Pri pomenu Olimpijskih igara u Meksiku 1968. svima odmah (opravdano) padnu na pamet ona dva penala koja je izveo Vladimir Cvetković protiv Sovjetskog saveza, pogodio i odveo Jugoslaviju u finale. O tome ćemo malo ksnije, ali valja odmah reći da je na današnji dan – 25. oktobra 1968. igrano finale olimpijskog turnira Jugoslavija-Sjedinjene Američke Države. To i jeste povod da se osvrnemo i na taj istorijski događaj, kao i na kompletno učešće plavih na Igrama u Meksiko Sitiju. Da podsetim, tamo smo osvojili prvu olimpijsku medalju.

Bilo je to treće učešće košarkaške reprezentacije nekadašnje zajedničke države na olimpijadama, posle Rima i Tokija. Godinu dana pre Meksika, Jugoslavija je osvojila deveto mesto na Evropskom prvenstvu u Helsinkiju. Posle srebra u Moskvi na EP 1965. i zlata na nezvaničnom Prvenstvu sveta u Čileu 1966, plasman u Finskoj ocenjen je kao totalni fijasko, a razlog je bio poznat i pre Šampionata: (neuspela) smena generacija.

Tako je jugoslovenska reprezentacija morala da vadi vizu za učešće na Olimpijskim igrama u Meksiku kroz kvalifikacije. Turnir je igran u Sofiji (baš kao i 1995. pre Atine), a održavao se od 25. maja do 3. juna 1968. Filter je bio veoma gust, među 14 učesnika izdvajale su se reprezentacije Čehoslovačke, Poljske i Bugarske, ekipe koje su na prethodnom Prvenstvu Evrope u Helsinkiju 1967. zauzele drugo, treće i četvrto mesto. Samo dve prvoplasirane ekipe su sticale pravo da igraju u Meksiku.

Plavi su u odnosu na tim iz Tokija 1964. izmenili mnogo toga. Umesto Sije Nikolića, Nece Đurića, Pina Đerđe, Rice Gordića, Kovačića i Džimija Petričevića, igrača koji su proslavili jugoslovensku kosarku početkom šezdesetih, pojavili su se mlađi, željni afirmacije i dokazivanja: Krešo Ćosić, Damir Šolman i Miško Čermak. Zahvaljujući iskustvu Koraća, Rajkovića i Daneua, Jugosloveni su u prva četiri susreta u Sofiji ostvarili četiri pobede: Austrija 107:83, DR Nemačka 74:70, SR Nemačka 104:55 i Finska 75:72. Međutim, tek u susretu sa domaćinima Bugarskom (70:62) naša reprezentacija pokazala je pravo lice. Odlični su bili kapiten Daneu (19 poena), praćen Šolmanom i Čermakom. Oni ni jednog trenutka nisu dozvolili našim susedima da povedu, a najveća razlika za nas je iznosila 17 poena (55:38 u 24.  minutu). Ova pobeda imala je dvostruki značaj, jer su se rezultati iz grupa računali za završni plasman. Sledio je trijumf protiv Grčke 85:66, a selektor Ranko Žeravica je na toj utakmici odmarao Daneua i Čermaka, čuvajući ih za sledeće, odlučujuće okršaje protiv Čehoslovačke i Poljske.

U finalnoj grupi u kojoj se odlučivalo o dva mesta koja vode na Olimpijadu, bile su četiri reprezentacije (Jugoslavija, Bugarska, Poljska i Čehoslovačka). Kako smo već pobedili Bugarsku, trijumf protiv Poljske je značio i plasman na Olimpijadu. U toj utakmici, koja je ocenjena kao najbolja igra naše reprezentacije na turniru, izvojevana je pobeda od 90:56. Posle prvog poluvremena (39:36) koje je proteklo u ravnopravnoj igri, počela je prava kanonada. Briljantnim kombinacijama, skokovima pod oba koša i vihornim kontranapadima, Jugoslavija je pokazala svoje najbolje lice. Petorka u sastavu Korać, Daneu, Čermak, Ćosić i Maroević bila je kobna za Poljake. Korać je bio ponovo onaj stari, postigao je 34 poena. Čermak je bio sjajan u odbrani, potpuno onemogućivši najboljeg poljskog strelca Tramsa, koji u drugom poluvremenu nije postigao nijedan poen. Ćosić je već tada pokazao da izrasta u najboljeg centra Evrope svih vremena. Posle ove utakmice jedan od najboljih sportskih novinara toga vremena, Francuz Pjer Tesije (L`Ekip), rekao je: “Ćosić je zaista briljantan. Dajte nam ga, i Francuska će se ponovo naći u vrhu evropske kosarke. Blago vama kad imate takav talenat”. Poslednja utakmica na turniru protiv Čehoslovačke donela je novu veliku pobedu Jugoslovena (86:52), najveći doprinos su dali Vladimir Cvetković (24 poena) i Krešo Čosić (19). Na ovoj utakmici nije igrao Daneu, a Korać je ušao tek na kraju, zbog ovacija bugarske publike koja je tražila da ga vidi. Dakle, pored SSSR-a, Italije i Španije, Evropu će na Igrama u Meksiku predstavljati još i Jugoslavija, Bugarska i Poljska. Superiornost naše ekipe na ovom kvalifikacionom turniru potvrđuje i činjenica da su u najbolju petorku pored Francuza Stalensa i Finca Limoa, izabrani Ćosić, Daneu i Čermak.

Fešta u Meksiko Sitiju

Pripreme za Olimpijadu trajale su nedeljama, a tim iz Sofije pretrpeo je neke izmene (umesto Pazmanja i Kapičića u Meksikio su otputovali Skansi i Ražnatović). Cilj u Meksiko Sitiju bila je olimpijska medalja – jedina koja im nedostaje. Naš tim je na žrebu predstavljao rukovodilac ekipe dr Radomir Šaper, i bio je srećne ruke. U našoj grupi našli su se SAD, Portoriko, Italija, Španija, Panama, Filipini i Senegal, dok su u drugoj grupi bili Brazil, SSSR, Meksiko, Poljska, Bugarska, Južna Koreja, Kuba i Maroko.

U prvoj utakmici Jugoslavija je pobedila Panamu 96:85. Uz Daneua (19 poena) i Koraća (23), MVP je ipak bio 172 centimetara visoki Panamac Peralta Devis, koji je postignao 28 poena. Sledeće dve utakmice, protiv Portorika (93:72) i Senegala (84:65) bile su rutinske pobede. Na utakmici sa Senegalom najbolji pojedinac bio je Cvetković sa 27 koševa. Interesantno je da je meč u grupi protiv ekipe SAD odigran na isti dan (16. oktobra) kao i četiri godine ranije na Olimpijskim igrama u Tokiju. Jugoslavija je pretrpela očekivani poraz 58:73. Pred 18.000 gledalaca, fenomenalni američki skakači Spenser Hejvud i Majkl Siliman, kao i sjajni strelac Džo Džo Vajt (24 poena), bili su prejaki za našu ekipu. Serijom od 23:8 u prvih deset minuta drugog poluvremena, Amerikanci su došli do 59:36 i rešili pitanje pobednika. Jugoslaviji je ostalo da u narednim susretima, sa Italijom i Španijom, reši pitanje ko će se, pored SAD, plasirati u borbu za medalje.

Ono što je viđeno u utakmici Jugoslavija-Italija okarakterisano je kao autentična sportska drama. Tokom celog susreta protivnici su se smenjivali u vođstvu, koje ni jednog trenutka nije bilo veće od pet poena. Naša ekipa ušla je u poslednja dva minuta sa prednošću 64:59, ali je do kraja postigla još samo jedan koš (Daneu sa penala), dok su Italijani postigli šest poena (Gati 4 i Vitori 2), i obezbedili produžetak. U dodatnih pet minuta, za razliku od celog toka utakmice, kao da je na terenu postojao samo jedan tim. Zahvaljujući pre svih Ćosiću i Daneu, koji su postigli zajedno 11 poena u nastavku, ostvarena je pobeda od 80:69 i put u borbu za medalju bio je trasiran. Ćosić, Korać i Daneu su na ovoj utakmici zajedno postigli 53 poena. Poslednji meč u grupi, sa Špancima, naši su odigrali u laganijem ritmu. Pobeda od 92:79 nijednog trenutka nije dolazila u pitanje. U utakmici u kojoj je igralo svih 12 naših igrača najefikasniji su bili Cvetković (23 poena) i Ćosić (15), dok je Korać postigao 14. Kod protivnika treba istaći raspoloženog veterana Emilijana Rodrigeza sa 22 poena. U poslednjoj utakmici sa Filipinima viđena je borba mačke i miša. Ranko Žeravica je odmarao starije igrače, pa u igru nisu ulazili Daneu, Korać i Rajković. Maroević (18) i Plećaš (19) su predvodili Jugoslaviju do ubedljivog trijufa 89:68 i plasmana u polufinale, gde nas je očekivao prvoplasirani tim iz druge grupe – SSSR, aktuelni evropski i svetski prvak.

Polufinale je već značilo da je olimpijski plan ispunjen. U odnosu na prethodne dve Olipijade već smo se pomerili za dva, odnosno tri stepenika. Naši su čekali meč sa SSSR opušteno, bez pritiska. Predsednik KSJ Radomir Šaper pred tu utakmicu za list Sport je izjavio: “Košarkaši SSSR i SAD predstavljaju ekstra klase. Naše šanse protiv Sovjetskog saveza svode se na odnos 1:99. To je realna prognoza, međutim naši mladići su u stanju da pruže partiju od koje i najveći favoriti padaju na kolena. Samim ulaskom u finale postigli bismo veliki uspeh. Eventualna pobeda protiv Brazila u borbi za bronzanu medalju donela bi nam plasman veći od očekivanog”.

Okršaj sa Sovjetskim savezom predstavljao je neviđeni spektakl u Meksiko Sitiju. Pred 22.000 navijača, koji su listom navijali za plave, ostvarena je istorijska pobeda i plasman u finale olimpijskih igara. Ključni događaj desio se nekoliko sekundi pre kraja. Kod rezultata 61:60 za nas, fauliran je Cvetković. Pobeda je bila u njegovim rukama, a 22.000 hiljade bučnih navijača je zanemelo u tom trenutku. Kapiten Daneu prišao je Cveletu i uputio mu reči podrske: “Šutiraj, i ako promašiš, pobedićemo”. Cvetkoviću ruka nije zadrhtala. Oba puta pogodio je cilj. Sa drugim pogotkom je nastalo neopisivo slavlje na terenu. Sovjeti su do kraja uspeli da ublaže poraz (63:62), dok je cela hala skandirala “Ju-go, Ju-go”. Slavlje se prenelo na gradske ulice, činilo se da je ceo višemilionski Meksiko Siti celu noć na trgovima pevao i igrao slaveći pobedu Jugoslovena.

A evo kako je tekla ta utakmica: Jugoslavija je vodila sa 16:9, 21:11, 28:25, 31:27 (poluvreme), 33:32,42:41. Tokom celog prvog poluvremena ekipa SSSR nijednog trenutka nije bila u vođstvu. Ali prava iskušenja su tek sledila. Sovjeti, predvođeni kapitenom Paulauskasom (12 poena) i Polivodom (9) u drugom poluvremenu vodili su sa 33:36, 37:40, 46:47, 51:52, 55:57. Poslednjih tri minuta utakmice bili su neviđena drama.Najpre je Polivoda od 2 slobodna bacanja iskoristio samo jedno. Sovjeti su vodili sa 51:55 i već su počeli da slave. Ali Skansi smanjuje na 53:55, zatim pogađa oba slobodna bacanja i rezultat je nerešen 55:55 na dva minuta pre kraja. Posle koševa Belova i Ćosića opet je nerešeno 57:57. Polivoda dovodi SSSR u minimalno vođstvo, ali Ćosić uzvraća sa penala za 59:58, a posle promašaja Sovjeta, Skansi dovodi naš tim u vođstvo od 61:58. Zatim, posle faula koji je skrivio Ćosić, Polivoda smanjuje na 61:60 i onda slede ona dva istorijska penala koja je izveo Vladimir Cvetković.

Posle pobede trener Žeravica je izjavio: “Bio sam siguran da ćemo dobro igrati, ali ovo prevazilazi sva moja očekivanja. Momci su se divno borili, svi do jednog. Kada jedna ekipa ima tako veliko srce onda teško njenom protivniku”.

Finale 25.10.1968.

Jugosloveni su, prezadovoljni već ostvarenim, u finalni okršaj sa SAD ušli rešeni da se ne predaju lako. Amerikanci su i u Meksiko, kao i na sve ranije olimpijske igre, doveli reprezentaciju sastavljenu od najboljih univerzitetskih igrača. Odskakali su Spenser Hejvud i Džo Džo Vajt, koji su kasnije napravili sjajne karijere u NBA timovima. Hejvud je ostavio najveći trag u LA Lejkersima, a Vajt u Boston Seltiksima.

Do poluvremena naši su se držali sjajno, što pokazuje i rezultat 29:32 za SAD. Međutim, početkom drugog poluvremena naš kapiten Daneu napravio je nekoliko grešaka što su Amerikanci surovo kaznili. Plave je stigao i umor iz polufinala. Serijom od 0:17 za prvih osam minuta drugog dela Amerikanci su stvorili nedostiznu razliku 29:49. I tu je priča bila gotova. Na kraju 65-50 za SAD. Ipak smo se ovom istom protivniku neuporedivo bolje suprotstavili nego na Igrama u Rimu 1960. kad je Jugoslavija bila katastrofalno poražena 42:104.

Žeravica je finalnu utakmicu počeo sa petorkom: Korać, Daneu, Rajković, Čermak, Skansi, ali je već u 5. minutu Cvetković zamenio Koraća, a Raznatović Čermaka. Zatim je u igru ušao i Ćosić umesto Rajkovića. Bilo je to poluvreme vrlo sadržajne igre sa dobrom taktikom i uspelim akcijama. A onda je naišao period krize. Tada devetnaestogodišnji i 203 centimetra visoki Spenser Hejvud je sasuo rafal od 12 poena u naš koš. Na kraju se zaustavio na 21. Njemu uz rame je bio Vajt sa 14 poena. I pored mnogo izubljenih lopti, naš najbolji pojedinac bio je Daneu sa 19 poena, a odličnu partiju pružili su i Čermak, Rajković i Ćosić. Evo kompletnih sastava finalista:

SAD: Klauson, Spejn 1, Vajt 14, Baret 6, Hejvud 21, Skot 5, Hosket 3, Fauler 4, Siliman 6, Soters 4, King 1, Di.

Jugoslavija: Žorga, Korać 1, Maroević 2, T. Rajković 4, Cvetković 3, Ražnatović 2, Daneu 16, Ćosić 4, Šolman 5, Plećaš, Čermak 8, Skansi 5.

Amerikanci su osvojili sedmo  olimpijsko zlato u nizu, ne pretrpevši nijedan poraz od kada se takmiče na olimpijadama, postigavši 55. uzastopnu pobedu. Tek četiri godine kasnije, u Minhenu, pobediće ih SSSR u finalu onim nezaboravnim košem Aleksandra Bjelova.

U borbi za bronzanu medalju SSSR je lako pobedio Brazil 70:53, a treba napomenuti da je ovaj susret, pored Amerikanca Mihalika, sudio naš istaknuti internacionalac Obrad Belošević, otac našeg danas najcenjenijeg košarkaškog arbitra Ilije Beloševića.

Prilikom povratka u zemlju plavima je na zagrebačkom i beogradskom aerodromu priređen veličanstven doček. Više desetina hiljada ljudi došlo je na “Pleso” i “Surčin” da pozdravi srebrne momke, heroje iz Meksika. Ovim trijumfom su košarkaši Jugoslavije definitivno zauzeli sam vrh evropske i svetske košarke, koji dugo godina neće ispuštati.

Šta je bilo posle

Vladimir Cvetković, junak naše pobede u polufinalu nad SSSR, oprostio se od košarke 24. oktobra 1972. Skoro u dan na četvrtu godišnjicu finala sa Amerikancima. Na Cveletovoj oproštajnoj utakmici igrali su Crvena zvezda i “Srebrni momci”, a rezultat, mada niko nije mario za njega, bio je 70-64 za “srebrne”. Sjajni strelac Cvetković i na toj poslednjoj utakmici demonstrirao je klasu, ali i nešto više od toga. Postigao je deset poena, poslednja dva… naravno, iz penala. Kao protiv SSSR. Izašao je iz igre 12 minuta pre kraja, nastavio je karijeru kao fudbalski funkcioner, a kruna je bila Zvezdina titula evropskog šampiona u Bariju i svetskog u Tokiju.

Cvele je lično pozvao na svoj oproštajni meč Kovačića, Đerđu i Đurića, jer su svi oni zajedno ušli u reprezentaciju, a pozvao je i svog legitimnog naslednika koji će preuzeti krunu kralja strelaca – Radmila Mišovića. Evo i sastava timova:

Crvena zvezda: G. Rakočević, Lazarević, Sarjanović, Pešić, Cvetković, Pajović, Kapičić, Simonović, Vučinić, Latifić, Grasi, Slavnić. Trener: Bata Đorđević

Srebrni momci: R. Tvrdić, Plećaš. Basin, Čermak, Ražnatović, Maroević, Kotarac, Kovačić, Đurić, Đerđa, Mišović.

Photo: FIBA i Privatna arhiva