Dve utakmice u dva dana, dva različita sporta, ali ista psihologija. Oba puta je poražena. Partizan se u fudbalu predao Augsburgu još pre početka meča, kad je Drulović saopštio sastav tima i postavio defanzivnu igru. Mada je njegov tim ove jeseni bezbroj puta dokazao da ne ume da se brani (teško se može reći da ume i da napada). Sve pod parolom: i poraz je dobar, vodi nas dalje. Istom parolom rukovodio se i Dejan Radonjić u Istanbulu. Zašto da pobedimo, zašto da se uopšte borimo za pobedu, kad nas i poraz održava u igri, i ako izgubimo možemo ići dalje!!!

Eto, tako je Crvena zvezda odigrala protiv Fenerbahčea. Sa idejom da je poraz sasvim prihvatljiv, i bez ideje da se ide na pobedu. Naravno, poraz je stigao, nije crveno-bele ošamario onako kao fudbalere Partizana, ali je pokazao da sa našim shvatanjem sporta nešto definitivno nije u redu. Kao da se zaboravilo na najelementarniji princip sporta, a to je da je u pitanje nadmetanje za pobedu, i da publika dolazi da gleda dva tima koja se trude da pobede. Ne misli valjda neko da gledaoci dolaze da bi uživali kako njihov tim gubi samo zato jer taj poraz može biti “dobar”. Nijedan poraz nije dobar, pa ni Zvezdin u Istanbulu.

Mnogo puta sam na ovom portalu hvalio Dejana Radonjića, ali sad ću reći nešto što mu se sigurno neće svideti. On je krivac za ishod kakav je bio na kraju utakmice (79-61 za Fener) zato jer se prvi predao. Na kraju treće deonice turski tim je vodio sa podnošljivih sedam poena razlike, ništa tu još nije bilo gotovo, ali je onda Radonjić poslednju četvrtinu počeo sa petorkom kojom je iznenadio čak i navijače Fenerbahčea. Rebić, Gudurić, Simonović, Tompson i Štimac. Ko tu može dati koš? Niko? Pa niko ga nije ni dao, i Fener je lako otišao na nedostižnih +14. U tom trenutku već je bilo kasno za sve, postavljalo se samo pitanje sa koliko razlikom će naš i jadranski šampion biti poražen. Nažalost, u tim trenucima na klupi Crvene zvezde nije se videlo nezadovoljstvo rezultatom, niti želja da se bori za pobedu do kraja. Lica trenera i rezervnih igrača kao da su govorila: ovaj poraz ne boli, treba samo da pobedimo kod kuće Bajern i idemo dalje. Pozdravio ih Ljubinko Drulović…

Počelo je lepo za Beograđane, Jović je forsirao unutrašnju igru a Cirbes sa 8 i Štimac sa 2 poena doneli su Zvezdi lepu početnu prednost. Iskusni timovi posle dobrog otvaranja nastavljaju u istom tempu, igraju da daju koliko god mogu koševa protivniku, pa još i jedan više, ali Zvezda kao da se zadovoljila sa deset minuta dobre igre (i Partizan je dobro odigrao 45 minuta…). Posle vođstva od devet poena razlike sledi neobjašnjiv raspad sistema, što Fenerbahče koristi i lako dolazi do prednosti. U poslednjim minutima prvog, i početnim drugog poluvremena turski tim pravi seriju 23-4, uz čak 12 izgubljenih lopti Crvene zvezde u tom periodu! Nekako je Simonović trojkama vratio minus na podnošljivih sedam, ali je onda usledila ona Radonjićeva neshvatljiva odluka početkom poslednje četvrtine.

Možda bi treneru bilo lakše da je imao bar jednog raspoloženog igrača među onima od kojih se očekuje najviše. Međutim, Kvinsi Miler, Markus Vilijams i Rajan Tompson zajedno su postigli ukupno sedam poena. I to većinu kad je pobednik već bio rešen. Čudi to od Amerikanaca, koji su poznati kao borci za pobedu do kraja. Izgleda da je virus “podnošljivog poraza” i njih zahvatio.

Malo je vredelo što je Simonović šutirao trojke 5 od 8, a Cirbes i Štimac zajedno postigli 23 koša. Čak je i Vilijams uspeo da uknjiži deset asistencija, a Miler 11 skokova (sve u odbrani), ali Tompson je završio meč sa indeksom -3, a Gudurić sa neverovatnih -9 (šut 0 od 5).

Konačan utisak: poražavajući.

Photo: Euroleague