Velika ptica, kako su umeli da zovu Lerija Birda, danas, 7. decembra, napunio je 59 godina. To je prilika da kažemo nešto više o jednom od najboljih košarkaša u istoriji.

NBA liga svoj veliki  bum s početka 80-tih godina u mnogome duguje istovremenoj pojavi Irvina Medžika Džonsona i Lerija Birda, dvojice vršnjaka koji su  “ratovali ” kao studenti, i zajedno stigli do NBA kojom će naizmenično vladati  čitavu deceniju, da bi 1992. u Barseloni praktično stavili tačku na fantastične paralelne karijere. Tada su bili članovi američkog  Drim tima, koji se prošetao do zlatne medalje.

Zajedno su zaigrali još  u proleće 1978. kad su na jednom turniru u  Čepel Hilu (SAD) u finalu tesno, sa 5 poena razlike, pobedili Jugoslaviju, tada svetskog prvaka. Bilo je to 7. aprila, a rezultat je glasio 88-83. Bird je dao 6 poena, a Medžik nijedan. Evo i sastava timova:

SAD: O’Koren 2, Bird 6, Kerol, Džonson, Ford 13, Monkrif 8, Šidler, Grinvud 8, Li 6, Bejli 14, Robi 2, Mejsi 12 Givens 10, Grifit 7.

Jugoslavija: Skroče, Kićanović 22, Nakić, Žižić, Jerkov, Radovanović 5, Knego, Ćosić 16, Vilfan 3, Vukosavljević, Dalipagić 18, Delibašić 19.

Reč je o turniru na kome su još igrali SSSR i Kuba. Prvog dana Jugoslavija je pobedila SSSR 97-79 (Kićanović 26, Dalipagić 28), a potom je savladala Kubu 98-80 (Dalipagić 26, Skroče 17, Kićanović 15).

Mladi Bird i mladi Džonson ostali su u senci naših asova bez obzira na pobedu američke selekcije, ali već od jeseni te godine počeće da ispisuju istoriju NBA. Svojom pojavom potpuno su promenili dotadašnja klasična shvatanja o striktnim pozicijama igrača u skladu sa njihovom visinom. Medžik je sa 2,05 igrao sve, od pleja do centra, Bird je takođe bio univerzalan sa 2,07.

Leri, a ovo je ipak priča o njemu, je bio četvrto od šestoro dece Džoa i Džordžije Bird. Rođen je u Vest Badenu, u Indijani. Košarkom su ga u detinjstvu zarazila  starija braća Mark i Edi, ovaj drugi  kasnije i sam igrač, naravno ni približno slavan kao Leri. Otac Džo imao je drugi hobi – pecanje. Svoju pasiju preneo je na sinove i za Lerija je kasnije najbolja relaksacija, posle napornih sezona, bio štap u ruci na rekama ili jezerima rodne Indijane. U srednjoj školi Frenč Lik sa 15 godina bio je visok 1,90  i  “viđen” za centra u školskom timu. Do kraja školovanja Leri je porastao do 2 metra, i sa tom visinom i reputacijom odličnog strelca bio je vrlo zanimljiv za mnoge univerzitete. Kada je bio na maturi njegovi roditelji su se razveli, da bi nešto kasnije otac izvršio samoubistvo. Bio je to veliki udarac za Lerija koji je odlučio da ode na najbliži univerzitet kako bi bio što bliže majci. Odabrao je slavnu Idnijanu, univerzitet sa velikom košarkaškom tradicijom i super-slavnim trenerom Bobijem Najtom, ali samo posle dvadesetak dana u letnjem kampu Indijane mladi Leri je spakovao kofere i otišao da se više nikada ne vrati. Razlozi nisu nikada razjašnjeni do kraja, niti je on sam  želeo da govori o tome, ali najrasprostranjenije je mišljenje da nije mogao da izdrži despotizam i prgavi kakater trenera. Najt je, navodno, tada izrekao najpogrešniju prognozu u svojoj trenerskoj karijeri: “Takvih kao Bird ima koliko hoćeš u Indijani… ”

Za upis na drugi univerzitet već je bilo kasno, godina je bila propala. Vratio se kući, igrao basket sa prijateljima i, da bi zaradio koji dolar, radio kao  čistač u  gradu čija će jedna ulica, samo nekoliko godina kasnije, poneti ime “Bulevar Lerija Birda “.

Ko zna šta bi dalje bilo sa Lerijem da Bob King, trener Univerziteta Indijana Stejt, nije poslao Bila Hodžisa da proveri priče o belom momku koji briljira na  “play-ground ” terenima. King je od prve shvatio da pred sobom ima pravog igrača, i Bird je za sezonu 1975/76 postao brucoš Indiana Stejta, univerziteta koji nije imao nikakvu košarkašku famu. Do tada.

Već u prvoj sezoni Leri, u međuvremenu narastao do 205 centimetara, je napravio fantastičan prosek od 32,8 poena i doveo ekipu do titule prvaka u svojoj ligi. Iste godine pojavio se u ekipi SAD na Univerzijadi u Sofiji. Bird je toliko blistao na univerzitetu da ga je Boston izabrao na draftu 1978. iako je morao da ga čeka još jednu celu godinu, dok ne završi studije. Lukavi i nepogrešivi Red Oerbah svesno je  žrtvovao nekog “gotovog” igrača da bi 1979. dobio Birda. Vreme će pokazati koliko je bio u pravu.

U poslednjoj studentskoj sezoni Bird je doveo do finala plejofa svoj univerzitet, ali je titula pripala Mičigen Stejtu sa – Medžikom Džonsonom na čelu. Tada je rođeno njihovo višedecenijsko rivalstvo i prijateljstvo. Zanimljivo, Leri te godine nije bio najbolji strelac lige (spustio se na “samo” 28,6 poena)  jer je pokvario prosek igrajući povređen protiv Univerziteta Bredli, kome je dao dva poena – najgori skor u čitavoj karijeri. Pretekao ga je na listi strelaca Lorens Batler, dok je treći te godine bio Nikos Galis, igrač koji će se kasnije proslaviti u Grčkoj, zemlji svojih predaka.

Prvi ugovor sa Bostonom doneo je plavokosom Birdu po pola miliona dolara za svaku od pet sezona na koliko je potpisao. Boston ga je trebao ne samo zato što je bio dobar, već i što je bio – belac. Tradicija Bostona bila je da je oduvek bio više beo, ili manje crn, od svih ostalih NBA timova, a u Birdu je našao savršeni spoj onoga što je tražio – velikog igrača bele puti. Kasnije će Ajzeja Tomas nekom prilikom reći  za njega  da bi  “da je bio crnac bio samo jedan dobar igrač “, ali su Medžik Džonson i Karim Abdul Džabar odmah stali u Birdovu odbranu, mada se i Tomas korigovao rekavši da nije baš tako mislio.

U drugoj sezoni u Bostonu doveo je ekipu do 14. šampionske titule sa prosekom od 21,2 poena. U njegovom Frenč Liku, onom istom čije je ulice čištio šest godina ranije, rešili su da se oduže slavnom sugrađaninu odlukom da se jedna od glavnih ulica nazove Bulevar Leri Berd. Boston je ponovo bio prvak 83/84 i 85/86, dok je finale 86/87 pripalo Lejkersima. Jedan bostonski list optužio je Birda za gubitak titule jer se uoči šeste utakmice finala potukao u nekom baru i povredio prst. Lejkersi su dobili šesti meč u Bostonu sa 111-100,  i rezultatom 4-2 osvojili titulu. Nekoliko meseci kasnije Berd je bio oslobođen svake krivice jer je na sudu ustanovljeno da se samo branio.

Leri je bio veliki zato što je bio rođeni pobednik.  Za njega je u sportu postojala samo jedna reč: pobeda. Bio je izrazito inteligentan igrač, odličan strelac, dobar skakač, solidan asistent i nadasve lider, igrač kome se veruje, koga saigrači traže kad je “gusto” jer znaju da će on komplikovanu situaciju rešiti najbolje. Pred kraj karijere počela su da ga muče leđa, pauzirao je sve  češće, odmarao se sve više,  često je utakmice posmatrao ležeći potrbuške kraj klupe jer mu je taj položaj zadavao najmanje bolova u leđima. U sezoni 91/92 odigrao je samo 45 utakmica, ali je smogao snage da uđe u Drim tim za Olimpijske igre u Barseloni, i briljatnu karijeru završi jedinim trofejom koji mu je nedostajao – zlatnom olimpijskom medaljom. Možda je u tom  času već bilo i boljih igrača od njega, ali ne i zaslužnijih. Šefovi NBA priredili su i njemu i Medžiku, koji više nije bio aktivan zbog toga što je prethodnog oktobra objavio da je nosilac virusa side, svojevrstan omaž. Iz tima je mogao da ispadne bilo ko, čak i jedan Džordan koji je imao olimpijskog zlato iz Los Anđelesa, ali ne i njih dvojica.

Njegova biografija bila je dugo jedna od najtraženijih knjiga u SAD, sa Džulijusom Irvingom napravio je fantastičan video zvani  “Jedan na jedan “, sa Medžikom je snimio muzički spot, obožava kantri muziku Kenija Rodžersa… Za njegovo ime vezani su mnogi rekordi Bostona, od 60 poena protiv Atlante 12. marta 1985. do  prvog igrača u istoriji NBA koji je u jednoj sezoni (86/87) imao šut iz igre 50 odsto i slobodna bacanja 90 odsto. Tokom 1985. nanizao je 71 penal bez promašja, a u svojoj oproštajnoj sezoni 15. marta 1992. odigrao jednu od najbriljantnijih utakmica postigavši 49 poena protiv Portlanda, uz 14 skokova, 12 aistencija i 4 ukradene lopte. Rezultat? 152-148 za Boston, posle dva produžetka. Igrao je 54 minuta.

Čak 69 puta u karijeri ostvario je tripl dabl, 52 puta dao je više od 40 poena, u finalu plejofa 1981. uhvatio je čak 21 loptu, jedini je igrač Seltiksa koji je postigao 2.000 ili više poena u tri uzastopne godine, lider svih vremena Bostona u osvojenim loptama (1.556). Triput bio je MVP lige, dvaput MVP finala plejofa, 12 puta nastupio je z ol-star selekciji, a 1998, kao trener Indijana Pejsersa, proglašen je za trenera godine u NBA. Trenutno je predsednik Indijana Pejsersa.