Bronza kod kuće 1980. Trebalo je da prođe punih 26 godina da Jugoslavija, koja je u međuvremenu postala velesila u muškoj košarci i poštovana selekcija u ženskoj, ponovo bude domaćin ženskog šampionata Evrope. Prvenstvo je, posle onog prvog u Beogradu 1954,  organizovano u Bosni i Hercegovini, kvalifikacije u Maglaju, Bosanskom Brodu i Prijedoru, a finalni deo u Banja Luci, koja je tada bila jedan od centara ženske košarke, a njena ekipa Mladi Krajišnik jedna od boljih u Ligi. Kad je već reč o klubovima, valja napomenuti da je Jugoslavija godinu dana pred taj šampionat bila dvostruki klupski prvak Evrope! Prvo su košarkašice Crvene zvezde 29. marta 1979. u La Korunji pobedile mađarski BSC, a 6. aprila u Grenoblu Bosna je savladala Emerson Vareze. Takođe, pre Evropskog prvenstva održane su Olimpijske igre u Moskvi na kojima su naši košarkaši osvojili zlatnu medalju a košarkašice bronzanu. Bili su to zlatni dani jugo-košarke.

Na kormilu reprezentacije došlo je do smene. Posle prelaznog rešenja sa Aleksandrom Stranimirovićem tokom 1979, na klupu ženske reprezentacije seo je (ako za njega može da se kaže da je sedeo, jer je u skladu sa svojim burnim temperamentom svaki meč pratio stojeći uz aut-liniju) Milan Vasojević – Ciga. Nije bio bez iskustva u radu sa košarkašicama, ali je prethodnih godina uspešno vodio košarkaše beogradskog Radničkog sa kojim je 1978. igrao finale Kupa pobednika kupova protiv Forda Kantua (poraz sa poenom razlike). Vasojević je debitovao u aprilu 1980, potom su usledile sjajne utakmice na Igrama u Moskvi i povratak sa bronzanom medaljom. U odnosu na olimpijski tim bilo je nekoliko izmena. Vera Đurašković se oprostila od reprezentacije, nije bilo ni Jasmine Perazić i Mire Bjedov. Nove su bile Natalija Bacanović (majka Nataše Kovačević), Jasna Pepeunik i mladi centar Polona Dornik. Pre prvenstva odigrane su dve prijateljske utakmice sa Mađarskom, u Banja Luci je ostvarena pobeda 90-82, u Maglaju je pretrpljen poraz 76-78.

Ispostavilo se da je baš Mađarska bila prvi rival u Banja Luci. U početku su malo vodile Mađarice (10-8), malo naše (14-11), a gošće su od 16. do 19. minuta iskoristile potpunu blokadu u igri našeg tima i 27-26 pretvorile u 39-26. Razlika je do poluvremena smanjena na 11 poena, ali meč nije obećavao ništa dobro. Nastavak je, međutim, probudio nadu jer je početak drugog poluvremena protekao u znaku našeg tima. U 27. minutu, posle koša Sanje Ožegović, gošće su vodile samo sa poenom razlike, 44-45. Tada je Beloberk ubacila 6 uzastopnih poena, Mađarice su opet stekle solidnu prednost koju naš tim više nije mogao da ugrozi. Poraz od 20 razlike (59-79) bio je hladan tuš, umesto sigurnog početka ka medalji uselila se sumnja.

Na sreću, utakmica sa Čehoslovačkom povratila je igračicama samopouzdanje a publici nadu da je medalja još uvek moguća. Zablistala je Zorica Đurković, autor 29 poena. Čehoslovakinje su vodile do 11. minuta (22-21), ali je posle koševa Sofije Pekić i Sanje Ožegović prednost prešla na našu stranu. Kad se uključila i Đurkovićeva, bilo je sve lakše iako samo 4 poena viška na poluvremenu nisu obećavala miran nastavak. Sve dileme rešene su u prva tri minuta drugog poluvremena. Prvo je Jelica Komnenović pogodila dva slobodna bacanja, Sofija Pekić i Bilja Majstorović nagovestile su lep kraj, Zorica Đurković je povisila na 48-36 da bi rivalke posle 0-8 dale prvi koš u nastavku u 24. minutu preko Čmelikove. U 32. minutu bilo je 67-46 za naše devojke, pobeda je bila obezbeđena, na kraju je bilo 80-67.

Na redu je bio meč sa Rumunijom koja je u drugom kolu iznenadila Mađarsku (69-59).

Meč je otvorila Rumunka Filip sa dva pogođena slobodna bacanja, ali je onda naš tim dao 14 uzastopnih poena i poveo 14-2! Oko 6.000 ljudi u dvorani „Borik“ bilo je oduševljeno. Uz njihovu podršku na odmor se otišlo sa +19 (44-25) a drugo poluvreme bilo je puka formalnost. Zorica Đurković je sa 24 poena najavila kandidaturu za najboljeg strelca šampionata. Naš tim je bio prvi u grupi jer je Mađarska posle pobede nad Jugoslavijom izgubila od Rumunije i Čehoslovačke i bila poslednja.

Prva prilika da se obezbedi medalja bio je meč sa Poljskom, drugoplasiranom u drugoj grupi, ali nije iskorišćena. Kao da je pritisak isuviše opteretio naše devojke, mnogo su grešile iako su dugo bile u prilici da pobede. Posle izjednačenog prvog poluvremena (39-38 za Poljsku), naš tim je u 25. minutu poveo sa 52-45, u 27. minutu i 57-49 (Pepeunik). Na polovini drugog dela još uvek je bilo lepih 8 poena viška (61-53), u 35. minutu obećavajućih 69-65, ali je minut kasnije Komorovska izjednačila na 71-71 da bi u sledećem napadu Linka donela prednost Poljakinjama (71-73). Naše devojke nisu iskoristile tri naredna napada, Poljakinje jesu dva, i opet preko Komorovske povele sa 77-71. Do kraja meča samo je Sofija Pekić pogodila jedan penal a Komorovska stavila tačku na naš poraz, 72-79.

Izgubljena je šansa da igra finale i potvrdi srebro iz Poznanja, ali bronzana medalja još uvek je bila na dohvat ruke. Protivnik je bila Čehoslovačka, već jednom savladana, što je pomalo ulivalo nesigurnost jer je poznato nepisano pravilo da je jednog rivala teško dva puta pobediti na istom takmičenju. Meč je počeo sjajno, naš tim je poveo sa 12-2 uz 6 poena Sanje Ožegović, 4 Bibe Majstorović i 2 Jelice Komnenović. Od 5. do 12. minuta Čehoslovačka je sve nadoknadila (18-20) i ubrzo prešla u vođstvo (23-21). Prednost našeg tima od jednog poena na poluvremenu nije garantovala ništa, još manje u 27. minutu kada je rival poveo sa 42-34. Ciga Vasojević je uzeo tajmaut i u očajanju pronašao spasonosni potez: poslao je u igru Mirsadu Bećirspahić, koja nije mnogo igrala na šampionatu, ali je svojih pet minuta iskoristila maestralno. On naših 17 poena u narednih 10 minuta sama je dala 12! U 35. minutu bilo je 51-46 za naš tim, protivnik je u dva navrata dolazio do –4 ali nije uspeo da preokrene tok meča.

Bronza je osvojena, Jugoslavija je ostala na pobedničkom postolju. Možda je treće mesto bilo za nijansu manje od onoga što se očekivalo, ali i bronza je sijala. Bila je to sjajna godina za našu žensku košarku – dve bronzane medalje istog leta, prvo na Olimpijskim igrama pa na Evropskom prvenstvu.

Medalju su osvojile: Sanja Ožegović (53), Mirsada Bećirspahić (23), Jelica Komnenović (29), Natalija Bacanović (16), Vukica Mitić (5), Jasna Pepeunik (16), Sofija Pekić (59), Marija Tonković (-), Zorica Đurković (103), Vesna Despotović (2), Biljana Majstorović (42), Polona Dornik(2). Selektor: Milan-Ciga Vasojević.

Treće srebro 1987.Za Evropsko prvenstvo u Španiji, prvo u ovoj zemlji koja u ženskoj košarci tada nije bila ni blizu evropskog vrha, selektor Milan – Ciga Vasojević izabrao je tim u kome su dominantna snaga bili centri. Linija Golić, Dornik, Mujanović i Počeković delovala je impresivno. Razija Mujanović je za dve godine od debija na prethodnom Evropskom šampionatu postala strah i trepet za sve protivnice. Nije imponovala samo visinom već i osećajem za igru, „mekom“ rukom, a to je posebno dolazilo do izražaja kod izvođenja slobodnih bacanja, što je bio čest slučaj jer je faul bio jedini način da se Raza zaustavi. Na spoljnim linijama Vasojević je imao „čigru“ Stojnu Vangelovsku na pleju, na poziciji beka osveženje je bila Anđelija Arbutina, a na mestu krila briljirala je mlada Šibenčanka Danira Nakić, dok su Jelica Komnenović i Bojana Milošević bile iskusne i korisne kad su dobijale šansu. U sastavu je bila i Jasmina Perazić, ali igra se više nije zasnivala na njenim šuterskim sposobnostima već na ogromnom potencijalu naših centara i spoljnih igrača, pre svega Danire Nakić, koja je bila najefikasnija iako je bila najmlađa. U Španiji je igrala sa tek napunjenih 18 godina.

Naš tim je bio najmlađi na šampionatu. Pre odlaska u Španiju ekipa je tokom 1987. odigrala čak 19 prijateljskih utakmica, gostovala u Poljskoj, Mađarskoj, Italiji, Bugarskoj, išla je na turnir u Seulu u nadi da će se 1988. i vratiti na olimpijski turnir.

Prvi rival u grupi B u Španiji bila je Italija, koja je bolje otvorila meč (7-5), ali posle koša Slađane Golić za naše prvo vođstvo sve je krenulo očekivanim tokom pa je već u 6. minutu bilo 19-9. Raza Mujanović je dominirala pod oba koša, a Danira Nakić je sa 16 poena nagovestila da će biti veliko pojačanje za naš tim.

Za naše ambicije meč sa Bugarskom bio je od najvećeg značaja. Završen je pobedom posle drame sa produžetkom. Nije moralo tako jer je prednost od 26-13 u 11. minutu posle vezanih 5 poena (trojka i dvojka) Stojne Vangelovske nagoveštavala miran nastavak. Nije bilo loše ni plus 8 na kraju poluvremena. Prednost je držana do sredine drugog poluvremena, Bugarke su u 33. minutu prešle u vođstvo (51-50, 53-50), usledilo je nekoliko izjednačenja, ali je u poslednjem minutu sve izgledalo izgubljeno posle koša Staneve za 63-59. Nadu je vratila Anđa Arbutina, a posle dobre odbrane Danira Nakić je dve sekunde pre kraja iznudila produžetak! Bugarke su povele sa 67-63 i 69-65, potom i 71-68, ali je Anđa Arbutina trojkom izjednačila. Usledio je napad Bugarki, faul nad Madlenom Stanevom koja je promašila oba bacanja! U poslednjem napadu našeg tima Danira Nakić je opet bila fatalna po Bugarke, pogodila je za pobedu (73-71) koja je otvarala vrata polufinala.

Posle uzbuđenja u mečevima sa Bugarskom i Španijom utakmica sa Finskom bila je lakša iako je prvo poluvreme dobijeno samo sa poenom razlike. Finkinje su čak povele u prvim minutima nastavka (41-38), ali su Arbutina i Nakić sa dve trojke vratile prednost, nadovezale su se Zaga Počeković i ponovo Nakić, pa opet Arbutina (dvojka) i Nakić (trojka) za 55-45 u 29. minutu. Od 32. minuta i rezultata 64-53 do 39. minuta Finkinje nisu dale ni poen, naša prednost popela se na 73-53, a na kraju je bila 23 poena (81-58).

Polufinale je bilo obezbeđeno, ali valjalo je pobediti Španiju, i naročito Čehoslovačku kako bi se izbegao SSSR u polufinalu.

Usledio je meč sa Španijom, očekivala se sigurna pobeda, koja je i ostvarena, ali uz mnogo muka koje se nisu naslućivale posle sigurnog vođstva od 14 razlike na poluvremenu (38-24). Prednost se u nastavku lako i brzo topila, Špankinje su u 37. minutu stigle na 54-55 kada je Margarita Geur (buduća majka Vilija i Huanća Ernangomeza koji su stigli do španske reprezentacije i NBA)  promašila slobodno bacanje za izjednačenje. Trojka pa dvojka Anđe Arbutine za 60-54 donele su predah, mada su domaće košarkašice stigle na 58-60 i imale napad za izjednačenje, ali je baš Margarita Geur 6 sekundi pre kraja promašila nastavak. U arhivi sportskog dnevnika iz Barselone „Mundo deportivo“ našao sam prvu kompletnu statistiku sa neke naše utakmice na evropskim šampionatima. Iz nje se vidi, osim pojedinačnog učinka svake igračice, da je naš tim dominirao u skoku (29-14), ali da je imao više izgubljenih lopti (12-9) i manje asistencija (2-3). Odlučio je bolji šut za 2 poena.

Početak meča sa Čehoslovačkom nije obećavao ništa dobro, protivnik je poveo sa 9-0 i 13-2. Tek od 5. minuta počeo je lagani oporavak, ali priključak je uhvaćen tek u 14. minutu. Čehoslovačka je vodila sa 32-23 kada je naš tim napravio „brejk“ od 10-0 (Počeković i Milošević po 4 poena, Nakić 2). U poslednja dva minuta iskorišćena je zbunjenost rivala da se stekne prednost od 5 poena (44-39). Nastavak je opet loše počeo, u 25. minutu bilo je 52-48 za Čehoslovačku. Rezultatski manjak od 4 do 7 poena protegao se do 33. minuta (58-65), ali odličan finiš donosi preokret, u poslednji minut ušlo se sa 71-67 za naš tim. A potom su Novakova i Janostinova uspele da iznude produžetak, 71-71. U dodatnih 5 minuta bilo je mnogo obostrane nervoze, izgubljenih lopti i promašenih šuteva. Posle 73-73 i 75-75 Čehoslovačka je povela sa 76-75 (Janostinova jedan penal), ali se na isteku 4. minuta produžetka Vangelovska zavukla pod koš rivala i poentirala. Ispostavilo se da je to bio koš za pobedu jer u poslednjih 60 sekundi nijedan tim nije uspeo da pogodi, ostalo je 77-76 za Jugoslaviju.

Jugoslavija je sa prvog mesta otišla u polufinale gde je protivnik bila Mađarska.

Utakmica je bila očekivano teška, izjednačena u najvećem delu meča, sa prednošću od najviše 2 poena za jedne ili druge tokom celog prvog poluvremena. Nešto bolje po naš tim bilo je u nastavku. Naše devojke vodile su sa 41-35, 49-41, 64-55 (35. minut), ali nije moglo bez drame. Mađarice su stigle na 65-66 i 67-68. Danira Nakić je sa oba pogođena slobodna bacanja donela tri poena viška. Tada je Anđi Arbutini dosuđena nesportska lična greška, Agnes Nemet je pogodila oba penala za 69-70, ali na sreću napad koji su imale presečen je 40 sekundi pre kraja. Mlada Danira Nakić uhvatila je loptu, asistirala Zagi Počeković za poslednji koš i veliku pobedu (72-71) koja je naš tim odvela u finale.

„Mnogi su iznenađeni, ali ja nisam. Imali smo odličnu ekipu, sa devojkama rođenim od 1965. do 1967. koje su osvajale medalje na juniorskim prvenstvima Evrope. Ovde smo ostvarili veliki rezultat, ali pred ovim timom je još veća perspektiva“, rekao je zadovoljni selektor Vasojević.

Nije bilo mnogo iluzija oko duela sa Sovjetskim Savezom u finalu, ali poraz od 10 poena razlike (73-83), daleko najmanji od svih nadmetanja sa SSSR, pokazuje da je to bila skoro ravnopravna utakmica. U 13. minutu posle trojke Arbutine bilo je 28-28, ali je serija 8-0 omogućila Sovjetskom Savezu da do odmora stekne 11 poena viša (44-33). Ono malo nade u čudo, ako je uopšte postojala, nestalo je u prvih 7 minuta nastavka kada se SSSR odlepio na 56-37, pre svega zahvaljujući preciznim šutevima Jakovljeve koja je pogodila 4 od 6 šutiranih trojki. Sve što je naš tim uspeo bilo je da do kraja izbori častan poraz.

„Da nam je neko rekao da ćemo igrati finale, skočila bih od radosti. Ovo je više od naših najsmelijih snova“, rekla je Jelica Komnenović.

„Srebrne“ su bile: Stojna Vangelovska (60), Kornelija Kvesić (1), Olivera Krivokapić (10), Jelica Komnenović (9), Anđelija Arbutina (83), Danira Nakić (102), Slađana Golić (27), Polona Dornik (-), Razija Mujanović (89), Jasmina Perazić (4), Zagorka Počeković (83), Bojana Milošević (41). Selektor: Milan-Ciga Vasojević.

(Nastaviće se)

Photo: Privatni album