Naravno, niko nije očekivao pobedu Partizana u Zagrebu protiv Cedevite, i nije je ni dočekao. Završilo se onako kako je moglo da se pretpostavi još u septembru. Samo što crno-beli nisu doživeli katastrofu, nego su se sasvim pristojno suprotstavili evroligašu koji ima realne šanse da se u elitnom kontinentalnom takmičenju domogne Top 16 faze.

Moj utisak je da je Cedevita ponudila Partizanu iznenađujuću pobedu, i to na tacni, ali Beograđani nisu znali da se pogoste. Bilan je bio daleko od svog maksimuma, Pulen i Gordić takođe, Pilepić je promašio neke trojke koje inače ubacuje kao od šale… Očigledno da su Zagrepčani bili umorni od ekskurzije u Limož, odakle su se vratili sa važnom pobedom. Na drugoj strani, Beograđani nisu imali od čega da budu umorni, ako se ne računa rekreativna utakmica u Kragujevcu koju su odigrali pre nekoliko dana.

Mnogi sada krive Petra Božića, ali ja iskreno ne mislim kao ti koji ga optužuju i omalovažavaju. Prvo, ne bih voleo da sam ja Petar Božić, i da mi je neko poverio da vodim šampionski tim a da prethodno nisam vodio bilo koju ekipu na bilo kojoj utakmici. Možda čovek i ima trenerskog dara, možda će vremenom i postati dobar kouč, ali jasno je kao dan da su očekivanja od njega veća nego što on u ovom trenutku objektivno može da pruži. Uostalom, pokažite mi bilo koga ko će za trenera tima koji je na deobi poslednjeg mesta na tabeli reći da je ispunio očekivanja? Pa naravno da nije.

Perin hendikep je i to što u rosteru ima tri pleja (Vilson, Cvetković, Magdeski), četiri dvojke (Marinković, Aranitović, Anđušić, Andrić), četiri trojke (Murić, Milutinović, Vrabac, Vitkovac), a od četvorki i petica tu je samo Kevin Džons na koga se može osloniti. Ostali pod obručima su Đumić, Perović i Koprivica, sva trojica neupotrebljiva za ABA ligu. Božić, naravno, nije pravio ovakvu selekciju igrača, prinuđen je da gura Vitkovca na četvorku i Džonsa na peticu, uz to povređeni su mu Murić i Andrić, protiv Cedevite nije igrao ni Cvetković. Navijači Partizana sigurno nisu navikli da gledaju u timu momke kojima je tehnika slabija strana, a to ne uspevaju da nadoknade fizičkim atributima jer ni njih nemaju.

Protiv Cedevite za tragičara je proglašen Danilo Anđušić, koji je ispucao air-ball u prelomnim trenucima, ali se zaboravlja da je Partizan u tom poslednjem minutu jurio prednost Zagrepčana koji su do skoro svih poena stizali posle grešaka Vilsona. Taj čovek sa finskim pasošem imao je osam (!) izgubljenih lopti, uz šut iz igre 1 od 4. Još statistika ne uspeva da dočara koliko je njegova uloga na parketu bila kontraproduktivna, koliko je puta pokušavao da igra pikenrol na desetak i više metara od koša, i kako je dodavao centrima u noge a krilima u aut. Možda on i može bolje, ali da se ja nešto pitam – prepustio bih nekom drugom klubu da to iz njega izvuče, i ne čudim se što je od početka sezone do dolaska u Partizan bio bez angažmana.

Ono što zameram Božiću je iscrpljivanje Kevina Džonsa i nerezonsko zapostavljanje Petra Aranitovića. Amerikanac, ma koliko snažan bio, teško će moći da izgura celu sezonu igrajući i četvorku i peticu tridesetak i više minuta. On jeste igrač koji prosto traži minute, nije od onih koji uđu sa klupe i podignu ritam, ali neuporedivo produktivniji bi bio uz iole pristojnog centra. Ni u Zagrebu, niti u većini ostalih utakmica, Partizan nije imao takvog igrača pod obručima. Da li je to greška u selekciji, ili trener ne ume da iskoristi ono što ima – ne bih se sad upuštao u rešavanje te zagonetke.

A što se Aranitovića tiče, u njemu prepoznajem potencijal kakav sam nekad video u Bogdanu Bogdanoviću. S tom razlikom što Aranitović već ima 21 godinu, i nema više vremena da čeka kako bi razvio svoj talenat. Momak je levoruk, ima ubitačan šut sa svih pozicija, ima brz ulaz, razmišlja i sa loptom i bez nje, hoće da igra odbranu i kad je on na parketu stiče se utisak da Partizan ima opciju više ako sve ostale propadnu: dajte loptu Aranitoviću, i razmaknite se. Nažalost, u sendviču između Vanje Marinkovića i Danila Anđušića on ne može da funkcioniše kako treba, a povratkom Andrića minutaža će mu se dodatno smanjiti. Aranitovićeva uloga je još jedno pitanje za trenera, i ne bih voleo da sam u njegovoj koži i rešavam taj problem.

Od početka sezone tvrdim da ono što najviše treba Partizanu – jeste serija pobeda. Od juna, kad su igrali finale plejofa Superlige, do kraja novembra, pobedili su u samo četiri utakmice. Kako da igrači steknu samopouzdanje u porazima, a to je naročito vidljivo na slučaju Vanje Marinkovića. Na žalost crno-belih, oni ne igraju u ligi u kojoj bi mogli da naprave seriju pobeda. ABA je suviše jako takmičenje za ovaj sastav, a dodatno su ih uzdrmali porazi od Krke i ovaj od Cedevite. Od početka sezone bore se da nekako pobegnu sa samog dna tabele, i plašim se da će tako ostati još dugo. Osim ako se ne dogodi da u narednom periodu u klub ne dođe neki centar na koga se može osloniti, i ako Murić brzo ne uđe u formu. Ako bi se to desilo, onda bi se čak moglo sa optimizmom gledati ka sredini tabele ABA lige, što je u ovom trenutku realno vrlo daleko.

Photo: ABA