U proleće 2015. košarkaška rubrika „Sporta“ dobila je informaciju da izvesna koleginica traži pomoć oko podataka  u vezi dokumentarnog filma o Ljubici Otašević, čuvenoj košarkašici i lepotici iz prošlog veka. Ništa čudno i nenormalno, ali po ko zna koji put, kao i ranije u ovakvim prilikama, osetila sam ponos zbog toga. „Nepoznata“ novinarka nije ni prva, ni poslednja koja se sličnim povodom obratila najstarijem dnevnom sportskom listu na Balkanu… Naravno, obuzela me je radoznalost, ali i uzbuđenje, pogotovo što je izvor, podloga filmske priče ženska košarka, a srž – skromna, iskrena i poletna posleratna vremena, kada su naše košarkašice prvi put bile hit…

… Dan kasnije, po prolećnoj omorini  došetala je do „Sporta“ niko drugi do – Duška Jovanić. U modernom haljinčetu, lepršava, mladolika, poslovično odlučna i energična, unela je u našu staru redakciju dah romantike. One retro, ali i sadašnje. Dopunila ambijent, prohujalim romantizmom, ali i donela živu, savremenu i bezvremenu ideju.

Bacila je zrak svetlosti na požutelu novinsku hartiju, na nekoliko redića iz 1998. godine, na šturu vest o smrti čuvene Ljubice…

Da, radilo se o tek par „in memoriam“ redića, ali jedino je „Sport“ , makar i tako, podsetio javnost na postojanje i nestajanje legendarne igračice – lepotice.

A to je našu gošću zapravo i najviše intrigiralo, tih svega nekoliko odštampanih reči o kraju burnog i glamuroznog života srpske dive – Ljubice Otašević.

– U Hjustonu je 12. aprila preminula Ljubica Buba Otašević, bivša košarkašica Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije i poznata beogradska lepotica – objavljeno je u „Sportu“, 1998, par  dana posle Ljubičine smrti, jer tada vesti nisu putovale internet brzinom…

I upravo ta prašnjava novinska hartija, izvučena iz patine i izmaglice vremena i zaborava, predstavlja prvi kadar filma… a nakon poslednje scene, na odjavnoj špici su i reči zahvalnosti mom „Sportu“, koleginici Radi i Dejanu, našem bivšem tehničkom uredniku…

Oživela je, dakle, Duška vremena kada su u prostorije naše čuvene redakcije utrčavali budući bardovi košarkaškog novinarstva, zadihani, uzbuđeni posle velikih pobeda na Kališu i zaneseni lepotom, veštinom i gracioznošću legendarnih igračica.  Kroz glavu mi je proleteo neponovljivi učitelj pod obručima i britko uredničko pero Milorada Sokolovića, koje je znalo da pohvali, ali i da smelo i dobronamerno pecne i kuma, profesora Acu Nikolića, ili velikog prijatelja Boru Stankovića…

Nije se slučajno u voljenoj redakciji tog prolećnog dana  prošle godine, kad nas je Duška posetila, zatekao i jedan od najvernijih Sokolovih učenika i sledbenika, doajen Vlasta Ignjatović, dosledni svedok pionirskih početaka naše ženske košarke i mitova o Ljubici, drugaricama i naslednicama…

Da, tu na trećem spratu zgrade „Borbe“, sada ranjenog i desetkovanog, kasnije, tuđom voljom dugo urušavnog, ali hrabrog „Sporta“ , gde sedim više od dve decenije, stanovala  je i stanuje srpska košarka… Tu na trgu Nikole Pašića je jedna od najcenjenijih adresa njene duše… duše kraljice igara.

A pokretne slike o jednoj od njenih najpopularnijih princeza, o košarkaškoj kneginji Ljubici, viđene su, očima savremenog i nostalgičnog  Beograda, nedavno… 24. februara 2016.

Dan u kojem je osvanula i bljesnula kruna Duškinog višegodišnjeg truda, bio je specifičan zbog dve stvari. Te večeri je, dakle, u Muzeju jugoslovenske kinoteke upriličena premijera dokumentarca “Izbrisano iz biografije – Legenda o Ljubici Otašević”, a naše reprezentatvike su u Nemačkoj igrale meč kvalifikacija za EP 2017.

Naravno, te lepe februarske noći, naša ženska košarka odnela je dve velike pobede. Na veličanstven način, sudbinski, a kako i drugačije, povučena je zlatna nit, od Ljubice do svake Marinine lavice…

I srce mi je bilo puno kada sam videla na premijeri draga i čuvena košarkaška imena, ali i duša setna što recimo, akteri filma, dragi ljudi i legende, Ranko Žeravica i Srđan Kalember, nisu poživeli  još koji mesec i dočekali to veče…

A u masi zvanica iz javnog, kulturno-umetničkog i sportskog života viđeni su veliki šmekeri, stručnjaci, Boža Maljković, Lale Lučić, Bata Đorđević, zatim bivši igrači Partizana Bora Beravs i Vesa Petrović i mnogi drugi.

Tata Boža na dva razboja, na premijeri, ali i sa osluškivanjem rezultata u Nemačkoj, otrčao je da odgleda finiš još jednog trijumfa kćerke Marine. Slatke muke …

Poseban šarm beogradsko-holivudskoj večeri dale su Zvezdašice, legendarna Sneška Zorić, zatim Anđa Vukmirović, predsednica kluba, članica generacije crveno – belih, šampionki Evrope iz 1979. sa aktuelnom petorkom igračica, koju je predvodila ni manje, ni više, nego heroina Nataša Kovačević…

A Gordana Kala Radović, nekadašnja reprezentaticka i nezamenjiva službenica KSS, delegat FIBA, tim lider ženskih nacionalnih selekcija, tokom projekcije mi je šaputala imena igračica sa izbledelih fotografija. Eto, pomislih, pored vrednih saznanja iz filma, imam i stručnog konsultanta. I nasmejah se u sebi zbog paralele, prisetivši se kako je Kalin sin, Zoran, naš proslavljeni reprezentativac i kasnije generalni sekretar KSJ, bio sjajan stručni komentator u televizisjkim prenosima košarkaških utakmica.

I neka mi oproste filmadžije, glumice i glumci, slikari, ljudi sa modne piste, čuveni novinari i novinarke, koji ulepšaše i uveličaše taj redak događaj, što im ne nabrajam imena, jer ovo moje pisanije je ipak, saga o košarci – kao specifičnom životnom stilu…

Eh da, evo me ponovo u mističnoj polutami bioskopske sale. Na platnu je svojevrstan omaž famoznoj Zvezdinoj košarkašici i jugoslovenskoj reprezentativki (igrala na EP 1954. i 1956.) i duhu tog vremena. Skica o prirodnosti crveno-bele fam fatal, koja je „slučajno“ objedinila sport i umetnost, dala inspirativan pečat petoj i šestoj deceniji prošlog veka u Beogradu.

I današnji vrapci na granama, na Kališu, znaju da je zbog prelepe Ljubice i nobelovac Ivo Andrić, u svoj svojoj eleganciji i ozbiljnosti, hitao na utakmice i treninge Zvezdinih dama na terenima među drevnim zidinama.

„Znakovi pored puta“ su atraktivnu Ljubicu, nedugo potom, usmerili ka Italiji, Britaniji, Americi, a na obalama Save i Dunava ostali su mitovi i legende o njoj, da se prepričavaju… O košarkaškoj princezi, kneginji, ustvari, zvanično, grofici, ali iznad svega, našoj Ljubici Srpkinji… Još iz dana prve ljubavi sa košarkašem Srđom Kalemberom i onih, kada je mamila uzdahe graciozno hodajući Knez Mihailovom sa fudbalerom Milošem Milutinovićem.

Ostala su i proverena svedočenja kako je Ljubica na sahranu bake Danice doputovala u Beograd u pratnji zaljubljenog Kerija Granta, kao i da je bila miljenica holivudskog miljea, Marlona Branda, Šona Konerija, supruga grofa Enrika di Portanove, Roberta Evansa…

Pamti se i njen dolazak u otadžbinu na snimanje kultnog filma „Ljubav i moda“, kao i da je u “Ključu”, Kerola Rida, bila dublerka čuvene Sofije Loren.

A na kraju ekranizovane Duškine dokumentarne priče o Ljubici ugnezdilo se univerzalno i najteže pitanje – da li je bila srećna?

Kao i niz sličnih, da li bi bila srećnija da nije tako rano završila košarkašku karijeru, u 24. godini, da je ostala u otadžbini, a ne boemski usamljena u tuđini, odakle je zvala telefonom prijatelje i tražila da joj puste poneku starogradsku pesmu.

– Ostalo je veliko žaljenje što je Ljubica otišla iz Beograda – sažeto je rekao divan čovek, Ranko Žeravica, u završnim kadrovima Duškinog dokumentarca.

I zaista, da li je bila srećna?

A, u stvari, ko smo mi uopšte da pričamo i sudimo i o sopstvenoj, a kamoli tuđoj sreći.

Da sudimo i kudimo…

Photo: YouTube