Otišlo je još jedno slavno ime koje je pisalo istoriju košarke. Amerikanac Dolf Šejs umro je 10. decembra od raka u 87. godini. Zvanično jedan od 50 najvećih igrača u istoriji NBA lige, izmislio je takozvani “njujorški stil”: biti stalno u pokretu. On je to radio na specifičan način: driblovao je desnom, a šutirao levom rukom. Često i sa obe. To je posledica loma ruke, koji je imao kao tinejdžer. Bio je ne preteča moderne košarke, nego, kako je napisao povodom njegove smrti New York Times – “most između one stare, i nove košarke kakvu danas poznajemo”.

Kad je jedne januarske noći 1960. u Filadelfiji Dolf Šejs ušao u istoriju kao prvi igrač koji je u NBA postigao 15.000 koševa, utakmica je bila zaustavljena a igrači oba tima stali su u red da čestitaju najboljem strelcu u istoriji lige. Gledaoci su bili uzbuđeni i oduševljeni, ali je retko ko među njima znao da aplaudiraju  “najvećem anti-talentu ” koji se vinuo do zvezdanih visina NBA.

Životna priča Dolfa Šejsa ne liči gotovo ni u čemu na biografije ostalih najboljih igrača koji su od malena  “jeli loptu ” pokazujući od prvih dana izraziti talenat. Dolf je bio visok, spor i stidljiv, dakle sa karakteristikama koje su kao stvorene za neuspeh u sportu. Njegov otac, frustrirani bivši bokser, Jevrejin rumunskog porekla, kasnije kamiondžija, sanjao je da ga sin nasledi u ringu i dostigne slavu koja je njemu izmakla, ali  Dolf, osim   “fizikalija ” za jednog dobrog teškaša, nije imao ni najmanje predispozicije za bavljenje boksom. Privukla ga je košarka, ali stidljiv kakav je bio, trenirao je za sebe, bez nekih velikih ambicija. U  Kreston Junior haj-skulu u Njujorku prvi put je obukao pravi dres i zaigrao u školskoj ekipi, kasnije je školavanje nastavio u  De Vit Klinton haj-skulu. Dominirao je visinom i bio važan igrač u timu, ali kada je maturirao 1954. nije bilo prevelikog otimanja univerziteta za njega. Izabrao je Univerzitet Njujork na kome je igrao dobro, ali procene su bile iste kao u srednjoj školi: solidan igrač, ali ništa više od toga. Uostalom, njegov studentski prosek od samo 10,2 poena i to zahvaljujući poslednjoj godini kada je stigao do 13,2, to najbolje potvrđuje. Njujork je jednom bio finalist NCAA ali je izgubio od Oklahome.

Kad je završio studije aeronautike, Niksi iz Njujorka, koji su imali takozvana teritorijalna prava na njega, ponudili su mu 6.000 dolara za sezonu, uobičajenu sumu za jedva prosečne igrače tog doba. Sirkajuz, tada član NBL, je bio nešto izdašniji i Šejs je za 7.500 dolara potpisao za  Sirakjuz Nešenel. Mnogo godina kasnije Ned Ajriš, predsednik Njujork Niksa, priznao je grešku rekavši:

– Da tada nismo ispustili Dolfa  mogli smo biti  ono što su  Jenkiji u bejzbolu…

Pitanje je, međutim, da li bi Šejs u Niksima, ili bilo kom drugom klubu postao to što jeste, jednostavno zato što je Al Červi bio u Sirakjuzu, čovek koji je više verovao u Dolfa nego on sam u sebe. Červi je bio igrač-trener, ali je sve više vremena provodio na klupi. Uporno je radio sa Dolfom pokušavajući da ga ubedi da može biti veliki igrač. Trebalo je  “samo ” da mu malo promeni mentalitet.

– Kad te tuku, ćuti, trpi i vrati. Iskoristi svoju snagu. Imaš sve predispozicije da uspeš, ali moraš i sam to želeti i verovati u sebe.

I Dolf je počeo da veruje.Trenirao je neumorno, danju, noću, na dan utakmice.Toliko je usavršio šut da je postao sinonim za preciznost,  imao je daleko najsigurniju ruku među visokim  igračima. Kažu da preciznost, posebno sa linije penala, duguje sosptvenom izumu. Naime, slobodna bacanja izvodio je na obruč od 14 inča, dok je normalan 18.  Šut  mu je bio specifičan, sa visokim lukom u obliku duge tako da je dobio nadimak  “Rainbow Kid “. Druga odlika bila mu je izrazita fizička pripremljenost koju je, pored ostalog, dugovao i pulsu od samo 48 otkucaja u stanju mirovanja . Od početka 1949. do Božića 1961. propustio je samo tri utakmice, a između 17. februara 1952. i 26. decembra 1961. odigrao je 705 uzastopnih mečeva. Na kraju 1962. bio je vodeći strelac NBA, za sobom je imao najviše utakmica, najviše minuta, najviše šuteva iz igre, najviše izvedenih penala, najviše skokova i najviše načinjenih faulova!

Karijeru je završio kao igrač-trener u Filadelfiji odigravši u sezoni 63/64 24 utakmice za  Sikerse.

U vreme Šejsovih početaka u NBA dominirali su Lejkersi iz Mineapolisa predvođeni Džordžom Majkanom, tako da je Sirkajuz morao da se zadovoljava drugim mestom ili, u najboljem slučaju, titulom prvaka Istočne konferencije. Dolf je brzo postao najbolji strelac i najbolji skakač, jednom je protiv Filadelfije 1950. uhvatio 35 lopti što je za ono vreme bio pravi podvig. Početak nestanka velikih Lejkersa posle povlačenja Majkana prvo je iskoristio  Sirakjuz, postavši prvak u sezoni 54/55. U finalu Istočne konferencije pobeđen je Boston sa 3-1, u velikom finalu Fort Vejn sa 4-3. Sedma utakmica dobijena je sa 92-91. Al Červi je majstorski vodio tim u kome je Šejs bio zvezda, ali su Pol Sejmur, Red Roča, Red Ker, Erl Lojd, Džordž King i Bili Kenvil činili vrlo solidnu grupu igrača  koja je, eto, stigla do šampionskog prstena NBA. Međutim, možda je za titulu zaslužniji od igrača i trenera bio vlasnik Deni Bijason, čovek koji je “izmislio ” pravilo 24 sekunde. Na njegov predlog Liga je donela odluku da se od sezone 54/55 napad ograniči, i upravo je to pravilo spasilo njegov tim u finalnom meču. Fort Vejn je vodio sa 17 poena razlike, i po starim pravilima to bi bila dobijena utakmica. Možda je i zato Dolf Šejs odlučio da svom sinu da ime Deni.

U  “porodičnoj istoriji NBA ” nema uspešnijeg para otac-sin od Dolfa i Denija Šejsa. Rođen 1959, Deni neće dostići slavu oca, ali posle Univerziteta Sirakjuz (prosek 8,2 poena),  odigrao je punih 18 sezona u NBA! Igrao je u Juti, Denveru, Milvokiju, Lejkersima, Finiksu, Majamiju, Orlandu…  Tata je godinama bio supervizor sudija u NBA. Zatim je trenirao Filadelfiju, a potom Bafelo Brejvs, gde je dobio otkaz posle druge sezone. U 1977. vodio je selekciju SAD do zlatne medalje na Makabija igrama, jevrejskoj olimpijadi u Izraelu.

Photo: NBA