Veliki glumac reče: “Vi ćete da odete, a ja ostajem”. I ostade.

Umro je Bata Živojinović, ali ostade Valter, Duje ili neki od milion likova sa filma koji obeleži postojanje i  bivstvovanje one velike zemlje, koja je sada poznata valjda samo po tome da su se svi u njoj razumeli u komunikaciji. Jezik, govor . Zato valjda i danas naradije slušam Naxi radio, kompletno razumljiv. Pusta nostalgija!

Ode po zakonima biologije momak sa Krsta koji je među prvima hrabro ušao u svet filma, u ono vreme nepoznanicu i jeres u odnosu na pozorište. Među prvima je drčno prekoračio granicu “Konstantinovićeve grofovije” i odmah pokorio
svet. Nešto kasnije je tu granicu je prekoračio i Gaga Nikolić, pa tek onda mi iz košarakaškog kluba. Koliko je to teško vidljivo je i danas, jer je ta Radomirova granica čuvana kao severno-korejska. Ma i bolje.

A Bata je značio nama, otprilike, kao Gari Kuper i Džon Vejn zajedno za Ameriku. Govorim za nas, ne pominjem Istočnu Aziju.

Godina 1969.  Sredina jeseni. Mi završili prvu”drugu” ligu u životu i slavimo povratak u Prvu saveznu. Klinci – nismo ni svesni šta smo uradili, koliki je to uspeh i kakva nas budućnost čeka. U onom bunkeru od kluba, na stadionu Radničkog, skučenom ali najlepšem na svetu, dele nam satove sa posvetom. Nivada satovi sa imenom svakog igrača. Ma ne postoji nikakav Rolan Garos da je uzbudljiviji od tog momenta!

Treninzi u punom jeku, Prva liga počinje za sedam dana. I onda “kumovi” iz uprave kluba uzmu sat od jednog našeg saigrača koji je celu Drugu ligu sa nama iskrvario, od Bate Urdarevića, i daju ga nekom “kumu” koji se ekipi pridružio dva kola pre kraja lige! Prošlo je to neopaženo, u onoj euforiji prenebegli smo čak i da je Srećko Jarić, veliki Srećko, zbog toga odbio da uzme sat sa svojim imenom. To nikog nije potreslo. i onda 40 godina kasnije ja sam svoj sat nivadu, sve sa mojim imenom  poklonio prijatelju Bati Urdareviću. Sve zbog moje sramote, i iz poštovanja prema njemu i Srećku. I da se malo otrgnemo od konstantinovićevštine.

E, sad: te satove je uzeo od sponzora umesto nekog honorara, i poklonio Radničkom – Velimir Bata Živojinović. Mnogo kasnije, 2005. sam ga lično zvao da uveliča proslavu 95. godina Radničkog. Nije došao, i nije ni objasnio zašto ali,  mi je rekao, doslovce: “Dete, ne znaš ti koliko ja volim Radnički!” Uhvatio me pritom rukom oko glave i odćutao sekunde. Beše mi deplasirano da sad njemu kažem koliko i ja volim tu istu nadprirodnu pojavu.

Evo, odmah mi nešto zaigra, a lepo sam se zarekao da neću da razmišljam ni o kakvim natprirodnim pojavama. Jebiga, tako to dođe i tako to krene.

Pa dođem kući kad – policija na vrata: poziv za informativni razgovor. Kad praviš sranja onda se pitaš zbog kojeg li te zovu? Ali ako sranja nema… Pretpostavljao sam ali opet, kao svaki naš čovek, okrenem par telefona. Za svaki slučaj. Izađem onda oko dva na Bulevar, sednem na sunce ispred “Opanka”, pijuckam pivo razmišljam šta me čeka u policijskoj “Beloj kući”, onoj ispod Bogoslovije. Kad – eto ti ga Kale, Goran Kalinić, bivši košarkaš iz našeg kluba, sada valjda sve i svja u Radničkom. Priča uspaljeno, kao i svi mi otuda, i o onome. Pitam ga za porodicu. Problemi veliki i nije moje da ih iznosim, ali preko toga brzo pređe i – opet on o Radničkom. Izbegavam teme koje su mi opasne po srce, ali nisam odoleo. Pitam ga – koja je liga Radnički? Pitam dva puta. Ma, reče Kale, mani ligu, doveo sam ovog i onog u klub – sve sami Krstaši. Znači – opet zatvorenost, a dobro se sećam da od nekih takvih  “krstaša” mi nastradasmo. Srce mi se steže, suze na oči, a Kale primeti, pametan je, pa olabavi. Kako da mu objasnim, a i on i svi vide da ulicom “dositejevom” više ne prolazim, pokušavam da se upišem u “zahumce”. To su oni iz Zahumske ulice, posebna sorta, kao sekta, ali mi nešto ne ide. Da nisam morao u policiju prosuo bih se na sred Bulevara, ali zbog dobrog izgovora odoh. Da ne plačem javno.

Kad mladi policajac, reče da se zove Saša Ilić, kaže da se u prijavi radi o nekom prepucavanju unutar  Radničkog. Primitivna i palančka priča. Kod nas su to srpska posla, a protagonisti se nikad nisu istinski zapatili u Radničkom. Momak, policajac, je i sam igrao košarku, i razveze se priča. I o njegovom komšiji Zupančiću, mom saigraču. Nekad najboljem juniorskom igraču Evrope. Ali, reče policajac, on to meni nikad nije rekao. Pa i nije jer je takav, svoj i naš, i moj, dovoljan samo nama i velik i među nama – za ostale nema veze.

Izađoh kao sluđen, sumanuta podsećanja sabijena u tako malo vremena. Šta mi vredi što kao nešto hoću svoj mir. Taman se malo odlepim od sećanja i – “tako to dođe, i i tako to  krene”. Mnogo je, bre, Radničkog u dvadeset sati. Što reče Lečić u jednom filmu u kome peva Bajaga ono o prijateljima: “Jebote, od ovoga može da se rikne!”
Možeeeeeeeeeeeeee!

Photo: YouTube