Sada ću nešto reći o onome što se dogodilo u našem fudbalu, koji trenutno ne spada baš u vrhunsku sportsku kategoriju. Međutim, događaj je lep. Kao i osećaj.
Odavno ne pratim fudbal sa ushićenjem i zagriženošću kao nekad. Nešto malo reprezentaciju, i to pre svega one kvalifikacije za SP u Južnoj Africi 2010. Zavarali su me, priznajem, jer posle vidiš da su igrači kvalifikacije odigrali na spremnost koju su doneli iz klubova. Prošli smo tada, nastade euforija i porastoše tipično srpske ambicije, kao da smo se popeli na Jupiter. I pitanja tipa: šta uopšte drugi tamo traže kad smo se mi kvalifikovali?!
Onda, opet po naški, reprezentatuivci su “primetili” da su došli iz klubova previše spremni, pa smo se nagledali slava, kumstava, pobratimskih priprema. Bilo je tu i nekih  nezasluženih nagrada koje su poslužile da se slavi, ali i da malo unizi nivo nagrade.

Ovo su moja sećanja i utisci koji su možda malo subjektivni.
Prođe vreme od Južne Afrike, i naš fudbal je to što je.Večita borba nekim saopštenjima – ne znam čemu i kome. Isti ljudi, samo se vrte u krug i, kao konstanta, obavezno dodvoravanje čelnicima u međunarodnim fudbalskim organizacijama koji nas tretiraju samo na nivou dizanja ruke. A poslednji događaji u FIFA podgrevaju realnu sumnju da su Blater i bratija poreklom odavde, sa ovih prostora. Oni su baš u godinama koje se, otprilike, poklapaju sa boravkom naših na (prisilnom) radu u Nemačkoj – mislim na period 1941-45.
Ovo je ipak Koš magazin, i sigurno se pitate kakvo je ovo pisanije koje nije vezano za košarku. Promašena tema, ili je pisac malo odlepio? Međutim, moja mašta može svašta, i nađoh neku vezu košarke i fudbala. I, što je i najbitnije za razliku od malo sumornog uvoda, ovo je nešto, bar za mene, lepo i pozitivno.

Elem, retko uključujem TV. Imam druga interesovanja, i želim malo da pobegnem od sumorne svakodnevice. Sve je isto, iste pojave, isti ljudi, isti lik…
Kasno uveče 30. jula htedoh da pogledam kuturni  i sportski dnevnik. Nešto sam se borio olovkom protiv papira, i uzgred slušao. Imao sam šta i da čujem. I ne mogu da verujem – Vojvodina pobedila Sampdoriju u Đenovi sa 4:0!
Prestanem da radim i čekam potvrdu te vesti. Pogledam kalendar – nije prvi april. Možda je, rekoh, naš vrli parlament proglasio neki datum krajem jula za pravoslavni Prvi april? Ko vele – leto je, ljudi kud koji, može da se priča šta
kome padne na pamet, i izglasa šta god ti je volja. A nisam toliko neobavešten da sam prečuo neke izbore u najavi.
Potvrdiše: istina je, Voša pregazila Sampdoriju. Valjda smo se odvikli od takvih vesti, a i to nisu uradili ni Zvezda, niti Partizan, pa je informacija plasirana nekako sramežljivo. Čak se sutradan u nekim novinama pojavio lik koji objašnjava da su Italijani kasno počeli sa pripremama i, bože moj, kao da treba da se još izvinjavamo fudbalskoj javnosti na Apeninskom poluostrvu. Međutim, čitam da je jedan pametan čovek, preziva se Zagorčić, gospodin, sličajno ili namerno trener FK Vojvodine, ušao je posle pomenute utakmice u svlačionicu svog tima, čestitao igračima i rekao nešto možda grubo, nemilosrdno, ali prokleto istinito: “Imate pet (5) minuta da se radujete, posle ste obveznici pobede. Više ne može i ne sme slabije”.

Ovo me je podsetilo na nešto vezano za košarku, na daleku 1973. Moj KK Radnički se borio za titulu prvaka Jugoslavije u sezoni 1972/73. Odličan, nesvakidašnji, bez lažne skromnosti avngardni sastav, sa trenerom-vizionarom. Bio je kraj marta, igrali smo u Zadru. Bili smo dosta bolji, ali Zadar je i tada bio vruć teren za svakog, pa i za najbolje. Pune Jazine. Publika strasna, ali kako smo se za titulu prvaka države borili sa Crvenom zvezdom, a Zadrani nisu mogli iz raznoraznih razloga da je smisle, nekako su nam bili čak i naklonjeni. Mi u Radničkom igrali smo upravo ono što je Zadar, sa Đerđom i Ćosićem, stalno forsirao: – brzo i atraktivno. Još smo to i unapredili.

Utakmica odluke, znam da je čak bio i obezbeđen radio-prenos za Beograd. Igrali smo odlično, vodili sve vreme, ali ipak na kraju, valjda zbog mladosti (iako je Ražnatović bio na terenu), tesno i jedva smo pobedili.

Radost beskrajna, mladalačka, a nadmenost, normalno, prisutna. Nema nam ravnih.
Hotel “Barbara”, veoma popularno zadarsko mesto u to vreme, posle utakmice bio je pun nekih maturanata i gostiju. Mi smo se već osečali kao kao prvaci, i malo razuzdali. Nas nekoliko tražimo da nam uveče otvore bazen, i da konobar bude prisutan sa flašom hladnog vina na kolicima pored bazena. Naš najstariji igrač, kapiten Dragoslav Ražnatović, uhvatio drugog konobara koji ga prati sa flašom viskija na kolicima kroz ceo hotel, i nazdravlja svima u  restoranu. Lepa razdraganost, nimalo bahato, čak za obične ljude i simpatično.
Slobodan Ivković Piva, naš trener, pustio je sve, možda da i on malo uživa, ali skromno, u sebi. Pred večeru nas je okupio, i rekao malo čvršćim glasom nešto što smo prihvatili, a tek kasnije je život potvrdio to Pivino čuveno: “Pazite, sad treba da glumite prvake”. Umeo je on često da odluta u razmišljanjima, da koristi narodne izreke. Vodio nas je i vaspitavao a da mi toga nismo ni bili svesni. Da budem iskren, kad on tako počne u to vreme često smo govorili: “Ma, pusti Pivu, uplašio se”. Bili smo u godinama kad misliš da je ceo svet pod
tvojim nogama, a u stvari smo još bili deca. Čak smo u jednom momentu pomislili da treba da budemo uobraženi, da se, kako smo mi voleli da kažemo, puvamo.

A u Beogradu su nas dočekali – da vam ne pričam kako. Novinari  i fotoreporteri na svakom treningu, u diskoteci “Akvarijus” sve besplatno za nas, frizer Petronja ne naplaćuje, a normalno je drao sve poznate. To je bilo elitno mesto za šišanje u hotelu “Taš”, i bilo je papreno skupo.

Pa te komšije saleću i tapšu po ramenu… tek – mi sledeće subote na jedvite jade pobedismo Bosnu, koja je uz mnogo muke ostala u ligi te godine.
Tad sam, odmah posle te utakmice, u razgovoru sa pokojnim Milunom Marovićem, inače mojim kumom, prvi put počeo da shvatam da je Piva mnogo više od običnog trenera i da te, brate, niko ne ceni ako se ne dokazuješ neprestano, na ama baš svakoj utakmici. Ako ne rasturiš protivnika, kao šampion. A ono “glumljenje prvaka” je upravo to.Velika škola.
Naš trener Piva Ivković nam je otvarao oči, polako je to činio, i o njemu treba da se kaže mnogo više, jer je zaslužio i kao čovek, i kao stručnjak. To ostavljam za neki drugi put.

Vratimo se mi divnom gospodinu Zagorčiću, i njegovom već pomenutom: “Imate pet minuta da se radujete”!
Sport je i lep, ali i nemilosrdan, i pravi sportista sa tim mora da se izbori. U stvari, oni koji se izbore – ti su pravi!
Zagorčić je roditeljski dobar prema svojim momcima, i mnogo im je dao – pet minuta. Želim mu da njegova ekipa uspešno, najviše što može, “glumi pobednike” .U tom slučaju unutrašnje zadovoljstvo svakoga od njih je neprocenjivo, to niko ničim ne može da plati.
Uostalom, biti pravi sportista je mnogo lepo.
I, da ponovo  parafraziram Laneta Gutovića: “Ne znam zašto sam sve ovo napisao. Možda ne koristi, ali da šteti sigurno neće.

Photo: MN press