Uvertira za Prvenstvo Jugoslavije 1979/80 nije bila baš najsjajnija. Prvi put još od Olimpijskih igara 1972 reprezentacija nije igrala u finalu nekog velikog takmičenja. Na Evropskom prvenstvu u Torinu osvojena je bronzana medalja, što je u zemlji aktuelnih svetskih prvaka ocenjeno kao neuspeh. Činjenica da je selekcija SSSR u tom trenutku bila jednostavno bolja nije prihvaćena, i ceh je platio – selektor.  Pokušaj da se cođenje nacionalnog tima, posle iskusnih velikana Nikolića, Žeravice i Novosela, podmladi i poveri Petru Skansiju nije dalo rezultat, i došlo je do smene. Ohrabrujuće tog leta je bilo jedino osvajanje zlatne medalje kadeta na prvenstvu Evrope, uz briljantnu igru Zorana Čuture.
Naslov dodatka u sportskom listu „Tempo“ koji je najavljivao 35. prvenstvo SFRJ glasio je „Najjača liga u Evropi“. Da naslov nije bio pretenciozan kazuje činjenica da su u toj ligi učestvovali aktuelni prvak Evrope – sarajevska Bosna, i osvajač Kupa Radivoja Koraća – beogradski Partizan. Uz njih, kao favoriti za osvajanje titule spominju se Cibona i Jugoplastika. Te četiri ekipe nazvane su „velikom četvorkom“  jugoslovenske košarke.
Ono što je čitavu sezonu dodatno činilo zanimljivom jeste povratak nekih velikih asova u ligu, kao što su Zoran Slavnić (Šibenka), Damir Šolman (Jugoplastika), Blaž Kotarac i Žarko Knežević (BEKO)…  S druge strane pojavila se plejada mladih igrača, poput Zorkića (Partizan), Vučevića i Mitrovića (Bosna), Sunare (Zadar), Grbovića (Borac), Radovića (BEKO)…
Sezona 1979-80 ostala je jedinstvena po tome što smo imali dva predstavnika u najelitnijem evropskom takmičenju. Naime, tada je važilo pravilo da osvajač Kupa šampiona automatski stiče pravo da sledeće sezone brani trofej, bez obzira da
li je u domaćem šampionatu te godine bio prvak. Tako su te godine u Kupu šampiona učestvovali Bosna i Partizan. U završnici je bilo šest ekipa koje su igrale po dvokružnom sistemu, i prve dve bi na kraju odigrale finale. Žreb je udesio da se već u prvom kolu sastanu Partizan i Bosna. Bio je to sudar košarkaških divova i dva velemajstora košarke – Dražena Praje Dalipagića i Mirze Kinđeta Delibašića. Do samog kraja utakmica je bila neizvesna. Dalipagić (27 poena) i Marić (25) držali su Partizan u igri. S druge strane, Mirza je bio nezaustavljiv, sipao je koševe bukvalno iz svake pozicije z doveo Bosnu nadomak pobede. A onda je bljesnuo onaj od koga se to najmanje očekivalo. Tada 17-godišnji Nebojša Zorkić u samom finišu sa 8 poena donosi pobedu beogradskim crno-belima.
Bilo je to tek prvo kolo, i verovalo se da ima još dovoljno vremena i utakmica da se još mnogo toga promeni. Međutim, Partizan je već na sledećoj utakmici zadesio veliki peh. Arsenije Pešić se povredio, i za njega je praktično sezona bila završena. Partizan gubi svih preostalih 9 utakmica u Jupu šampiona, i završava na začelju hrupe. Bosna osvaja treće mesto i ostaje bez finala. A nedostajala joj je sama jedna pobeda da bi bila druga. Upravo ona iz prvog kola – protiv Partizana.
Domaće prvenstvo se odvijalo po očekivanja. Izdvojile su se četiri ekipe za koje se očekivalo da će voditi glavnu reč. Ipak, Partizan prvi posustaje. Odsustvo Kićanovića (JNA) i povreda Pešića je suviše veliki udarac za ekipu sa dosta skromnim fondom kvalitetnih igrača. Zaostaje i Cibona, koja ipak uspeva da osvoji jedan trofej – Kup Jugoslavije. Na taj način započinje sjajnu seriju u domaćem kupu jer u sledećih devet godina osvaja čak sedam titula. Glavna prvenstvena borba se vodila između Jugoplastike i Bosne.
Posle prvog dela šampionata Bosna je bila prva sa jednom pobedom više, ali je sve to u velikoj meri anulirano trijumfom Jugoplastike u sarajevskoj Skenderiji, u poslednjem kolu – Splićani su dobili 79:72. Blistali su Šolman (26p) I Matulović (20). U Bosni je jedino Delibašić sa 20 poena bio raspoložen za igru. Poslednje kolo je sve razrešavalo. Uzbudljiviji kraj jednog kvalitetnog prvenstva se nije mogao zamisliti.
Kad je u pitanju bila borba za opstanak jedino je čačanski Borac prebrinuo sve brige. Naime, izgubio je sve šanse da se i sledeće godine takmiči u najvišem rangu. Borba za drugog putnika u II ligu vodila se između BEKA (poznatiji kao OKK Beograd), koji je imao pobedu manje u odnosu na Šibenku, Radničkog i Rabotničkog. BEKO je trebao da pobedi u poslednjem kolu i nadao se porazu neke od ostale tri ekipe, ne bi li u nekom krugu uspao da se dočepa slamke spasa. E sad, da li se nekada igrala poštenija košarka ili se prosto tako desilo tek… Pobedila je ekipa kojoj ta pobeda ništa nije značila – Borac. Ostale četiri su izgubile i BEKO je završio u nižem rangu takmičenja. Tako su se, od 1956 kada su prethodni put izostali iz elitnog ranga, četvorostruki prvaci Jugoslavije ponovo našli na novom početku.
Zanimljivo je da se velika bitka vodila i oko titule prvog strelca prvenstva između levorukog Zadranina Branka Skročea i Dalipagića. Kolo pre kraja Skroče je imao 12 poena prednosti u odnosu na Praju. Onda Dalipagić postiže rekord sezone protiv ekipe Radničkog sa 57 poena. Međutim to se pokazalo kao nedovoljno, jer Skroče protiv BEKA ubacuje 49 koševa i sa ukupno postignutih 695 poena (u proseku 31,6 po utakmici) postaje prvi strelac lige
I, kao veliko finale, sledila ostaje utakmica u Splitu između Jugoplastike i Bosne, koja je odlučivala prvaka. Bosna je imala pobedu više, ali Splićani bi se pobedom izjednačili, a s obzirom da su pobedili u Sarajevu titula bi bila njihova. Činilo se nemogućim da bi “žuti” mogli propustiti priliku koja im se ukazala. Ipak je bila u pitanju iskusna ekipa koja je naučila da igra pod pritiskom, i očekivalo se da će maksimalno iskoristiti prednost domaćeg terena.
S druge strane, sarajevski “studenti” su se dobro sećali poraza u majstorici od te iste Jugoplastike 1977 godine, kad im je Damir Šolman košem u poslednjoj sekundi bukvalno oteo titulu. Ovo sad je bila prava prilika za revanš. Bila je to i poslednja utakmica Mirze Delibašića na jugoslovenskim terenima u prvenstvima SFRJ. Posle je otišao u madridski Real. i… ostalo je legenda. Ostaće zapamćen po svojim bravurama, rolinzima, asistencijama ali i gospodskom držanju. Ako niste bili sigurni da li je košarka umetnost, trebali ste samo pogledati kako Kinđe Delibašić igra. I dobili biste odgovor.
Trudili su se te večeri stari košarkaški vukovi Jerkov (19 poena), Krstulović (16), Šolman i Matulović (po 12). Pokušavala je “torcida” da napravi feštu te noći i pogura svoj tim ka pobedi i tituli, ali se nije dalo. Nisu im to dozvolili Žarko Varajić (20 oena) i Ratko Radovanović (11) I, naravno, Mirza koji je ubacio 28 poena, podelio pregršt asistencija i odveo Bosnu do druge titule.  Tako je okončano 35. prvenstvo SFRJ.
Treba na kraju spomenuti da je pravo osveženje u ligi bila ekipa Šibenke. Uneli su nekog dalmatinskog šarma, sa svojom pleh muzikom, vatrenim navijanjem i velikom borbenošću. Predvođeni Mokom Slavnićem, bili su svima neugodan protivnik. No, malo je ko u tom trenutku mogao pomisliti da bi oni mogli za koju godinu igrati veoma važnu ulogu u domaćem šampionatu. I da će ih predvoditi tada petnaestogodišnji klinac, kovrdžave kose, koji je već pomalo dobijao priliku da igra. Bio je to – Dražen Petrović.

Photo: Privatna arhiva