Postoji izreka: koga nema bez njega se može. Jednostavno, prosto i grubo. A da se mora – mora se. Svojevremeno, na jednom od poslednjih svetskih prvenstava u fudbalu kada smo još nešto značili, selektor Osim se pred utakmicu sa Argentinom obratio Piksiju Stojkoviću, možda jednom od najboljih igrača na svetu u tom momentu, rečima: “Ovo je takva utakmica da ako pobedimo – pobedila je Jugoslavija. A ako izgubimo, najviše si izgubio ti”.
Sada smo ostali bez pomoći Marjanovića u nacionalnom košarakaškom timu. Mnogo mi je žao momka, on najviše gubi. Gubimo i mi, svaki zaljubljenik u košarku i znalac. Obogaljeni smo za jednu novu pozitivnu pojavu na našem i svetskom košarkaškom nebu, novi način igre, u krajnjoj liniji i za nesvakidašnji motiv za protivnike. Samo sitne duše mogu da se raduju njegovom neigranju.
Da se razumemo, danas su svi jaki i ambiciozni. Ako ne budemo spremni i fizički, i mentalno i kreativno, niko, pa ni sam Marjanović ne bi to mogao da nadoknadi. Samo je pitanje sportskog morala da mu nekom silom i nečijom bahatom voljom uskraćuje zadovoljstvo da uživa u takmičenju sa timom koji voli.
E, sad dolazimo na drugi teren – kako bez njega? Svi oko nacionalnog tima su igrali košarku, imaju ogromno trenersko iskustvo i apsolutno sam siguran da će morati da promene koncepciju. Neko će morati da uđe u tim umesto Marjanovića. To je ono grubo i nemilosrdno u sportu – dok se nekom ne smrkne, drugom ne svane. Baš ružno, ali je tako. Koliko smo puta bili svedoci da se neko povredi pred veliko takmičenje, i drugi ode umesto njega. U sportu je sreća jedan od značajnih činilaca! Ali, kad se umešaju drugi interesi – onda je tužno.

Kako god da se koncipira tim, sa tri ili četiri četvorke, sa tri ili četiri petice – moraće da igra atomski brzo. Brže nego na poslednjem Svetskom prvenstvu, a pokazali su tamo da to mogu. Na momente briljantno, no uvek može bolje i samo tako ćemo se približiti Amerikancima, baš u skladu sa domaćim zadatkom  koji su nam momci iz NBA zadali u finalu tog takmičenja.
Da napravim digresiju: lepo je bilo gledati i momke do 20 godina u finalu, pa i naša ženska reprezentacija u finalu, kako su svi brzo mislili, probijali, skraćivali napade i povećavali broj koševa po utakmici. U tome smo nenadmašni, u trikovima i idejama. Za to imamo štofa.
Odmah se vraćam Sašinoj i našoj reprezentaciji. Mislim da smo na mestu pleja brojčano tanki, ali tako je to sad u srpskoj košarci. Moj prijatelj je posle finala dvadesetice napisao članak za Koš magazin pod naslovom “Rebron, sad se pokaži!” Napomenuo je da mu je svojevremeno zasmetalo što je na kraju neke od brojnih utakmica protiv Partizana mladi Nikola Rebić “Rebron” sipao trojke, a naspram sebe je imao samo trojicu protivničkih igrača. Moj stav je da nije igrao ni po hokejaškim, ili nekim drugim pravilima, igrao je košarku po čijim pravilima se broji ubačeni poen. Za one koji nisu igrali, reći ću da se to obično radi kad si sam na šutu. Svi se u ekipi trude da nekom saigraču, ili sebi, to omoguće. Kad si sam – jednostavno šutnes i daš koš. Ako ne šutneš, ili ako promašiš – ideš na klupu. Drugi jedva čeka šansu. Rebić nije bio kriv, niti je on isterao igrače Partizana van terena, nego striktna primena košarkaških pravila.
Sećam se da su i Partzanovci pre nekoliko decenija ostali protiv trojice igrača Bosne, i bilo je zakucavanja još koliko. Doduše, to je bilo i iz besa jer su pre toga dobili dosta batina, zbog čega su protivnici i ostali sa trojicom igrača. Bosna je, naime, bila poznata da igra na granici faula, pa često i preko. Takva su pravila. A Rebić, dečko je željan igre. Treba mu šansa, pogotovu na mestu pleja na kome igra, i treba ga čekati. Pošteno je reći: “Rebron, sad se pokaži!” Ali – kako? Koliko juče u novinama vidim vest da Zvezda namerava da pokupuje silne strance, od toga dvojicu plejmejkera. Možemo mi da cvilimo da je nacionalni tim tanak na toj poziciji, ali interesi klubova očigledno vode na drugu stranu. I kako će Rebić sad da se pokaže, a i drugi rebići, gudurići, jaramazi, tejići i svi ostali, da ne nabrajam? Biće stotinu razloga i motiva da budu u drugom planu.zbog skupih stranaca, trenutnih rezultata, a da budemo objektivni – ti momci ipak još uvek nisu na nivou dovedenih stranaca. Ni po iskustvu, niti po kvalitetu.
To me podseti na jednu anegdotu, onu kad je nekad davno patrijarh krenuo po selima, i bilo je naređeno da svuda zvone zvona. U jednom selu tišina. Ovi iz  svite zovu crkvenjaka pred patrijarha da obajasni propust. Na pitanje što se ne čuju zvona, siroti crkvenjak, ciga, ili da budem politički korektan Rom, reče: “Gosin patrjarh, ima stotinu razloga”. ” Kaži bar jedan” – naredi patrijarh. “Prvo – nema zvona na našoj crkvi”. “E, vala više razloga ne treba”, odgovori velikodostojnik, i svita nastavi dalje.
Da li ćemo imati “zvon” za ove naše krajnje dobronamerne želje? Da li će ova deca dobiti priliku da se nametnu i u starijem uzrastu? Trebalo bi, inače će po već ustaljenoj praksi otići kud koji, i ostati nedorađeni, košarkaški polufabrikati. Pre šest godina sam Milenku Tepiću napomenuo da suviše rano ide napolje. On je bio u uzletu i obećavao je  mnogo. Argument da je transfer veliki je bio odlučujući. Tek, Tepić nije ni izbliza dostigao visine koje je najavljivao.

Nigde te ne čekaju dovoljno dugo kao kod kuće, u tvom klubu. Tu ti praštaju i pomažu kad si u krizi. Sve dok ne sazriš i postaneš otporan na bubotke sa strane ne treba da menjaš sredinu.
Kad publika u Valjevu, Čačku i Kraljevu ustane i aplaudira Rebiću i ostalima, znaće da su postali igrači. Publika tamo sve zna. Ovde kod nas, mislim na Beograd, tu se uči košarka, ali se tamo postaje igrač jer za to je potrebno nešto više od samog znanja. Ovo zvuči malo romantično, ali nije sve što je strovremsko i loše – pogotovu u odnosu među ljudima. A sport jeste suštinski odnos među ljudima. Čoveku, posebno sportisti, treba samo šansa, a njegovo je da li će je iskoristiti. U protivnom sve će ostati na onom čuvenom: šta bi bilo kad bi bilo?
Nije sada vreme Tomasa Mora, više je prisutan, i sve je prisutniji Makijaveli. Ovo što pišem je možda malo utopistički, ali moje je da kažem. Da zadovoljim sebe. Jer, da se ne lažemo, ovo svi poznavaoci sporta znaju, život nam određuju neki drugi interesi, uglavnom vansportski. Nama, na ovim prostorima, izgleda da život u svemu određuju neki drugi interesi. Jebiga, kad nemamo zvono!

Photo: MN press