Kad vidim V. Stankovića kako neumorono, čak i tokom dugog putovanja iz Gvangdžua do Pekinga nešto piše (a pojaviće se pred vama, pa možete da pročitate), ne mogu a da se i ja ne dohvatim olovke, i papira (računar trenutno nije dostupan, molimo pokušajte kasnije). Šaram poleđinu statističkog izveštaja prve četvrtine utakmice u razigravanju za plasman od 5-8 mesta, Srbija – SAD. Piše 32-7. Stvarno je bio takav rezultat, posle deset minuta igre onih koje su kojekave zamlate stavljale na vrh nekakvih rang lista favorita. Ni po jada što papir sve trpi, nego je ozbiljnije što mnogi to prihvataju zdravo za gotovo, taknuto-maknuto. Neko rek’o, ti odmah prihvatio, bez da si razmislio. Pa onda stiglo duboko razočaranje. I ne pišem o onima koji proriču, već o onima koji veruju u ta predvidjanja, ne stavljajući ni za trenutak prst na čelo.

Kada je Emir Kusturica konačno „postavio parket“ (a to mu je bio izgovor zbog čega, sećate se, nije otišao u Kan da primi Zlatnu palmu za film „ Otac na službenom putu“), i deset godina od trijmufa sa “Ocem…” stigao na Kroazetu da prikaže film “Podzemlje – bila jednom jedna zemlja”, niko nije znao šta će da vidi (sve do projekcije), ali se osećalo da je snimljeno istinsko remek delo. Žiri, kojem je predsedavala diva francuskog filma Žana Moro (čije ime inače Francuzi izgovaraju sa ŽAN, pa se neki engleski uglednik toga vremena „okliznuo“ rekavši da mu je drago što će upoznati gospodina Žana) to je i potvrdio dodelivši Kusti Zlatnu palmu, kažu najveće filmsko priznanje na svetu u jednoj godini. Jedna scena, sa najupečatljivijom metaforom, je ona kada drug Marko Dren (Miki Manojlović) nekim nesrećnicima zatočenim u podrumu još od vremena rata, preko razglasa pušta pesmu Marlene Ditrih „ Lili Marlen“, i tako ih drži 20 godina u podzemlju, pod izgovorom da je II svetski rat i dalje u toku. Ima on medju podrumdžijama i „svoje ljude“, pa tako jedan od njih (Bata Stojković), malo-malo pa vraća kazaljke na satu, kako bi sludjenim ljudima, kojima se inače svakodnevni život odvija „normalno u podrumu“, poremetio osećaj protoka vremena, dok drugi (Bora Todorović) sa trubačima ne prestaje da pravi atmosferu zabave, kao da je u Guči, a ne pod zemljom, sve da bi se puk dodatno sludeo.

Ali, tu je majmun, Soni, i kada on udje u neki tenk, zaostao iz rata, a to vidi šef orkestra, čujemo čuvenu rečenicu – „Uš’o majmun u tenak! Katastrofa!“ Sami ispali granatu, sruši se čitav podrum, ali i taj mračni poredak i nesrećni ljudi izadju iz andergraunda, shvativši da je rat odavno završen, i da su godinama, decenijama čak, varani, i da im je dobar deo života (a neki su tamo i rodjeni pa se i oženili) prošao u teškoj zabludi. Takav neprijatni, čak bolan trenutak, u kojem ljudi iz mraka odjednom ugledaju svetlost dana, desio se onomad u Donguanu, u četvrtfinalu Svetskog kupa. Ponekada u životu biva da neki majmun mora da nam pomogne da progledmo.

Nije da naša reprezentacija nema kvalitet za najviše domete, naprotiv, dokazala je mnogo puta tamo gde se to isključivo i jedino radi – na terenu. Ali neprekidno emitovanje „ Lili Marlen“, verovatno (ne kažem sigurno), jednom delu ljubitelja košarke, poremetilo je percepciju, pa su pomislili da je u toku i dalje stari svetski košarkaški poredak. A da su se samo malo podsetili, mogli su da primete da je romantična pesma Marlene Ditrih, poodavno bila hit.

Šta hoću da kažem? Naša reprezentativna košarka imala je, sa prekidima zbog sankcija, kontinuitet osvajanja medalja, ali u prošlom veku, baš kada je „Lili Marlen“ ostala upamćena. U 21. stoleću, a već je, ne zaboravimo 2019, koliko je medalja upisano u registar? 2001, i 2002, zlata, i srebra 9, 14, 16 i 17 – dakle samo šest za 19 godina! A od 1995, do kraja veka, svake godine po jedna – pet godina, pet odličja (da ne pominjem period od 1973 – 1982, svake godine Jugoslavija na postolju). Istina, Djordjević je ostvario komplet od tri srebra na Evropskom, Svetskom i Olimpijskim, pa je zaličilo (i to ne bez osnova) da će u Kini moći i korak više i, ruku na srce, možda je i moglo, ali nije, jer to nije lako, pošto košarka, onda i sada, ima skoro ista pravila i diminezije terena, ali se mnogo toga promenilo, trajanje klupskih sezona, recimo.

Jedan deo navijača (čista srca) skandirao je „ Uzmi Sale svetsku titulu“ kao da se to podrazumeva, pa eto da podsete, a o „Dajte Špance da se igramo“ da ne pričam. Čak su neki pomislili da će steći simpatije pričom o Bati i Valteru, koji je kažu ovde i dalje popularan (za šta nema dokaza, sem nekih naših priča o tome, koje govore da su neki prilično zaglavljeni u prošlosti), mada Kinezi ne znaju ni ŠTA je Srbija, a kamoli gde je! A nikako da shvatimo da smo delimično, ili ne, ali i dalje u podrumu, ANDERGRAUNDA, gde nam i dalje puštaju baladu iz Berlina, koja je ni kriva ni dužna postala simbol zla, iako je po sebi savim lepa i pevljiva.

Putujući sa juga na sever Kine, gledao sam kroz prozor brzog voza, koji jezdi više od 300 km/h nepregledna polja na kojima Kinezi, pod konac uzgajaju sve što mogu i što im treba. Železničke stanice – čuda arhitekture i gradjevinarstva. Ogromna zemlja, ogromni putevi, sve je ogromno. Ali iz svakog krajolika, koji se menjao kako smo se približavali Pekingu, uočava se trezvenost. Ovde se ljudi ne zavaravaju (mitomanskom) slikom o sopstvenoj velični i značaju, iako imaju itetako osnova za to. I baš to ovu zemlju čini grandioznom.

Nama je košarka (velikim reprezentativnim uspesima) stvorla osećaj nepokorenosti i moći, pa bismo još malo da živimo u zabludi te vrste. A kada se doživi (sasvim uobičajen) sportski neuspeh, očaju kraja nema.

Kada budemo uspeli da nadjemo meru, onda nam neće biti neophodni majmuni, da nam pokažu izlaz iz podruma, niti će nam biti potrebni muzikanti da nam neprekidnom bukom, ne daju da mislimo. Vreme prolazi, bez obzira što ima onih koji vraćanjem kazaljki, žele da nas ubede kako je stalo (a oni šta ućare za sebe). Ali nije vreme stalo, verujte mi na reč, vidim to u Kini, i kada ljudi sve plaćaju  svojim mobilnim, niko kešom, ali i iz voza koji „ leti“ 300 na sat! Što pre udjemo u taj voz, bolje po nas!

Photo: Printscreen