Petak, 00,30. Ponoć prođe, kiša pada. Dobuje po limu. Da bar pada, nego provala. Doduše još nisam čuo da se kiša diže. To je za nešto drugo  i za neke druge priče. Tek – provala. Čekam samo da Noe zatvori  “Opanak” i isparkira arku ispred „Sintelona“ i otplovi niz  Zahumsku. Usput slušam „Emili“. Nešto što je Đole, ne ovaj na koga mislite, nego Marjanović, snimio fantastično pre pedesetak proleća.  I, kako to biva – tako to krene.

Milion bombi mi je u glavi ali nemam temu, međutim kad krene ta bujica, onda bih sve da stavim u jedan okvir. I samo ja vidim vezu… ili možda još neko? Na primer, 23 je magični broj i za nas i za naše kooomšije. Pobedismo i mi i kooomšije, bože moj trube ovde, trube tamo. A mrcvare nas oni veliki, i nas i njih, i znaju sa svima nama kako treba i kako je najlakše. Doduše, mi nešto više pobeđujemo nego kooomšije. Poslednja velika pobeda beše 1999. Sjebali smo onda i one koji su nas tukli, kao i one koji su nas branili onim čuvenim brodom koji još uvek plovi prema našim obalama.

Jedna digresija. Tamo neke davne šezdesete, ili sedamdesete, beše neko glasanje sa rezultatom 300:5. Englezi priznaše profesionalce u tenisu, uprkos
bastionima odbrane amaterizma. A naši ko telad pred rudu, kaznili Pilića i onda zbog bojkota osamdesetak  najboljih tenisera sveta nesretni Jan Kodeš ostade upisan kao pobednik Vimbldona. Zahvaljujući našim budalama. Jan je možda dobio nacionalnu penziju? Kod nas ionako ima njih koji su “slučajnim”  potpisom i “slučajnim” udaranjem pečata to pravo ostvarili. A Englezi, i to ubedljivo, prepoznaše ono što je prisutno, vidljivo i budućnost u sportu. Šta god ja mislio o njima – treba im se pokloniti.

Kako reče Nikola Pašić – “kaki ste mi vi Englezi ,taki sam vam ja Gledston”. Pre skoro sto godina, bahato i nadmeno pri pomenu nekog parlamentarca iz Londona, a vezano za način komunikacije i ophođenja. Reče on i ono – “znaš ti nas, jebo ti nas”. Neverovatno smo pretenciozni bez pokrića, mali, oslanjamo se na pogrešne. A fantomke prihvatamo – i ćorava koka zrno pogodi. Udri, jbt – udri  stoku. Ali da se vratim na magični broj 23. Mnogo me zakopkalo…

Mnogo smo bre mali. Prosto ogromni u svojoj maleckosti. I svi su nam mali, tako da je 23 velikoj većini nedosanjani san. Evo, ja od svih dvadesettrojki samo pamtim velikog Džordana, i to je kraj. Samo to. A kod nas je čuvena paradigma car Šćepan Mali. Možda je i on iz Mojkovca, “sramoto, da bi sramoto bratska”. Šta ćemo, mali su nam ljudi, i odluke, pa i sam život. Doduše, ni istorija ne nudi bolje opcije. Sećam se zauške našeg odgovornog, kada sam u mauzoleju Lenjina na Crvenom trgu, gde smo ušli preko reda, koji je po onoj hladnoći izgledao ogroman, niko nije pisnuo unutra. Sišavši dole ugledao sam Vladimira Iliča u staklenom sarkofagu, i glasno prokometarisao kako se smanjio od  hladnoće. Posle zauške, a bio sam član juniorske reprezantacije, rečeno mi je na uvo: ćuti, on je bio tako mali. Valjda 165 cm “veliki”. Onda čačnem istoriju – pa i Trocki isto, pa učesnik “olimpijskih igara na Vaterlou” Napoleon je tu negde, a najveći mali organizator i egzekutor – Benito Huarez merio je svega 137. U tom društvu su bre Staljin kao krilo i Tito kao teški centar bili čista ekstravagancija. Načuo sam da je i Aleksandar Veliki bio za  jedan centimetar veći od 150. Međutim ne smem da dozvolim sebi, zbog sopstvenog obraza (a sebi svašta dozvoljavam) da kažem da su bili mali. Bejahu veliki – bar po tragu u istoriji. A danas – nikad manji, a nikad ih više na ovim prostorima. Čak i neki bivši košarkaši iz ko zna koje lige, ogromni i zaokrugljeni svi sem onog nadaleko čuvenog  “Mojkovčanina” iz, daleko bilo, bratske nam države. Pa i naš gradonačelnik, i on je Mali. Doduše samo po imenu i to je pošteno, ali – “nije mali, nije mali, ništa mu ne fali”.

Međutim kod nas je sad u modi neki novi mali. Uvek smo mi bili inovatori – od Tesle naovamo. Svaki dan u novinama koje preteknu pojavi se neki Sava Mali. Gde ga samo iskopaše. Ubiše nas svaki dan sa njim. Što reče ona čuvena novinarka velikog-malog  STB Vazelinka Ljigić-Guzina  –  dosta bre te priče o Savi Malom. Argumetovano, kao ovi naši “pavametavci” uz maksimalno korišćenje pljuvačnih žlezda. Tako i treba! Ma šta je znao onaj ludak iz Rajha na G, a nije Gering? Koliko je samo kamena temeljaca obezbeđeno kod Save Malog. Sasvim dovoljno da sa onima već posađenim naprave najveću  poslaničku gvupu u “pavamentu”. Ovo naravno nema nikakve veze sa Vojislavom dr Šešeljem, već sa onim malim šešeljićem.

I te fantomke – ništa novo. Iz devedesetih ih znamo – samo sada su mnogo modernije. Onda su bili i fantomski bombarderi, fantomski branioci, da dobiješ dijareju (da baš ne budem vulgaran i to uvek u teškim momentima). Jedino se desilo da u fudbalu biju dok su im fantomke bile ha hemijskom. Valjda zahtev trenutka?

Možda je zahtev trenutka i da se savezi bave klubovima, i fudbalski pa i ovaj naš, košarkaški. Zvezda i Partizan, ili obrnuto. Nema treći. I savezi  dimenzionirani po nekadašnjem standardu, sad primaju sve više ljudi. Samo se gomilaju, a svi namršteni i ne prepoznaju nikog, istorija poče od njih. U istu zapreminu da staviš više komada njih – mora da su vremenom sve manji i manji. Opet mali. Jbt – pozeleneću.

I sad fudbalski savez sređuje Partizan. Tu su čukunpredsednik predsednik, bivši, sadašnji, budući, postbudući predsednik saveza, sekretar skupštine, sekretar vlade, sekretar Pere, Ace, Tome… Sve isto kao kod “omrznutih ” komšija. Nešto kao ono ispred Gaudijeve katedrale u Barseloni: dva prosjaka, kod jednog piše udelite siromašnom katoliku, a kod dgugog – udelite siromašnom jevrejinu. Oba slepi. Zna se kome su vernici davali novac, sve dok se jedna dobra duša ne otvori i reče “jevrejinu” – sinagoga je iza ugla, i uđe u hram, “Slepi jevrejin” skide naočare i reče onom drugom: “Moša, on će da nas uči biznisu“.

E – tako i ovi naši. Rekoh jedanom, i to izađe u Politici: dajte da napravimo ministarstvo za Zvezdu i Partizan, i ministarstvo za ostale, da ne kažem normalne. Ovako, kao – naša vlada propagira racionalnost, pa svi UO i pomenutih klubova i saveza treba da se održavaju odjedanput na jednom mestu, u istom terminu. Pola sata jedan, pa drugi pa treći. Samo se menja predsedavajući, a to  je jedino bitno za kuvaricu da zna kome i u kom momentu prvom ide kafa. Ma da ne beše Abu Ćirjaka ne bismo znali koliko je Radomir paša bio u pravu. A svi mi smo paše, ili sa ispaše, pasemo i mekećemo. Kaki smo mi englezi – take su nam i Abu Vođe. E Radoje, Radoje, što ne ostade nepismen?

Moram sad da povežem ovo “nepovezivo” sa košarkom, inače neće me ovi rigorozumi pustiti na sajt. Evo: našem savezu treba pomoć. Ali kako mu pomoći kad mi ostali ne postojimo, ma kako bili dobronamerni, ili kritičari – isto tako dobronamerni? Sublimacija je Šotra sa svojim:  poništite ligu! Možda se nekom ne sviđa, možda je neko i protiv, ali Danilo je pored nas decenijama, već je obnevideo u pisanju kritika, a sve zna, međutim gleda da ne povredi nikog. Sad neće više, i “puca” pravo u glavu! Tačno, liga nam je lakrdija samo da bi se opravdale budžetske pare. A sutra – svi kud koji u ABA ligu, Rolingstons ligu, ZZ top ligu i tako dalje. Ko jebe Savez. Uostalom, i tamo sede  samo Zvezda i Partizan i sateliti, sve same ruke za dizanje. E Moša, Moša, kako si prisutan!

Pa onda ovaj naš magazin objavi Duškov blog o perlama sa dana. Možda bi neko trebalo da to stavi na zidne novine u Savezu, da se vidi da istorija ne počinje svakog ponedeljka. I sam naslov je izazvao reakcije. Kod mene prvog, a videh da je i Vlada  Stanković malo stavljao šlaga na Soulija svojim blogom. Naslov je, kad malo razmisliš, OK, i to mnogo OK. Da li je poznato, a to piše u Politikinom zabavniku, da su najveći biseri sa dubokog dna? Ronioci su
plaćeni po tome ko može dublje da zaroni. To je među njima kao neka kastinska razlika. Najveći biseri su iz najvećih školjki sa velikih dubina, koje su imale vremena da naprave hiljade slojeva lepote i vremena, a koje mi bizarno i skorojevićki prodajemo razmaženim ljubiteljima nečeg za što je neko rekao da je lepo. Tek – nama smeta dno u naslovu. Meni je prvo zasmetalo. I neću, i protiv sam da se čitaoci dele na pametnije, i one druge. Nije ljudski. Nažalost, ne smeta nam dno u svakodnevici. Ili bar za to nemamo rešenje. Tekst je sjajan, ali problem nastaje zbog onog “stojadina” (ko je čitao shvatiće, ko nije neka pročita). Moralo je da se upak nađe nešto tipa „tamić 1000“. Jer, moram priznati, koliko god da volim sve svoje kolege, ja sam strašno sujetan. Doduše nisam zlonamerno sujetan, ali o svom stausu i kvalitetu u košarci imam strahovito subjektivno mišljenje. I svi drugi takođe  – ko kaže drugačije, taj ne govori istinu. E sad, stojadin ko stojadin – koga god Duško nije pomenuo ispada da su oni u “stojadinu”. A bilo nas je bar milion! Teško je staviti nas u stotku. Tamić je malo relaksiraniji kriterijum za to, a i on beše naš, koliko se se sećam – iz Slovenije. I ona beše naša, koliko se sećam. U, šta sve beše naše!!!

Zato se stoti put borim protiv opisnih ocena u sportu. Mada me nerviraju, neizrecivo nerviraju one statistike koje izlaze s vremena na vreme, ipak su nekakvo merilo. Jer ja bih o svojim perlama mogao da pričam danima sa ushićenjem. Ne možete da pojmite koliko je bisera sa najvećih dubina bilo u našoj košarci. Za mene, i za većinu njih, sasvim je dovoljno da ja to znam. Sebično, jel’ da ? Neka opisne ocene ostanu nama, međutim najviše boli kad nekog zaborave i, verujte, više, mnogo više boli onoga ko zaboravi.

Zatim onaj  tekst o asistentima. Nekog je neko zapamtio, nekog nije, ali je dobro za košarku da se zna ko je kakav bio. Svaka anketa o nekom kvalitetu uvek se svodi na najsvežije utiske jer, bože moj, mladi nemaju natalno pamćenje.

Maljko je jednom sjajno rekao da su kod nas suština trik i pas, a ne egzekucija. Samo je pre trika trebalo dodati i ideja. Ideja, trik i pas su nas uzdigli u visine. Ideje su često bile sumanute, trikovi prevarantski, pasovi najneočekivaniji, ali to bejasmo mi. Igrali smo protiv velikih i većih, poznatih i poznatijih, i opet ono iz predhodne rečenice im je dolazilo glave. Sećam se kad dobismo moskovski CSKA u Pešti na turniru (o tome posebna priča), nismo baš bili za prežencu, što bi rekli Dalmoši. Bez Meka i Tvigija, sa malo oblijim Srećkom netom pristiglim iz JNA, i sa pevačem Čobijem kao dvanaestim igračem. Dobismo otprilike jedno dvesta utakmica za reprezentaciju “zbornaje”,  a trener Gomeljski je posle utakmice ostao sa glavom u rukama čak i kad su gasili svetla u dvorani. Prvo tri puta, ko u svakoj poštenoj kafani pred fajront, posle za stalno. Stvarno trebalo videti te naše trikove i ideje.

Koliko znam, asistent je status, titula na fakultetu, stepenik ka višem znanju. Znam ih puno sa građevine koji su svako jutro dolazili na radno mesto orni i sa nadom, ali kad ugledaju ostarelog profesora živahnijeg nego ikad, snevesele se i to mi studenti osetimo, itekako osetimo. Na drugoj strani, u košarci je asistent vrh. To je i ideja, i pokušaj, i korišćenje saigrača, i razumevanje sa saigračima, i na kraju egzekucija. Kad u ekipi upakuješ ludog pleja i saigrače koji ga razumeju, onda to postaje simfonija i sve ima smisla. A dovoljan je samo jedan zarđali šrafčić da sve pada u prazno.

Igrao sam u nekoliko klubova i svuda, ama baš svuda, kvalitet i lakoća igre je zavisila od asistenta, iliti pleja. I svi su bili bolji ako što manje tabaju loptu. Neverovatno, ali danas je to “tabanje”, “carinjenje” jako prisutno. Za mene su vrh pleja, asistenata, i meni jako imponuju Moka i Srećko. Moka je  apsolutni mentalni top košarke. Njemu nisu trebali posebni saigrači, on je od sporih i tromih pravio munje, od  uplašenih Boška Buhu. Nad-igrač. Na drugoj strani Srećko, koji je igrao sa nama, sa nama se i formirao, i bilo mu je, po mom mišljenju, lakše nego Moki. Imao je oblikovan tim koji je zahvaljujući Pivi izgledao kako je izgledao. Učili smo svi od Ražnatovića, velemajstora u omogućavanju drugom da se iskaže. Ipak, sve je to bio jedan zajednički um i kreacija.

Možda me moja subjektivnost malo ograničava, ali dugo posle te generacije sedamdesetih nije se pojavio čovek koji je sa idejama, pre svega, pa i iniciranjem ostvarenja istih na terenu, predstavljao toliki plus za ekipu. Sve do Dragana Kićanovića. Kićan, kao bog, je mogao da igra šta hoćeš, i bilo je šteta ograničavati ga. Kod nas u Radničkom svojevremeno se pojavio Zupančič, u to doba najbolji junior Evrope, strašnih pregleda i ideja. Ali je suviše bio po  godištu blizak Jariću, i trpeo je zbog toga. Sećam se, sedamdesetih smo igrali protiv Osole i Ruskonija, iz Injisa, Vareze. Mi smo se prvo smejali Osolinom debelom dupetu i Ruskonijevim “štucnama” od čarapa. Međutim, to je Aca Nikolić tako dobro upakovao pa su igrali “upakovanu košarku” i nisu ni gledali koš. Sem kad ih pustiš. A onda ga daju. U pedesetom minutu, sto petom, prvi put, ali ga daju. Dok je kod nas lepota bila izraženija. Doduše, nešto kasnije se pojaviše Sretenović i Obradović. Nisu bili atraktivni, ali ja veću pamet nisam video. Koliko sam čuo, Željko je iz juniora izašao kao strelac 113 koševa na jednoj utakmici, i prešao u Partizan gde je odmah shvatio rešenje “Fermaove teoreme”. Kako mu je leva ruka bila samo za ravnotežu, pomerao se levo i organizovao napad sa mesta “leve polutke”. Uz njega svi igraju, razbijaju se šabloni, a ako ga iz dosade pustiš u, na primer 38. minutu – pljuc, trojka. Velika pamet.

Prođoše mnogi, pa i Saša, ali on beše drugačiji. I onda dođe ovaj mali ludak iz Valjeva. Teodosić. Nekako sam ubeđen da je starovremski igrač, i da ga profi obaveze ubijaju. One negativno utiču pre svega na njegove  saigrače, jer nemaju slobodu razmišljanja, anticipacije i sinergije sa, možda, najvećim romatikom, ludakom, zajebantom posle Ražnja, posebno Srećka, na ovim prostorima. Beše tu još i drugih, ali svaki ciga svoga konja hvali, pa i ja tako. Ne kažem da Teu nekad ne treba kontrola, prizemljenje, ali to nek’ lupaju glavu treneri, ja hoću da uživam dok ga gledam. I ne sećam se kad mi je ovo palo na um, ali mi je jako žao što se onaj mali iz CSKA ne preziva Dekoloić. Njegova je nonšalancija čačanska, a i bezobrazluk iz Valjeva.

I ma koliko se ja sad trudio da polemišem sa stavovima i sudovima kolega sa sajta, u suštini je ovo moja molba, krik da se okrenemo sebi i onom što najbolje možemo da proizvodimo – teodisiće. Možda ne uvek kao on, neki put i bolje. A ne da nam klinci rano odlaze, i svoje kreacije ideje i pamet rano urame u neki skučeni ram, koji lepo izgleda a ništa ne predstavlja, i iz koga više nema napolje. Kao gobleni.

Ogroman trud, a sve po šemi. Nismo mi od takve gline. Takvi ne valjamo, pucamo kad se osušimo.

Photo: MN press