac Crvene zvezde sa 16 godina. Debitovao je na kup utakmici 17. septembra 1975. protiv ekipe Takova, koju je Zvezda dobila rezultatom 109-67, a Rade je na ovom meču postigao 4 poena, i na taj način obeležio svoj debi za prvi tim crveno-belih.

A evo šta je legendarni Moka Slavnić te 1975. izjavio za mladog Vukosavljevića:

– Rade je za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije zaigrao sa 16 godina, znači pre mene. Nemamo isti stil igre, vrlo je nadaren, ima sjajnu tehniku i mnoštvo ideja. Sazreo je da igra za prvi tim, sa takvim talentom kakav je on treba ga forsirati.

Već naredne godine cela Evropa će čuti za mladog Radeta Vukosavljevića. Naime, na Evropskom juniorskom prvenstvu u Španiji 1976. reprezentacija Jugoslavije je osvojila zlatnu medalju, a Rade Vukosavljević je bio proglašen za najboljeg igrača Prvenstva. Kakva su sve imena tada bila na tom prvenstvu: San Epifanio, Solozabal, Romaj, Tkačenko, Tarakanov, Belostenji, Lopatov, Janakis, Aca Petrović, Miško Marić, Damir Pavličević i ostali… Rade je bio iznad svih njih.

Jugoslavija je tada, 1976. u Santjago de Kompostela osvojila treće uzastopno juniorsko zlato, posle Gorice 1972. i Orleana 1974. U timu su bili Miško Marić (102 poena, prosek 12,8), Predrag Bogosavljev. Aca Petrović, Mile Stanković, Pero Vučica… Bilans je bio 7-1, jedini poraz od SSSR u grupi, 71-72. Revanš sa kamatom u finalu 92-83 (Miško Marić 19, Rade Vukosavljević 15…). Rade je bio treći strelac tima sa 75 poena, prosek 9,4.

Ali ima jedan zanimljiv detalj pre ovog Prvenstva Evrope. Naime, reprezentacija Jugoslavije kako bi se što bolje pripremila za ovo takmičenje nedelju dana ranije je doputovala u Španiju i odigrala turnir na kome su učestvovale ekipe Španija A, Španija B i Kentaki Univerzitet iz SAD-a.

Upravo na utakmici protiv Kentakija, nakon što je jedan od američkih košarkaša u prvom poluvremenu nekim harlemovskim potezima pokušavao da ponizi košarkaše Jugoslavije, to je jako razljutilo mladog Radeta koji je u drugom poluvremenu postigao 30 poena i pokazao da i van Amerike se igra dobra košarka (u prvom postigao 4), pa je na kraju utakmice trenera Kentakija, čuvenog Džoe Hola, opčinio da mu ovaj prišao i čestitao.

Mnogo od ovih igrača će kasnije nastaviti svoje karijere, ali po priznanju samog Radeta kapiten te reprezentacije Čeda Brbović je bio, pored njega, jedan od najboljih igrača na tom Šampionatu, i velika je šteta što je zbog škole, a kasnije i fakulteta okončao svoju košarkašku karijeru, i nije je nastavio. Bio bi sigurno veliki igrač.

Nakon tog turnira i Prvenstva, Vukosavljević je dobio pozive od čak sedam američkih univerziteta da igra za njih košarku i pohadja koledž, ali se to od Radeta krilo! On je tek nakon dve godine saznao za te pozive, kada je već sve bilo kasno.

Posle Prvenstva Evrope, u želji da potvrdi zvanje najboljeg mladog igrača sprečio ga je iznenadni bol u kičmi koji je osetio, i koji ga je odvojio devet meseci od parketa. Počinje da oseća povremene bolove u nogama i rukama koji su trajali po mesec dana, pa bi prolazili. U to vreme kada bi ti bolovi nastajali igrao bi pod blokadama. Niko od lekara nije mogao tačno da utvrdi dijagnozu šta je to Radeta mučilo.

A onda 1978. selektor reprezentacije Jugoslavije, proslavljeni Aca Nikolić, poziva ga u nacionalni tim, i vodi u Ameriku na veliki turnir u Atalanti. Na takozvani Mini Mundobasket  na kome su učestvovale reprezentacije SAD, Kube i reprezentacija Sovjetskog Saveza. U tadašnjoj reprezentaciji SAD su nastupali Lari Bird, Grifin, Medžik Džonson… Jugoslavije je pobedila Sovjetski Savez rezultatom 97-79, Kubu sa 98-80, a izgubila od SAD 83-88. Reprezentacija Jugoslavije je osvojila drugo mesto na tom Mini Mundobasketu. Rade nije dao ni poen na tri utakmice, ali to nije bitno. Bird i Medžik su igrali za SAD, to im je bila poslednja studentska godina. Bird  je dao 6 poena, Medžik nijedan. Kod nas Kićanović 22, Delibašić 19, Dalipagoć 18, Ćosić 16. Prvig dana SSSR su razbili (97-79), Praja sa 18 poena, Kića sa 26 i Ćosić sa 20. Kićanović je bio MVP turnira, a Dalipagić najbolji strelac sa 72 poena.

Naši su po povratku rekli da su im sudije protiv SAD 27 puta sudili  korake… Oko 10.000 gledalaca aplaudiralo je našim igračima… Rade je bio međju velikanima, sa budućim svetskim (oktobra 1978. u Manili) i budućim olimpijskim šampionima u Moskvi 1980.

Reprezentacija Jugoslavije je nastupala u sledećem sastavu: Vilfan, Kićanović, Žižić, Knego, Jerkov, Skroče, Ćosić, Radovanović, Dalipagić, Delibašić, Nakić, Vukosavljević.

Dobio je Rade i poziv za pripreme reprezentacije pred Svetsko prvenstvo u Manili, ali zbog bolesti koja je polako počela da uzima maha morao je da otkaže.

Te 1978 godine dobio je i poziv od Bogdana Tanjevića da pojača redove Bosne, ali Zvezda ga nije pustila. Rade je oboleo od veoma retke i podmukle bolesti okoštavanje kičmenog stuba za koju na žalost leka nema. Isprva su se sumnjalo na mišiće i dugo se nije moglo ustanoviti prava dijagnoza te bolesti. Rade se lavovski borio sa tom podmuklom bolesti, pokušavao je na sve načine da se izleči i vrati na parket. Boravio je i mesec dana u Moskvi na ispitivanjima i lečenju. Početkom 1979, tačnije 14. januara 1979, odigraće utakmicu protiv Metalca iz Valjeva u Pioniru (80-90), i nakon toga će uslediti duga pauza. Baš kada je trebao najviše Zvezdi u borbi za opstanak, Rade nije mogao da pomogne svojim saigračima i to se itekako osetilo u rezultatima tima.

Vraća se pred sezonu 1979-80. Celo leto je vredno trenirao kako bi se što pre vratio u formu, i nastavlja da igra u crveno-belom dresu, sada pod dirigentaskom palicom Ranka Žeravice. Prošao je pripreme u Puli sa Crvenom zvezdom i u toj sezoni je odigrao dosta dobro.

Počinje sezona 1980-81, i taman kad je mislio da su teška vremena iza njega počeo je da slabi i da gubi kilažu. Oslabio je preko 25 kilograma. Zbog bolesti morao je da pauzira. Lekari su mu zabranili godinu dana bavljenja košarkom, ali se Rade lavovski borio, tri meseca je boravio u bolnici i nakon izlaska lekari su bili oduševljeni njegovim brzim oporavkom. Počeo je sa lakšim treninzima i nakon mesec dana je dobio zeleno svetlo od lekara da može nastaviti sa bavljenjem košarkom, ali Zvezda je tada već bila ispumila bonus licenciranih igrača, i nije mogla Vukosavljevića da registruje za tu sezonu.

Tada ga Vinko Brajović, alfa i omega Jugoplastike iz Splita, zove da dodje kod njih na tri meseca i pomogne Jugoplastici u borbi za opstanak, ali ga Zvezda ne pušta u strahu da ako ode možda se i ne vrati na Mali Kalemegdan. Svoj povratak, koji je bio veliko ohrabrenje kako sa samog Radeta, tako i za sve u klubu, najavio je na prijateljskoj utakmici protiv Radničkog iz Obrenovca kada je postigao 27 poena.

U sezoni 1981-82 se vraća na parket, ali nije mogao da pruži ono što se od njega očekivalo. Bolest ga je sve više ometala, pa je svoj poslednji košarkaški meč odigrao 3. marta 1982. u Ljubljani protiv Olimpije, u drugoj utakmici četvrtfinala plej-ofa koji je Zvezda dobila rezultatom 107-86.

Bolest je bila jača, i Rade je morao u svojoj 22. godini da prekine košarkašku karijeru na žalost svih nas, jer smo ostali uskraćeni za jedan vanserijski talenat koji je tek trebao da pokaže svoj raskošni repertoar.

Za Crvenu zvezdu je odigrao 114 utakmica i postigao 450 poena.

On je  6. marta 2020. u Štark areni, na utakmici Evrolige izmedju Crvene zvezde i Makabija,  u okviru proslave 75. rođendana KK Crvena zvezda bio zajedno sa ostalim bivšim košarkašima iz kluba 100 počasni gost. Tada je i primio plaketu od svoje Zvezde u znak zahvalnosti za sve što je pružio u crveno-belom dresu.

Po sopstvenom priznanju, najdraže utakmice su mu bile protiv večitog rivala Partizana kada je igrao protiv velikih majstora Kiće i Praje, a u Radetovom sećanju je ostao derbi koji je odigran 4. februara 1978. Partizan – Zvezda 96-93. Naime, posle jednog duela izmedju njega i Kićanovića, gde je Kićanović malo više odglumio da je dobio jak udarac, sudija Jakšić je isključio Vukosavljevića iz igre. Na kraju, posle utakmice, kada su se uzimale izjave, Rade Vukosavljević je ostao pri tvrdnji (a to i dan danas kaže) da kontakta između njega i Kiće nije bilo. I nije poenta u tome da li jeste ili nije bilo kontakta, takvih stvari u derbijima ima na stotine, već situacija koja je usledila. Sudije Jakšić i Gapić, obojica iz Beograda, u dogovoru sa delegatom utakmice morali su da daju svoj iskaz, kao i to koliko će Rade biti kažnjen. Ali pošto su svi oni dobro poznavali čika Brku, Radetovog oca, niko ne bi smeo da mu izadje na oči posle toga. Naravno, poštovala su se pravila bez daljeg, ali to je bila jedna velika košarkaška porodica gde su se svi uvažavali i to je bio više simpatičan detalj koliko su oni uvažavali legendarnog Brku, a ne neki istinski strah. Rade je bio kažnjen neigranjem, ali ova priča je samo jedan mali doprinos o ljudima koji su bili sastavni deo ovoga sporta, i koji su mu davali onu draž koju samo košarka poseduje.

Photo: YouTube printscreen