Već sam pisao o Dejanu Musliju, otkrovenju španske Endesa lige, ali sa zadovoljstvom to činim još jednom. Zaslužio je. U nedelju je odigrao još jednu sjajnu utakmicu, njegova Manresa pobedila je na Tenerifima 71-65 a naš centar je potpisao još jedan dabl-dabl sa 15 poena i 10 skokova, uz šut iz igre 3/6 i 9/9 sa linije penala. Ostvario je indeks vrednosti 32, za malo neće biti igrač kola, ali će verovatno biti u najboljoj  petorci. U oktobru je bio igrač meseca, u novembru nastavlja sa sjajnim igrama. Posle 7. kola treći je igrač Lige po indeksu (19,2), ispred su samo Ante Tomić (Barselona) sa 24,2 i i Janis Burusis (Kuća Laboral) sa 20,2.

Posle dosta lutanja, seljakanja iz kluba u klub, Musli je u Manresi našao idealnu sredinu za sebe: onu u kojoj će igrati, i u kojoj će biti prvi centar. Zato nije čudo što je rešio da u Manresi ostane do kraja sezone. Trenutni prosek mu je14,6 poena i 8,1 skok po meču za 28 minuta na terenu. Do kraja sezone, ako ovako nastavi, brojke će biti još bolje a interesovanje za njega sve veće. Na njegovom slučaju još jednom se dokazuje nepisano pravilo da centri  sporije sazrevaju kao igrači. On će 1. marta 2016. napuniti 25 godina, što znači da je pred njim još lep broj sezona. Nadam se da će i naša reprezentacija imati koristi od „probudjenog Muslija“. Nikada nisam „sastavljao reprezentaciju“ pa neću ni ovog puta, ali ako me Sale Djordjević slučajno  bude pitao „kako naši u Španiji“ rado ću pohvaliti Muslija.

Pratim ga dugo, od kadetskih i juniorskih dana u FMP Železniku. Čak sam mu jednom prilikom, na turniru u Železniku, uručio nagradu kao najboljem igraču (vidi sliku). Pratio sam i dva juniorska turnira Evrolige , 2008.u Madridu i 2009. u Berlinu, na kojima je FMP suvereno trijumfovao a on oba puta bio proglašen za MVP. Sjajno se slagao sa Nenadom Miljenovićem, talentovanim plej-mejkerom koji je takodje lutao od kluba do kluba da bi ove godine, kao i Musli, sreću probao u Španiji, u Sevilji. Prošle godine su se našli u Megi i bili sjajni, kao nekad u FMP-u.

Musli je prava „petica“, teški centar sa visinom od 2,13 i telom koje je teško izgurati iz reketa. Dobro skače, ima osećaj za blokadu, dobro trči za svoju visinu. Prethodnih godina pomalo je kuburio sa loptom u rukama, prečesto je pravio korake ili su mu rivali otimali loptu, ali popravio je tehniku i procenat pogodjenih slobodnih bacanja tako da je sada više nego solidan igrač na poziciji koja je deficitarna i kod nas, i u Evropi. Napravio je tipičnu grešku, kao i mnogi pre njega: prerano je otišao u inostranstvo.  U sezoni 2010/11 obreo se u Kaha Laboral, Evroliga i ime kluba iz Vitoirije bili su lep izazov, ali nije bio spreman. Odigrao je samo 8 utakmica sa zanemarljivom minutažom i istim takvim učinkom (1 poen i 2 skoka u proseku): išao na pozajmicu u Fuenlabradu (1 utakmica), italijanski  Montegranaro, ali morao je da se vrati kući i počne iz početka. Dve sezone u Partizanu bile su solidne, naročito ona 2013/14 kada je imao 9,5 poena i 4,3 skoka, ali nikada nije bio prvi centar, nikada nije stekao puno poverenje trenera, nikada nije do kraja ubedio navijače da baš on treba da bude prvi pivot Partizana.

Odlazak u Megu bio je pun pogodak. Puno minuta, pomoć Jokića pod koševima, saradnja „vezanih očiju“ sa Miljenovićem. Njih trojica su prošle sezone po indkesu bili najbolji igrači ABA lige. Jokić je, znamo, u NBA, Miljenović u Sevilji, Musli u Manresi ali, verujem, ne još dugo. Došlo je vreme da dobrim ugovorom naplati godine rada, odricanja, seljakanja, borbe sa samim sobom i onima koji su sumnjali u njega.

U mladjim kategorijama bio je reprezentativac, prvak Evrope sa Srbijom kao kadet  2006. i junior (2007). Možda je došlo vreme za neku medalju i u seniorskoj konkurenciji…

Photo: ACA i privatna arhiva