Preuzimam na sebe rizik da budem pogrešno shvaćen, ali ne mogu da se otmem utisku da je naš Košarkaški savez zabio autogol. Kako drugačije da shvatim izjave koje su protiv Jadranske (ABA) lige poslednjih meseci davali Dragan Đilas, Dejan Bodiroga, čak i selektor Saša Đorđević, i onda nedavnu odluku Borda FIBA? Koja, prevedeno, glasi: “Ne želite ABA ligu? Ok, onda izvolite u Balkansku ligu. Tamo vas čekaju dva kluba sa Kosova”.
Ubeđen sam da niko iz našeg Saveza ovako nešto nije imao na umu kad je kritikovao (opravdano) sadašnje ustrojstvo ABA lige, Ali odluka nam je isporučena, “deliverovana” – kako se to kaže u poslednje vreme – i na nama je da sada budemo pametni.

Samo jedna misao mi pada na pamet u ovom trenutku: Košarkaški savez Srbije mora da zaštiti svoje klubove! I u ovoj situaciji, i u svakoj drugoj.
Uostalom, košarka se igra zbog publike, a ona dolazi na utakmice naših klubova, a ne na sednice KSS. Mada bi bilo interesantno kad bi se neka od sednica KSS odžala, recimo, u “Pioniru”, i bila otvorena za navijače.
Pred dilemom Jadranska ili Balkanska liga, naši klubovi su se jasno opredelili za – Jadran. Upravo onako kako su se za taj isti Jadran opredelili i pre skoro deceniju i po, a tada im je odlučujući motiv bio – činjenica da su plaćeni troškovi putovanja. Što se finansija tiče, malo toga se promenilo do danas. Nažalost.
Poznato je da u vreme nastanka ULEB-a i Jadranske lige naš Košarkaški savez nije pratio svoje klubove, već ih je gurao u takmičenja pod okriljem FIBA. Javna je tajna da je to rađeno zarad karijera naših “kadrova” u međunarodnim košarkaškim forumima u okviru FIBA. Od toga nikakve vajde nije bilo, klubovi su krenuli svojim putem ne bi li preživeli i sada je u najmanju ruku neukusno terati ih da sve bace u vodu, Pa zamislite samo da Crvena zvezda, Partizan, Mega i Metalac odluče da sledeće sezone igraju u toj Balkanskoj ligi, u kojoj su ove godine najbolji klubovi Peja iz Peći, Sigal iz Prištine, Kumanovo i Kožuv iz Makedonije! Uz njih, tu su još rumunska Krajova, Mornar iz Bara, Sutjeska iz Nikšića i Rilski Sportist iz bugarskog grada Samokova…

Naravno, o nekom igranju Evrolige ili Evrokupa za timove iz te lige nema ni govora. Osim ako se kao takve ne podrazumevaju fantazije čelnika FIBA da će najelitinije kontinentalno takmičenje vratiti pod svoju ingerenciju tako što će da zaprete sudijama da će ih brisati sa liste za Olimpijadu ako nastave da arbitriraju u ligi koju vodi Đordi Bertomeu.
Mada ne spadam u vatrene pobornike ABA lige, moram ići i protiv sopstvenih ubeđenja i priznati: nažalost, neuporedivo je više aduta zagovornika ABA lige od njenih protivnika. Pre svega, teza onih koji su za povratak u nacionalnu ligu (“a ne da mi razvijamo košarku u susednim državama”) da bi domaća publika mogla širom Srbije da se divi asovima Zvezde i Partizana je stupidna. Kad bi se taj (nemogući) povratak i desio, ni Zvezda ni Partizan ne bi tu ligu igrali u sastavima kakve trenutno imaju. Čak ni sa trenerima koji ih sada vode. Jer, svi sponzori bi se povukli, ne bi bilo para da se naprave respektabilni sastavi, a i treneri bi otišli u inostranstvo. Pa zar neko zaista misli da bi Boban Marjanović, Markus Vilijams, Saša Pavlović ili Milan Mačvan igrali u nekoj “domaćoj” ligi? U takvom takmičenju, ako bi do njega zaista došlo, vrlo brzo bi se izjednačio kvalitet sadašnjih učesnika ABA lige i ostalih srpskih klubova, ali – u negativnom smislu jer bi svi bili podjednako siromašni i podjednako slabi.
Takođe, iluzija je da bi naši klubovi mogli ojačati kroz privatizaciju. Oni bi, kao učesnici samo domaće lige, bili potpuno neinteresantni svim potencijalnim ulagaćima. Uz sve to, prvenstvo bi se održavalo u halama od kojih većina ne zadovoljava nikakve standarde: leti je pretoplo, zimi bez grejanja, isklučuje se i struja zbog neplaćanja računa, prokišnjavaju… Može se samo zamisliti kakvo bi tek bilo suđenje u takvim okolnostima, i koje sudije bi pristale da sude takvu ligu.
Na sreču, u klubovima je prevladala svest da je ABA liga neophodna i najbolje rešenje u ovom trenutku (naravno, treba je popraviti, puna je ona mana, za moj ukus ih je i previše). Klubovi su se rukovodili prostom logikom: mogu preživeti samo ako igraju Evropu, a to im omogućava jedino ABA. Regionalni šampionat postoji, on je deo našeg košarkaškog miljea, malo ljudi se danas seća kad je i kako nastao. A ja se sećam sopstvenog zabezeknutog izraza lica početkom devedesetih, kad sam razgovarao sa Božom Maljkovićem, a on mi rekao da samo liga timova iz bivše Jugoslavije može održati kvalitet košarke. Rekao mi je to u trenutku kad su još na teritoriji Hrvatske postojale one čuvene SAO tvorevine, kad se iz Beograda masovno išlo na letovanje na “našu, srpsku Karinsku rivijeru”, kad ova zemlja nije mogla ni sa kim da se takmiči jer je bila pod sankcijama Saveta bezbednosti UN… Božo, prokleto si bio u pravu, sad ti to priznajem.
I još samo nešto: a kako to da naš Savez u ovoj situaciji zaštiti svoje klubove?
Pa – ako za FIBA ne znači ništa srpska košarka i košarkaši, ako joj ništa ne znači Bora Stanković, “Bićemo prvaci sveta” i sve naše svetske i olimpijske medalje, ma da ne nabrajam dalje, onda je ta organizacija otišla dođavola. I kao takva nam i ne treba.

A šta zapravo treba da radi FIBA, šta Košarkaški savez Srbije, šta naši klubovi, i kako su nakrivo nasađeni i ABA i Evroliga, i ULEB – sve su to teme kojima ću se baviti u nekim narednim tekstovima.