Ovaj dio koji svi vide je već opisan u više navrata. Sad malo o onom dijelu za koji se ne zna previše. U klubu su postojala dva nivoa upravljanja. Jedan u kojem su bili ljudi koji su se brinili za novce, putovanja, stanove i sve ostalo potrebno za funkcioniranje kluba. Drugi dio je bija isključivo za košarku. Kohezija ta dva dila je neophodna da bi jedan tim ima mogućnost uspjeha.

Košarku su vodili košarkaši, a ovi gori u kancelarijama in se nisu mišali u posal. Jerkov, Macura i Šolman su prvo klupske legende, a ko će bolje znat košarku od njih u to doba. Dovođenje Slavka, Moke, Bože, Duška, Srete, Savića,Aramisa su bili potezi koji govore dovoljno o svemu.

Predsjednik kluba je bija Ante Njegovan. Jedan neupadljivi gospodin koji se nije uvaljiva nigdi u prvi plan. Pored njega bili su Ante Šabalić, Pave Šošić i Zoran Milas. Isto tri krasna čovika kojih se rado sićan. Putovanja nan je organizira legendarni Cico Poduje, a s njegovin sinon Simon san danas ka prst i nokat. Spona između uprave i terena je bija tajnik Biba, inače katica za sve. Jackson osiguranje, Bubalo Mip, Bošnjak Ivica kamerman,Kolja Mjeda zlatar, Josip Knežević, Gas iz Skradina, stari Tabak, osoblje hotela “Park” u Splitu, dva vozača autobusa, uvik isti su nas vozili (jebiga, zaboravija san imena ali znan da će se neko sitit i javit), Teta Olga. Sve su to ljudi i mista koji su bili dio priče o legendarnoj Jugoplastici. S obziron da uvik pišen stvari u dvi minute nekoga ću sigurno zaboravit. Nadopišite slobodno ko se siti.
Svak je radija svoj posal u tišini i malo se o tome pisalo, a ja san tek kasnije posta svjestan koliko nan je to svima značilo. Fala svima na svemu.

Kup šampiona

Ne mogu ostavit ovu ekipu na jednu objavu. Malo o 1989-oj godini i Kupu prvaka Europe.
Dakle totalni autsajderi ne znan ni sam kako smo se uopće plasirali. Došli u Minhen i prije prve utakmice drži Božo sastanak kako ćemo igrat. Nakon njega dođe profa Aca Nikolić i kaže: “Momci nemojte da izgubimo 30 razlike pa da nam se smiju, da kažu da smo zalutali ovde”.

Dobijemo mi veliku Barcu i prije finala slična priča. Kaže profa nama: “Djeco draga ovo je meni najveći uspjeh u životu. Sva finala i osvojene titule do sada ne mogu se mjeriti s ovim. Tako mladi a već dogurali do finala Kupa prvaka. Ajde nemojte da nas zgaze. Bolji su, imaju 4 Amerikanca i strašnog Dorona. Pokušajte se izborit da bude barem blizu”.

Nakon utakmice zezamo mi njega, i kaže on nama: “Nisam ja blesav, nego je to bio najbolji način da vas opustim, djeco draga”.
Doček u Splitu je bija nešto neopisivo. Na sletanju se iz aviona vidila kolona auta sve do grada. Nisu nan dali da izađemo iz zgrade jer je bilo more ljudi. Aerodrom blokiran. Nema ni odlazaka, ni dolazaka.

Uspili smo se popet na krov zgrade do aerodromske i pokazat pehar ljudima. Probili su ogradu ka da je od papira da bi došli šta bliže. Kako nije bilo moguće izać tako su nan poslali autobus na pistu i na izlaz, kuda inače samo vojni avioni idu u hangar, i tuda smo izašli na gornju cestu. Čitavin puten pratili nas je gomila ljudi i auta.

Ulaz u grad spekakl. Na svakom prozoru tvornice Jugoplastike ljudi sa zastavama i transparentima. Na raskršću prema Poljudu dočeka nas kompletna postava Bobisa sa kapama i bilin keceljama, i ogroman natpis na lancunu. Sve ulice zakrčene. Krećemo se 5 na sat. Dolazimo do tunela i zaustavlja nas policija. Kažu, ne možete na Rivu. Mi insistiramo, a oni kažu da bi nas pustili ali da nema šanse nikakva vojska napravit prolaz autobusu. Preusmjere nas direktno na Gripe. Dan danas žalin šta nismo mogli doć na Rivu bar povirit minut.

Na Gripe smo nekako među iljadama ljudi došli blizu dvorane, i onda momenat koji nikad neću zaboravit. I sad mi suze dođu na oči. Na izlazu iz busa našla se neka stara žena od svojih 70-ak godina, i svakome od nas ljubila ruke i govorila: “Fala van dico, fala van dico”. Neman pojma koja je žena bila. Vjerovatno nije ni živa više pa da ovo pročita, ali mi nikad neće dok san živ izać iz glave.

U dvorani opet ludnica. Mislin da Gripe nikad nisu bile punije, i da neće nikad više. Ako inače stane 3 iljade nategnuto, tu noć je bilo valjda 5 iljada ljudi. Utiskali su se ka sardine. Svi su tili doć vidit pehar. Prozvalo nas je jednog po jednog, i kad je uša Duško s peharon nasta je stampedo. Kako smo preživili neman pojma.

Tih par dana bilo je nevjerovatno. Ka da ideš po zraku, a ne po cesti. Vrlo brzo smo se morali probudit. Čekala nas je utakmica protiv Vojvodine. Nama svejedno, a oni ako izgube ispadaju iz lige. Pehar Kupa prvaka na centru, a oni kroz zajebanciju – daj nemojte igrat sto posto. Moš mislit. Ko bi od srama izgubija.
Photo: Printscreen