Ne, nije reč o nekom ekstravagantnom gastronomskom specijalitetu (mada ne bih isključio mogućnost da negde, u nekom ćošku sveta, i takvog štogod ima). Setih se jedne duhovite opaske (od mnogih) pok. Dragoljuba Žarkovića Žareta, nekadašnjeg urednika nedeljnika “Vreme”, koji je svojevremeno u jednoj TV emisiji kazao kako novinari tokom leta, kada nemaju tema, pišu kako su u nekoj birtiji pronašli miša u pivu, a u nekoj pekari žilet u hlebu, pa to stavljaju na naslovne strane, sa prilično izveštačenim zgražavanjem – iju, iju, kao da su pobegli iz neke kome(N)dije Branislava Nušića.

Kako je (konačno) završena sezona u košarkaškim ligama, od Amerike do Evrope, i više nema utakmica, koje po prirodi stvari predstavljaju predmet novinarskog rada odnosno izveštavanja, a papir (čitaj internet) svakodnevno traži da se neki mastiljavi trag ostavi na njemu, onda su značajne teme, zamenjene potpuno perifernim, nevažnim, suštinski nebitnim.

Tako je, koliko onomad, dolazak Nikole Jokića u Srbiju bio praćen, skoro pa, kao inauguracija američkog predsednika, i istovremno odlazak prethodnog na svoj ranč u npr. Teksas, ili gde već ima “skromno” imanje, površine kao neka omanja država sa severoistoka SAD. Nikola sleteo, odmah se uputio u … a dan posle bio na konjičkim trkama u Somboru, pa ga tamo videli, pa mu aplaudirali, pa mu se na licu videlo nezadovoljstvo jer konj u njegovom vlasništvu nije pobedio, pa bio odeven ovako, pa onako, pa brže otišao nego što je došao, i tome kraja nema. A pošto je normalno ljudsko biće (doduše sa nenormalnim talentom za košarkašku igru), verovatno ima potrebu da bude sa najbližima, koje nije video dugo, pa kad ga nema u “omiljenom kafiću”, a Nikola kao tema mora da se eksploatiše, onda snimaj iz drona izgradnju kuće u kojoj će da živi, ne samo on, već u drugom delu i njegova braća (kako li to saznadoše) i tako u nedogled.

Nikola Jokić u Somboru

Srećom pa poče finale plej-ofa ABA lige, inače bismo uz kafu izjutra verovatno čitali, koju je papuču prvo obuo, pre nego što je izašao u dvorište ispred porodične kuće, i krenuo ka štali da timari konja.

E, ali to finale, tek je priča za sebe; na stranu sam kvalitet košarke i košarkaša, već sve ono što je od toga, posle moglo da se iskoristi, jer kao i kada se (grubo poredjenje) kolje stoka, pa kada se meso istranžira, ima još dosta da se iskoristi, da se ništa ne baci (recimo crevca za kobasice, a i pisanije se razvuklo baš k’o creva). Nema portala koji svakodnevno ne objavljuje gde će koji košarkaš nastaviti da igra sledeće sezone, sa posebnim osvrtom na Kevina Pantera, pošto je Luka Vildoza već otišao kod Turčina Atamana u Grčku, gde mu se dan kasnije priključio i “zakleti grobar” Matijas Lesor (jedva čekam da ih vidim kako će da ljube detelinu sa četiri zelena lista, na svojim novim klupskim dresovima). Jedne novine čak objaviše poduži tekst o tome ko su potencijlene BOMBE pojačanja koje bi mogle da stignu u Crvenu zvezdi i Partizan, tokom leta, ali koliko vidim ZA SADA više odlaze, nego što dolaze.

Naravno, to je sasvim relevantna tema, jer basket gledamo zbog onih koji igraju, i nije bez značaja da li će neki vrhunski takmičar ostati u istom timu i sledeće sezone, ili će se zbog unosnije ponude, zahvaliti na saradnji i otići tamo gde će biti višestruko plaćeniji. Ali, čini mi se da se u tome i preteruje. I ne samo to, malo se skreće sa suštinski značajnije teme – razvoja mladih igrača (barem meni je to važnije), čemu bi trebalo (ili je barem tako nekada davno bilo proklamovano) da služi ABA liga. A njih, tih prpošnih junoša nešto nema baš mnogo, u onom obimu, u kojem bi to bilo vitalno važno za napredak naše omiljene igre.

Filip Borovićanin, član juniorske reprezentacije Srbije

Partizan je novi prvak ABA lige, ali u njegovoj startnoj petorci nijednog našeg deteta; i to nije neka strašna zamerka, već pre izraz zabrinutosti. Ima to svoju drugu stranu naravano, takmičiš se u ligama gde je nebitan pasoš igrača, već njegova produktivnost na terenu, a iskusni, ili iskusniji stranci su u takvim okolnostima upotrebljiviji i korisniji (jer rezultat je potreban sada i odmah) nego neki mladić od jedva dvadesetak leta, čiji košarkaški talenat po sebi nije dovoljan za visoke takmičarske ciljeve. I tako se vrtimo u krugu, u kojem je sve manje domaćih igrača, kadrih da se u skorije vreme uključe i u klupske mašine, ali i u reprezentativnu.

Kako se ovih dana pedantno piše ko ima ugovor sa kojim klubom i do kada je validan potpis, možda nije loše da se podsetimo, da su nam u nacionalnom timu (nekada, neki) mladi igrači postepeno već postali iskusni, a da novi ne pristižu, ili ne u onom obimu neophodnom za revitalizaciju selekcije. Recimo: Gudurić, pa on je od nedavno i tata, Vasilije, bliži je tridesetoj nego početku karijere, a sećam se kada ga je pok. Duda Ivković uvrstio u selekciju na Evrobasketu 2013 (što napisa Vlada Stanković … Bog te video, već decenija od tada), i kada je, još tinejdžer, novinarima u kameru (detinje iskreno) izjavio da nije znao koliko je seniorska košarka teška u odnosu na juniorsku, u kojoj je do tada uglavnom igrao. Posle smo se svi uverili, koliko je teško bilo njegovim rivalima, kada im je zabijao trojke u poslednjim sekundama…

Isto važi i za Nikolu Milutinova, Bogdan, u avgustu puni 31 godinu… A kada su pristizali u reprezentaciju, bili su osveženje. Igraće oni još, Bogu fala, ali baš sada treba da se pojavi neki sličan njima, jer Olimpijske igre u Los Anđelesu 2028. su iza ćoška, dok su one u Parizu, praktično već počele (nisu, ali su za samo godinu dana, a to prođe za čas). Kao što je prošao period u kojem su se pomenuti “bacali u vatru”, i kalili, kako na teškim utakmicama Evrolige, tako i onim reprezentativnim, na velikim turnirima.

Marko Gudurić, Vasilije Micić i Bogdan Bogdanović

Istine radi, treba reći da nije ni jednostavno razvijati mlade igrače u željenom pravcu, jer takmičenja ne pogoduju tome, drugim rečima Evro i ostale lige i kupovi sa prevelikim brojem utakmica nisu, i tek neće biti mesta za unapredjenje tehničke i taktičke obučenosti igrača, već su izraz pomahnitalog liberalnog kapitalizma u mnogim njegovim vidovima, a jedan od osnovnih, ako ne i prvi, je zarada po svaku, ali baš po svaku cenu, pa ko se kako tome prilagodi; za rast mladog košarkaškog bića treba vremena, a njega baš najviše nema, ili ga za to uopšte nema. I to liči na kvadraturu krugu, na pokušaj traženja konačne vrednosti broja PI, koji se definiše kao odnos obima i prečnika kruga, ili kao odnos površine kruga i kvadrata nad njegovim poluprečnikom, a poznat je kao Arhimedova konstanta ili Ludolfov broj. 3,1415926… Nema kraja!

No, nije sve tako beznadežno. Ljudska pamet je neiscrpan resurs, i uvek se mogu naći neka rešenja, istorija inženjerskih nauka svih vrsta tome nas uči. Ljudi lete, mada je samo pticama, šišmišima i insektima to dato prirodom, pa se i za naš basket može nešto naći, treba samo čovek da se malo počeše po temenu, i u razgovoru, i razmeni ideja nešto će se oblikovati, neophodana je samo volja, ostalo dolazi samo od sebe.

I priznajem da je ovo samo popis manje ili više poznatog, ali i to treba staviti na papir, to i jeste naš novinarski posao, da uočavamo pojave i procese, i da ih na razumljiv i jasan način prikažemo javnosti, mada (iskustvo me uči) od toga u praksi retko šta i kada ispadne dobro. Ali ne treba nikada klonuti duhom. Tome nas uče dvojica najvećih sportista današnjice, jednog sam već pomenuo u ovom tekstu, drugog i ne moram.

Pa i ako miš upadne u pivo, i u hlebu pronađete žilet, ne treba od toga praviti slučaj, naručite drugu turu, odsecite krišku sa žiletom, jer u suštini to nije važno, rešiće se. Samo ne treba odustajati od višeg cilja, usputne stanice se ne računaju.

Photo: FIBA, twitter