Sasvim slučajno upalim sinoć TV, a tamo – Ivan Ivanović. Beskrajno je simpatičan i ima dobru “žvaku”i, verovali ili ne, i privatno je spontan i vrcavo duhovit. Znam ga lično, a znam i da mnogo voli moj Radnički. U mojim očima Ivan je dvometraš. Jedino malo bizarno deluje ona njegova odjava tipa “Javite se na `vece sa ivanom ivanovicem`?”  Ko će sa njim u toalet – ne znam!

Malo šale, bez ljutnje. Uglavnom, radio sam nešto i propustio sam da čujem ko mu je gost. Vidim samo sagnuta glava i obratim pažnju na glas. Poznat mi je, kao da slušam moje iz Kumanova (moj otac je iz tih krajeva). Podignem glavu i pomislih da je televizor nešto poremećen. Slika svetla, blješti. U stvari pojavio se reflektor više. A glas i osmeh su Tome File. Odmah sam se nasmejao, ostavio sve i sa zadovoljstvom odgledao emisiju do kraja. Da budemo iskreni –  svi smo mi  ostarili, mislim biološki, ali duh je nešto što razlikuje starenje od “starenja”. Možda se za nekoga Toma promenio, ali ga odaje onaj dečački osmeh, nepatvoren, iskren. I glas, i naglasak. On je antipod izreci “što južnije, to tužnije”. Možda je – što južnije to pametnije i iskrenije, ali to su već moja neka razmišljanja. Ostavimo to.

Možda sam propustio, ali Ivan Ivanović je Tomi Fili nabacio kao šlagvort njegovo angažovanje u SD Radnički. Pamtim ga od tada. Bio mi je godinama predsednik Disciplinske komisije u KK Radničkom. Tada sam ga bolje upoznao. Kao uostalom i neke druge advokate koji su bili oko kluba. Bio sam tada ubeđen da ih je sve privukao Ražnatovićev brat, advokat Šešlija, u gradu poznatiji kao Mačak. Možda i nije tako, ali je nebitno. Tek bili su tu i red je pomenuti ih: i Rileta, i Branka, i Tapuška, Mačka, Strahinju, Tomu… Oni su bili onaj deo uprave koji nije bio  starinski ozbiljan, i na distanci. Stalno su bili tu. Da ne budem baš maliciozan, ne verujem da je to zbog toga što se u Radničkom vreme provodilo, uglavnom, po kafanama jedući i pijući. Ali i to je vid slobode.

Advokati su imali sa nama ljudsku komunikaciju, i bili su neposredniji od drugih. Sećam se kad su nas pratili na Univerzijadu u Moskvu, gde je Radnički sa par pojačanja, predstavljao Jugoslaviju. Bio je tu Filota, Tomin otac, za sve njih apsolutni stručni autoritet ali i očinski pokrovitelj. Ili, kad smo igrali Kup Evrope u Lenjingradu protiv Spartaka. Tamo je igrao, nažalost sada pokojni Aleksandar Belov, moj prijatelj i generacija sa Evropskog prvenstva. Za neupućene, onaj Belov koji je dao poslednji koš u Minhenu na Olimpijskim igrama 1972. u finalu protiv SAD. Bejasmo kod njega kući, svi đuture. Imao je potkrovlje iznad celog kvarta. Opasan trgovac deficitarnom robom izuzetne vrednost i kvaliteta. Ikone su u njegovom stanu bile poređane po vekovima – ma, fascinantno. Bio je privilegovan kao reprezentativac, dok je bio reprezentativac. Dobar i velikodušan prijatelj, ali na utakmici nemilosrdan i prema rođenoj majci. Moj kum Milun Marović je odigrao odličnu utakmicu protiv Spartaka, poigravao se sa njihovim centrom tako da je Belov stalno pomagao, a s obzirom da je čuvao mene, ja sam ostajao sam i dosta to koristio. Popio sam tada i batina – da ne pamtim. A Belov kao strašilo. U jednom momentu od straha napravim korake. Ništa posebno. Izgubismo za malo, ide se dalje.

Na aerodromu jedan od advokata se ostrvio na nas, posebno na mene: te kao ja šetam, ne igram. Da je tada naš trener bio Piva tako nešto nikom ne bi bilo dozvoljeno. U jednom momentu Branko Popović me ojadi od kritike. Usput juri rusku carinkinju i štipka je. Svi se smeju – i carinici, i policija, i ovi naši. Ja crven. Šta da kažem? Ja ispljuvan, carinkimja ištipkana, Branko Popovoć ubijen od votke, tako je bar izgledalo, a ikone – prođoše i izađoše iz SSSR-a. Neko od njih mi reče: “Dečko, ovo je sve bila predstava, ne nerviraj se”. Bogami, nervirao sam se sve dok nisam saznao kompletnu dramaturgiju, a saznao sam je dosta dugo po povratku u Beograd.

Mala dugresija: to je bila poslednja utakmica koju je Belov odigrao, i već sledeće nedelje na revanšu u Beogradu nije ga bilo. Lako smo dobili Ruse i otišli u finale. O njemu je rečeno da se naprasno razboleo, i uskoro je umro. Među nama je kružila neka druga priča…

A sa Tomom Filom sam se , sticajem okolnosti, zbližio prilikom jednog bizarnog slučaja, mog prestupa u KK Radničkom. Naime, pakleno smo trenirali. Protiv takozvane “druge postave” u klubu igrali smo najžešće i najkvalitetnije košarkaške predstave. To “druga postava”  je predmet nekog drugog pisanja za kasnije, a sad samo da napomenem da sam nervozan udario na treningu možda mog najboljeg druga, a sigurno najdobronamernijeg čoveka među nama, Dragana Vučinića. Nisam bio još u formi, trenirao sam kao lud ali nije me išlo. Nervozan. Piva se zaneo kao što je znao. U jednom trenutku previdi faul, i ja bez veze reagujem. Kretenski, ali dogodilo se. Odmah je reakcija bila prilično burna, mada su me igrači, čak i Vuča, razumeli. Sazovu Disciplinsku komisiju, sledilo je suočavanje i saslušanje. Relikt prošlosti, zar ne?

Problem nastaje kad je Piva rekao da bez Dugog ne može da se igra protiv Olimpije za par dana, u subotu. Toma Fila me pozove i posadi na stolicu. Verovatno je imao spremljenu priču, uvod, razradu i završnu reč. Tek, mislim da je bio šokiran kad sam odmah rekao da sam kriv, da je Vuča žrtva, i da me kazni. Dečački osmeh i olakšanje. Sad, ako me kazni da ne igram, Piva će da ga strelja javno, a, opet, ako mi uzme ono malo para što smo dobijali može da utiče loše na tim. I onda solomonsko rešenje: kazni me sa 50.000, upečatljivo i mnogo, ali neko mi doturi tih pedesetak hiljada sa strane. Da se Vlasi ne sete. Siguran sam da su bile Tomine pare. Tek – svi vuci siti, i sve ovce na broju. Postigao je ono što je hteo. Umetnost mogućeg, i kompromis koji oblikuje životnu praksu.

Svideo sam mu se, i od tad smo mnogo razgovarali. Znao sam za njegove brojne sudske slučajeve sve do tančina, pogotovo za čuvenu Šefku Hodžić. Fascinirao me njegov način razmišljanja, čoveka iz druge životne ravni. Prvi put sam tada “namirisao” da život nije samo sport, objektivan rezultat, već kompromisi, kompromisi… Čovek se na različite načine obrazuje, pa i slušajući nesvakidašnje osobe. Za mene je Toma Fila tada bio istinski intelektualni autoritet. Pažljivio sam ga slušao.

A sve to sam izneo zbog jedne stvari koja me je inspirisala na ovo pisanje. Priča je s početka šezdesetih, dakle iz vremena polakog taloženja i konačnog zarastanja rana od svetske ratne kataklizme. Dođoše nove generacije i naša sredina se polako otvarala prema svetu, a i svet se okretao prema nama. Jedan od događaja koji je to potvrđivao bio je dolazak Henrija Forda Drugog u Beograd. Bio je valjda prvi veliki industrjalac, naslednik imperije i utemeljivač industrijskog buma ali i drugačijeg načina razmišljanja. Njegovo predavanje u prepunom amfiteatru beogradskog  Pravnog fakulteta mladi ljudi su prosto gutali. Među njima je bilo dosta i onih u sivim odelima i sa kravatama, koji su se stalno okretali – služba je služba, ali to je manje bitno. Između ostalog, mister Ford je ispričao jedno svoje lično iskustvo. Ako i nije bilo tako, dobro je za nauk.

Elem, on i njegova tadašnja devojka, a potonja supruga, su u svojim dvadesetim godinama krenuli da “traže” sebe. To je otprilike značilo da sednu u neki polovni auto i krenu po Americi, i to bi trajalo godinu dana. Menjaju mesta, ponešto i rade, i idu dalje. Amerika je velika i to ume da bude interesantno, a ovaj način traženja sopstvenog identiteta bio je vrlo popularan između dva rata u zemlji koja je prosto eksplodirala u razvoju na svim nivoima. Mada, kad si sin slavnog Henrija Forda i ne bi trebalo da imaš potrebu za takvim avanturama- Ili možda baš zato. Mladost je svuda  dovoljno luda i ista.

U neko doba, a bila je noć, kiša lije ko iz kabla u nekoj od američkih nedođija Srednjeg zapada, auto poče da kašlje. Na sreću, baš pred jednom od onih baraka-radionica-pumpi-restorančića-domova vlasnika. Sve u jednom, znamo to iz filmova. Rečju – kraj sveta. Mrkli mrak. Gori jedna sijalica. Auto zakrklja i definitivno stade pod nadstrešnicom. Gospodin Ford, potpuni laik za automobile (a i od koga bi mogao da nauči?) zakuca na vrata par puta. Sačeka neko vreme, upali se svetlo i na vratima se pojavi vlasnik, i majstor, i pumpadžija i restorandžija – sve u jednom. Reče Ford, bio je to ogroman čovek, Hispanoamerikanac. Sanjiv i neobrijan. Uljudno su ga Ford i njegova devojka zamolili za pomoć, čovek mirno izađe otvori haubu i zagleda se u motor. Bez reči pruži ruku nazad i reče mladom Henriju da ode do radionice i donese mu sa stola srednji čekić. Kad ga je dobio, malo odmeri u udari po jednoj od klema. Za neupućene, to je ono na akumulatoru. Reče Fordu da uđe u auto i proba da upali. Kresnu auto iz prve, samo prede. Upitaše ga koliko su dužni? Pedeset dolara, odgovori ovaj. Zar 50 dolara za jedan udarac čekićem? Ne, odvrati svemogući. Udarac čekićem je 20 centi, a 49 dolara i 80 centi vredi to što sam u ovoj vukojebini probuđen u pola noći po ovoj kiši, i što sam tačno znao gde treba da udarim! Posle male pauze amfiteatrom Pravnog se prolomio aplauz.

Možda je malo romansirano, jer nije baš verovatno da je tokom “traženja svog identiteta”, kako se to tada zvalo, sin Henrija Forda, čoveka jačeg i od predsednika Amerike, bio u nevolji, ali ova priča koju je meni ispričao Toma Fila na jednom od putovanja autobusom duboko mi se urezala u pamćenje. Znanje pre svega, pa posle sve ostalo. Mozak, mozak, razmišljanje, razmišljanje…. Pa i u ovom našem lepom sportu, košarci, to je najpotrebnije. Suština je pamet, fokusirana na cilj, i brzina donošenja odluke koja donosi rezultat. Košarka vam daje, i uopšte sport daje mnogo i kad se ne igra. Treba samo pažljivo posmatrati i pamtiti! Ja sam tako upoznao i upamtio i Tomu Filu, i mnoge druge, i naučio nešto od njih.

Da parafraziram Laneta Gutovića: ne znam zašto sam sve ovo pisao. Mada ne može da šteti, a možda može i da koristi.

Posvećeno svim advokatima kojima je početkom sedamdesetih KK Radnički bio drugi dom u srcu, i koji su u jednu starovremensku sredinu udahnuli građanski, beogradski duh.

Photo: Privatna arhiva