Srpska košarka odužila se dvojici svojih velikana u februaru 2016. Prvo je 10. u mesecu Hala sportova na Novom Beogradu  ponela ime Ranka Žeravice, a onda su 23. februara postignute sve saglasnosti da legendarni “Pionir” dobije ime po profesoru Aleksandru Nikoliću, patrijarhu srpske košarke. Nove generacije igrača, navijača, ljubitelja košarke i novinara ubuduće će ići od Ace do Ranka, od Ranka do Ace, od Hale Sportova do Pionira, naših hramova košarke u kojima su veliki trenerski  majstori  decenijama radili i talente pretvarali u svetske asove.

Imao sam sreće da upoznam profesora Aleksandra Nikolića. Često smo razgovarali, uradio sam i nekoliko intervjua sa njim, ali najviše pamtim jedan koji je nastao spontano. Nisam zapisivao ništa a sve sam zapamtio. Bilo je to izme]u polufinala i finala F4 u Istanbulu 1992, na treningu Partizana. Profesor je sedeo pored terena i samo gledao. Seo sam pored njega, počeli smo da ćaskamo, a na kraju treninga imao sam sjajan intervju koji sam kasnije, uz njegovu saglasnost, objavio u našem štampanom “Košu”.

Profesorovi biografski podaci kazuju da se rodio u Sarajevu 28. oktobra 1924, ali on je znao da kaže da je na svet tamo došao slučajno: majka otišla u neku posetu a on, eto, požurio. Familja je, inače, bila iz Brčkog gde je njegov otac bio dobro stojeći trgovac. Prelazak u Beograd bio je ključni momenat za mladog Aleksandra. Tokom okupacije upoznao je i zavoleo košarku. S obzirtom na visinu, samo 165 cm, igrao je pleja ali ta pozicija pomogla mu je da bolje vidi i razume igru, što mu je kasnije bilo od velike pomoći u trenerskom poslu. Stigao je da bude i reprezentativac, bio je učesnik prve međunarodne utakmice Jugoslavije, protiv Rumunije u Bukureštu na Balkanskom prvenstvu 22. septembra 1946. Bilo je 30-27 za Rumune, a profesor mi je više puta špričao da je on bio krivac za poraz jer je nešto zabrljao kad se meč lomio.

Igrao je košarku u Partizanu (1945-1947), Crvenoj zvezdi (1947-1949), Železničaru i BSK-u (kasnije OKK Beogradu), ali je već 1953, posle Evropskog prvenstva u Moskvi, postao – selektor. Debitovao je na Mundijalu u Rio de Žaneiru i ostao, u prvom mandatu, do 1966. Sa njim na klupi Jugoslavija je 1961. na EP u Beogradu osvojila prvu medalju, srebrnu, a dve godine kasnije iz Poljske je doneta i druga, bronzana.

Iz razgovora sa njim mogu da rekonstruišem nekoliko njegovih osnovnih razmišljanja o košarci:

*Da bi se dao koš prvo treba da se osvoji lopta

*Pobeda je zasluga igrača, poraz je krivica trenera

*Nema igrača samo za napad ili samo za odbranu

*Rana specijalizacija je pogubna jer prouzrokuje greške koje je kasnije nemoguće ispraviti

*Nije pobedila ekipa koja je dala više koševa, nego ona koja je primila manje

*Ako je moguće, treba pobediti i sa 50 razlike ali bez poniženja protivnika

*Mlad igrač treba da dobije šansu u tvrdoj završnici, ne na 20 razlike

*Trener treba da uči od svojih igrača

*Tehniku su izmislili igrači, ne treneri

*Ako prestanem da ispravljam tvoje greške znači da sam digao ruke od tebe

*Trener svoju filozofiju treba da prilagodi karakteristikama igrača koje ima, a ne obrnuto

Na prvi pogled prosto, ali poučno i za mnoge trenere teško izvodljivo jer najčešće greše kod poslednje profesorove teze –  traže od igrača da se menjaju i rade ono što ne mogu. Ako bih morao da izaberem jednu od misli, odlučio bih se za onu o pobedi tima koji je primio manje koševa. Ona oslikava Acinu filozofiju: odbrana pre svega.

Kada mi je rekao da i “danas uči od igrača”, nisam verovao.

– Kako da ne… Ja pokažem jednu ili dve varijante neke akcije, a talentovan igrač izmisli treći način i pokaže mi da može i tako… Igrači su kreativci, uvek treba uzeti ono dobro što njihova mašta može da smisli – odgovorio je profesor.

Ključni momenat u trenerskoj karijeri profesora Nikolića bio je odlazak 1963. u SAD, i to na šest meseci. Naš Košarkaški savez bio je mudar, dalekovid i spreman da putem te turneje investira u budućnost naše košarke. Aca je mnogo naučio ali je ta njegova “školarina”, bar po njegovom tvrđenju, koštala našu reporezentaciju medalje na Olimpijadi u Tokiju. Jednom prilikom mi je objasnio:

– Tokom boravka u SAD shvatio sam da je to drugi svet, mnogo ispred našeg, sa idejama i dostignućima o kojima mi još nismo ni sanjali jer nismo ni znali da postoje. Shvativši da je to što gledam proces koji se ne može savladati za nekoliko nedelja ili meseci, sebi sam rekao da ništa od viđenog neću primeniti u pripremama za Tokio, jer sam znao da moji igrači to ne mogu da usvoje za kratko vreme. Na nesreću, onaj unutrašnji crv nije mi dao mira, pokušao sam da primenim samo neke detalje ali nije ispalo dobro, igrali smo konfuzno i završili daleko od medalje. Jeste, i Korać je bio povređen, ali da nisam “čačkao” ono što je do tada dobro funkcionisalo možda bismo bolje prošli – pričao je profesor.

Sa OKK Beogradom je 1962. osvojio Kup a 1963. ligu. Posle EP 1965. u Tbilisiju i Moskvi, gde je ponovo osvojena srebrna medalja. Pre odlaska u Italiju pomogao je da se 1969. titula prvaka Jugoslavije vrati u Beograd posle 14 godina, tačnije na Mali Kalemegdan. Zvanični trener Zvezde bio je Milan-Musa Bjegojević ali sve konce iz senke  vukao je Aca Nikolić.

Petrarka iz Padove nije bila ni najveći klub, ni najveći grad, ali negde je valjalo početi. Sa Acom na klupi taj mali tim završio je na trećem mestu sa 16-6 (10-1 kod kuće), a Dag Mou je bio prvi strelac šampionata sa 674 poena, 30,4 u proseku. Kada sam prilikom tog razgovora u Istanbulu pitao profesora ko je najbolji igrač koga je trenirao, nisam očekivao odgovor, ali je Aca kao iz topa rekao:

– Dag Mou.

Reč je o Amerikancu koji je došao u Italiju sa idejom da potpiše za Simental, ali je neko u Milanu procenio da nije “dovoljno dobar”. U Padovi je briljirao jer je bio rođeni strelac i veliki radnik, sa najmanje 300 šuteva na svakom treningu. Kasnije je napravio lepu karijeru u NBA kao igrač i trener. U drugoj sezoni Petrarka je bila 10. a Mou drugi strelac sa 24,8.

Injis iz Varezea ponudio je profesoru Nikoliću klupu 1969. sa jasnom porukom da žele ne samo titulu prvaka Italije, već i prvaka Evrope. Prvi cilj ispunjen je u prvoj sezoni, titula je stigla sa 20 pobeda i samo 2 poraza, a Meksikanac Manuel Raga bio je drugi strelac lige sa 25,3, samo poen manje od Vebstera iz Gorice. Aca je zatekao sjajne igrače kakvi su bili Osola, Flaborea, Menegin, Bulgareli, Ruskoni… Svi su bili više nego zahvalni učenici. Drugi cilj ostvaren je u drugoj sezoni. U Sarajevu, Nikolićevom rodnom gradu, 9. aprila 1970. Injis je pobedio CSKA 79-74, uz 20 poena Dina Menegina i 19 Manuela Rage, dok je za sovjetski tim najbolji strelac bio Saša Belov sa 21 poenom. Godinu dana kasnije u ponovljenom finalu CSKA se revanširao (67-53), ali je Injis vratio titulu 1972. pobedivši Jugoplkastiku u Tel Avivu (70-69). Treću titulu u četvrtom uzastopnom finalu Injis i Aca Nikolić ostvarili su u Liježu 1973. protiv CSKA (71-66). Sa Injisom je osvojio tri italijanske lige, tri Kupa šampiona i dva Interkontinentalna kupa. Nekadašnji urednik basket-rubrike u „Gazeti delo Sport“ Enriko Kampana, nazvao ga je „Fon Braunom evropske košarke“.

Za sezonu 73/74 profesor se vratio u Beograd, preuzeo Zvezdu i sa njom osvojio Kup pobednika kupova pobedivši u finalu u Udinama Spartak iz Brna 86-75, uz 23 poena Dragana Kapičića, 20 Zorana Slavnića i 19 Ljubodraga Simonovića. Posle još jedne sezone u Italiji (Fortitudo iz Bolonje) vratio se u zemlju kao selektor i 1977. i 1978. ostvario još dva velika uspeha: Jugosl,avije je bila prvak Evrope u Liježu i šampion sveta u Manili. Ono što, iz objektivnih razloga,  nije uspeo u prvom mandatu, Aca je ostvario u drugom. Bilo je u tome neke pravde jer da nije bilo njega i njegovog pionirskog rada do prvih srebrnih i bronzanih medalja ne bi bilo ni ovih zlatnih.

Pravo iz Manile profesor Nikolić je otišao u – Čačak. Ko zna koji ga je izazov odveo u grad na Moravi, ali kao i svuda ostavio je trag. Borac je stigao do Kupa Koraća a Aca Nikolić u mladom Željku Obradoviću video talentovanog pleja sa “žicom” za trenera. Putevi će im se ukrstiti 14 godina kasnije.

Još jednom se vratio u Italiju (Virtus, Venecija, Skavolini) a kada se sredinom osamdesetih godina penzionisao postao je najcenjeniji i najtrofejniji savetnik. Prvi koji ga je zvao bio je Partizan, za neku turneju po Italiji 1983. Kao pojačanje poveden je Željko Obradović, tada još uvek igrač Borca iz Čačka. Posle jedne utakmice na kojoj je dao samo 2 poena, Obradović je bio ljut na sebe. Profesor ga je iznenadio čestitkom:

-Bravo, bio si najbolji…

Obradović kaže da je tada naučio za svagda da za pleja nije najvažniji broj datih poena.

Trajniju saradnju sa profesorom Nikolićem ostvario je Bogdan Tanjević dok je radio u Stefanelu, a nastavili Boža Maljković u Jugoplastici i Željko Obradović u Partizanu. Na svoje tri titule prvaka Evrope dodao je još tri kao “pomoćnik”.

Pratila ga je fama da je “rođeni pesimist” ali Boža Maljković, koji je dugo radio sa njim, tvrdi da to nije tačno. Bio je to “lažni pesimizam”, način da se motivišu igrači. Nikada se nije zadovoljavao prosečnošću, njegovi ciljevi – i dometi – uvek su bili visoki. Bio je majstor za kombinovanje talenta i rada, veliki stgrateg jer je video više, dalje i brže od većine kolega trenera. Maljković ga je nepogrešivo nazvao “patrijarhom srpske košarke”. Na treningu je držao distancu u odnosu na igrače, privatno je znao sa njima da se šali i igra karte. Godine 2008. doživeo je najveće priznanje – ušao je u “Hall of Fame”. Kuću slavnih u Springfildu.

Među košarkaše besmrtnike.

Photo: Privatna arhiva i MN press