Isprva, bio sam začuđen pažnjom koju je izazvao moj prošli tekst o talentovanom košarkašu Borca iz Čačka, mlađanom Aleksi Avramoviću, ali kraće promišljanje donosi lak i logičan odgovor. Narod je od vajkada voleo pobedu slabijeg nad jačim, pojedinca nad sistemom, anonimnog nad zvučnim imenom. O tome dovoljno govori mitska priča o dečaku Davidu koji je praćkom ubio tri metra visokog vojnika Golijata, tu je Robin Hud iz Šervudske šume, srpska istorijska hajdučija… Ili – da pređem na sportsko polje – većina objektivnih fanova populariše pobede Lestera nad oba Mančestera, Čelzijem, Liverpulom, Arsenalom, odnosno – nedavno osvajanje Kupa Radivoja Koraća u Nišu od strane zelenkasto-rozikastog Mega Leksa, čitaj – Dejana Milojevića…

Prvo da kompletiram priču o Aleksi Avramoviću, ostao sam dužan analizu njegovih basket kvaliteta. Konsultovao sam trenere, igrače, komšije i statistiku i -priča je dobila pozitivne obline. U KLS ligi prosečno postiže 21 poen sa procentom šuta iz igre od 60 odsto, što je fascinantno na veliki broj pokušaja. Briljantno izvodi slobodna bacanja (80 %), ali mali broj pokušaja nagoveštava da se više oslanja na šut nego na prodor. Sa 49 dsto uspešnosti pogađa trojke, što se jaaako retko sreće u bilo kojoj ligi. Po utakmici ostvari nešto više od pet skokova, što je sjajno za pleja, a o njegovoj mogućnosti kreacije govori više od pet ostvarenih asistencija za trideset minuta provedenih u igri… Naravno, prostora za napredak ima ohoho, ni izbliza nije sve idealno, posebno Aleksin angažman u odbrani (samo dva faula prosečno napravi), strana pomoći recimo, selekcija šuta i radnji u ofanzivi i tako dalje. Međutim, njegov košgeterski i dodavački talenat daje mu vreme da nadogradi svoju ličnost i igru (tim redom), najverovatnije, uskoro, u nekom klubu van Čačka, cenim u Megi ili Partizanu…

Ali, ono što ga izdvaja iz mora talentovanih košarkaša sa ovih prostora su – fanatična upornost, višečasovni dnevni treninzi (timski i individualni), rad na sebi i samopouzdanje pri šutu,odnosno psihološka stabilnost, o kojoj sam davno naučio suštinu od jednog drugog, proslavljenog Čačanina – Dragana Kićanovića. Naime, putevi su nam se ukrstili u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, oko Hale sportova na Novom Beogradu gde sam ja stanovao a on trenirao i igrao, kao i u ”Partizanovom vesniku” za koji sam pisao više od deset godina. Da skratim, popularni Kića mi je rekao esenciju – ”posle pet promašenih šuteva, na šesti se dižem kao da do tada imam pet ubačenih lopti”… Koristim priliku koju mi daje Koš magazin – ne da lamentiram, već nešto iz trenerskog iskustva da nabacim o velikim igračima, posebno rasnim šuterima. Teško se odlučiti, tu se mešaju lični afiniteti i iskustvo sa realnošću i brojkama, ali ja Dragana Kićanovića smatram najboljim šuterom balkanskih prostora, iz više razloga: pogađao je posle driblinga kao i iz mesta, što je jako teško; imao je brz izbačaj posle finte, tako da je čuvarima bežao za centimetar, i onim njegove visine i dvometrašima; pogađao je u prvoj i poslednjoj minuti isto, na finalnim i ”običnim” mečevima, posebno poslednje, najvažnije lopte kojima se odlučuje pobednik; isto je bilo u dresu Partizana ili reprezentacije, konstantno do 1983. godine, kada je (neki misle prerano, neki na vreme) završio bogatu karijeru…

Elem, hoću da pošaljem poruku mladim igračima, u dolasku – ne postaje se igrač, posebno ne genijalni šuter, trenirajući samo timski, već na napornim individualnim časovima, podvižničkim (nad)radom. Svedok sam da je taj isti Kića posle svakog prepodnevnog treninga ostajao sa dva juniora da ubaci još 250 lopti u tempu, sa raznih pozicija za dvadesetak minuta. Priču su mi dopunili njegovi Čačani, saigrači iz Borca i Železničara- fanatičan rad, u hali kraj Morave nije bilo mesta sa koga nije ubacio (iza koša, sa novinarskih pozicija, kroz konstrukciju), nije odustajao nikad, kao na igricama sa više nivoa… Kao juniorčić beogradskog Radničkog, kad sam već počeo šetnju po prošlosti, vraćao sam lopte u beskonačnost Mišku Čermaku, koji nije bio baš ”suvi, rođeni šuter”, ali je napornim treningom i taj elemenat doterao do savršenstva. Gledao sam kako Praja Dalipagić trenira sa pokojnim Rankom Žeravicom čitavo pre podne na otvorenom, asfaltnom terenu na Kališu, na više od trideset stepeni; isto je bilo u slučaju Saše Danilovića, koji je u reprezentaciju Jugoslavije ušao 1989. kod Dude Ivkovića – kao najbolji defanzivac, a završio kao istinski, kompletan as koji daje koševe u najvažnijim napadima. Tako je, proverite, u slučaju svih košarkaša koji su iz kategorije ”odlični” prešli u malu grupu ”asovi”…

Dakle, ovo nije samo poruka Aleksi Avramoviću, već svim dečacima koji su zaraženi basketom – radom se sve može dostići, nema nemogućeg, po jednoj od mojih omiljenih pouka – ”teško je, ali nije nemoguće, nemoguće je moj cilj”. To se vidi i po momcima iz Mega Leksa, koji su ovih dana u centru pažnje: neodustajanje kada sve izgleda izgubljeno, što je – nalazim – najveća zasluga njihovog kouča. Naime, poznata je misao da tim igra kakav im je i trener – fanatično i pametno kakav je Miloje bio kao igrač, neki timovi plašljivo i pametno, pojedini samo borbeno i tako dalje. Čini se da i momcima iz FMP-a, za koje dumam da su najtalentovaniji srpski mladi tim, ne fali mnogo da pođu stopama Mega Leksa, odnosno da uđu na početak kolumnice – kada je suvonjavi David praćkom, iz jednog potezanja, ubio namrtvo strašnog Golijata…

Photo: KSS