Istorija košarke ima razne značajne datume. Jedan je, svakako, 22.oktobar 1950. Tog dana je u Buenos Airesu (znam da se po našem pravopisu piše Ajres, ali ne mogu da prihvatim da ono što dolazi od španske reči „aire“ –vazduh – bude  u srpskom „ajre“) odigrana prva utakmica na prvom Svetskom prvenstvu. Protagonisti su bili Peru i Jugoslavija. U zapisniku piše da je meč počeo u 21,45 po lokalnom vremenu, a sudije su bili Marsel Fojti iz Švajcarske i Ernesto Lastra iz Argentine. Pobedio je Peru 33-27 (18-16), ali prvi koš u istoriji Mundijala dao je naš reprezentativac Nebojša Popović. U skladu sa naslovom knjige „Uvek prvi“, koja će pola veka kasnije biti objavljena o njemu.

Iz originalnog zapisnika koji ovde eksluzivno objavljujemo vidi se da je Nebojša taj istorijski koš dao iz slobodnog bacanja. U zapisniku FIBA neko je podvukao njegovo ime ističući tako značaj tog prvog koša. Rukom je iza njegovog imena dodato i „cap“, što znači da je bio kapiten tima, ali Nebojša je bio i mnogo više – bio je i trener, odnosno selektor. O tome kako i zašto, malo kasnije.

Naš najefikasniji igrač na toj utakmici bio je Vilmoš Loci sa 14 poena, budući generalni sekretar FIBA Bora Stanković dao je 6, Ladislav Demšar, Aleksandar Gec i Srđan Kalember po 2 a Nebojša Popović onaj jedan. Jugoslavija je na tom prvenstvu bila 9. od deset učesnika, izgubila je četiri utakmice na terenu i jednu službenim rezultatom 0-2 jer nije htela da igra sa Frankovom Španijom. Naši igrači dali su ukupno 134 poena na četiri utakmice (33,5 po meču), najefikasniji je bio  Vilmoš Loci sa 31 poenom, Demšar je dodao 26, Saša Gec 21, Kalember 18, Nebojša Popović i Bora Stanković po 14, Lajoš Engler i Milenko Novaković po 3, Dušan Radojčić i Milorad Sokolović po 2 a Mirko Amon i Aleksandar Blašković se nisu uipisali s tim što, izgleda, ovaj poslednji nije ni ulazio u igru.

Od Nice do Buenos Airesa

Odlasku u Buenos Aires prethodilo je mnogo toga. Prvo je trebalo proći kvalifikacije koje su početkom godine igrane u Nici. Kolega Aleksandar Miletić u sjajnoj knjizi „Džez basket“ navodi mnoge zanimljive detalje o tom turniru i odlasku u Argentinu. KSJ je za turnir angažovao francuskog trenera Anrija Hela, koji je krajem decembra 1949. u Ljubljani organizovao izborne treninge sa 20 igrača i na kraju odabrao 12 za Nicu. U timu su bili Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić, Bora Stanković i Radomir-Raša Šaper, i to je jedini put da su „četiri oca“  naše košarke igrali zajedno u reprezentaciji. Ekipa je na put krenula 29. decembra, udobno smeštena u specijalne vagone koje je Železničko sportsko društvo Lokomotiva ustupilo državnom timu. Imali su krevete, kuhinju, salon, dobru hranu. Nova godina dočekana je u vozu. Turnir se igrao na gradskom trgu u Nici, teren je bio od drveta, brodski pod. Na turniru je igrala i Španija, zbog čijeg prisustva nije došla ni jedna od zemalja sa istoka Evrope. Naš savez je zamolio organizatore da ne budemo u istoj grupi sa Španijom i to je uvaženo. Pošto su bili smešteni u istom hotelu, svakodnevni susreti su bili neminovni ali su naši igrači, po naređenju, napuštali salu, čak i obroke, kad su u nju ulazili „fašisti iz Španije“.

Prvi meč igran je 3.januara 1950. protiv Holandije. Ostvarena je ubedljiva pobeda 58-20, najefikasnije bio Vilmoš Loci sa 15 poena. Sutradan je pobeđena Švajcarska sa 30-27 dok je 5. januara Belgija bila bolja 39-24. Ipak, kao drugi, “plavi” su prošli u polufinale u kome ih je čekala Italija. Posle velike borbe „azuri“ su bili bolji 40-37. Tragičar meča bio je Mirko Marjanović koji je od osam penala pogodio samo jedan. Pošto su vizu za Argentinu dobijali samo finalisti izgledalo je da od Mundijala nema ništa, ali je pred meč za treće mesto, opet protiv Belgije, Nebojša Popović doneo sjanu vest: na predlog generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa, uz podršku predsedika francuske i italijansake federacije, predloženo je da i treća reprezentacija iz Nice putuje u Buenos Aires što je organizator šampionata prihvatio.

Posle velike borbe sa Belgijancima bilo je 36-32 za Jugoslaviju. Loci je ubacio 11 poena a Bora Stanković 8, uz mnogo skokova u odbrani.

Posle turnira uj Nici reprezentaciju je preuzeo Bora Jovanović, profesor na DIF-u. On je odredio putnike za Buenos Aires ali sam nije otputovao! Na dan polaska došao je na zborno mesto u pratnji supruge i rekao da ne može da ide. Rekao je da je sanjao da će „avion pasti“. Od više verzija njegovog odustajanja najrasprostranjenija je da ga žena nije pustila! Tako je ulogu selektora preuzeo igrač Nebojša Popović. Ekipu su činila petorica igrača Crvene zvezde (Nebojša Popović, Milorad Sokolović, Aleksandar Gec, Ladislav Demšar i Srđa Kalember), trojica iz Partizana (Vilmoš Loci, Lajoš Engler i Milenko Novaković), jedan iz beogradskog Železničara (Bora Stanković), jedan iz Proletera Zrenjanin (Dušan Radojčić), jedan iz ljubljanske Enotnosti  (Mirko Amon) i jedan iz zagrebačke Mladosti (Aleksandar Blašković).

U bioskop umesto na utakmicu

Na put se krenulo 12 oktobra. Išlo se vozom do Rima, pa avionom preko Kazablanke, Dakara, Resifea, Rio de Žaneira i Montevidea, do Buenos Airesa. Ukupno 36 sati leta. Srđa Kalmeber svedoči da je avion sa elisama  bio vrlo komotan, ali veoma bučan.

Sve ostalo je istorija. Prvi porazi, ali vrlo korisna „školarina“. Po naređenju iz Beograda naš tim nije izašao na megdan Španiji. Umesto na utakmicu otišao je u – bioskop. Usledila je kazna FIBA, 3.000 švajcarskih franaka na licu mesta, i devetomesečna zabrana  igranja međunarodnih utakmica ne samo reprezentacije, nego i klubova. Posle je kazna klubovima malo ublažena.

Kao kuriozitet možda vredi pomenuti da je za Čile igrao Huan Ostojić a za SAD Džon Stanić, obojica poreklom Srbi. Stanić je čak izabran u prvu petorku šampionata, zajedno sa Bernedom (Čile), Salvadoresom (Španija) i Argentincima Gonzalesom i Furlongom, koji je bio i MVP turnira, dok je najbolji strelac bio  Salvadores sa 13,8 poena po meču. Argentina je u finalu pobedila SAD 64-50 uz 20 poena Furlonga.

Četir decenije kasnije Jugoslavija se vratila u Buenos Aires i u istoj dvorani „Luna Park“ osvojila svoju treću titulu prvaka sveta. Bio sam 1990. na tom prvenstvu, i još uvek rado pamtim superiornost našeg tima, ali to je neka druga priča. Prošle godine sam prošao kroz Buenos Aires i, naravno, obišao legendarnu dvoranu u kojoj je 22.oktrobra 1950. počela da se piše jedna od stranica košarkaške istorije.

Photo: Privatna arhiva