Da je kao nekad, danas bismo u Španiji gledali nekada veoma popularni i cenjeni “Božićni turnir” Real Madrida. Pošto nije “kao nekad” i pošto turnir ne postoji od 2004. ostaje samo sećanje na godišnji sastanak koji je uvek bio košarkaški praznik. Nije se igralo za bodove i titule, ali jeste za prestiž, zabavu i popularizaciju košarke.

Novi tempo sa pretrpanim nacionalnim i internacionalnim kalendarima takmičenja učinio je da se turnir uguši. Evo, u nedelju 27. decembra imamo košarkaški el klasiko, Real dočekuje Barsu u redovnom takmičenju Endesa lige, ali mnogi košarkaški nostalgičari žale za vremenima kada su u Madrid stizale najbolje ekipe i državne selekcije. Jeste da sada svake druge nedelje neko gostuje u Madridu u okviru Evrolige, ali to ipak nije ono što je bilo. Nedostaje šarm “Božićnog turnira”, opuštena atmosfera, familajrni odlazak u dvoranu i sve ono što je taj turnir nosio.

Turnir je nastao, igrom slučaja, 6.januara 1966, dakle ne na katolčičko nego na pravoslavno Badnje veče. I nije se zvao “Božićni turnir” nego “Prvi košarkaški međunarodni turnir”. Zanimljiva je pred-istorija. Real Madrid je te sezone imao jak sponzorski ugovor sa jednom firmom ali uz uslov da odigra najmanje 10 utakmica koje će direktno prenositi  televizija. Špansku državnu TV, jedinu u to vreme, nije interesovala nacionalna liga  a sa Kupom šampiona Real je stizao do 7 mečeva. Tada je Rajmundo Saporta, desna ruka Santjaga Bernabeua, predsednika Real Madrida, smislio da se organizuje međunarodni turnir, ali je neočekivano naišao na otpor Bernabeua i uprave kluba jer se mislilo da je turnir ekonomski neisplativ. Uporni Saporta, u to vreme već visoki funkcioner FIBA, uspeva da nagovori Vilijama Džonsa, generalnog sekretara Međunarodne košarkaške federacije, da FIBA bude organizator i snosi sve troškove i ubere sav prihod. Nađen je i sponsor, Filips. a Saporti je bilo važno da Real dobije tri meča koja su mu nedostajala da ispuni uslov iz ugovora. Turnir se poklopio sa završetkom izgradnje dvorane u sportskom centru Reala.

Kada su organizacioni problemi bili rešeni, trebalo je potvrditi listu učesnika. Saporta je hteo elitu, ali su CSKA, UCLA i OKK Beograd odbili poziv, naš i sovjetski tim verovatno iz političkih razloga jer su odnosi socijalističkih zemalja sa Frankovom Španijom bili skoro nikakvi. Na kraju su došli Korintijans iz Sao Paula, prvak Južne Amerike, “Jamako Saints” iz Čikaga, ekipa iz neke američke komercijalne lige, i Injis iz Varezea. Turnir, i novu dvoranu, na opšte iznenadjenje sasvim punu, otvorili su Real Madrid i Injis. Nije dobro počelo po domaćina, Italijani su pobedili 86-77. Injis je u finalu pobedio Korintijans 66-59 i postao prvi pobednik turnira koji će u godinama i decenijama koje su usledile postati tradicija. Zanimljivo je da se u statistikama turnir vodi pod 1965. godinom. Već 1966. od 24. do 26.decembra igran je drugi, titula je opet otišla u Italiju jer je pobedio Simental iz Milana.

Vremenom, turnir je sticao sve veću popularnost a posle smrti Franka počele su da dolaze i ekipe iz istočne Evrope. SSSR se pojavio 1979. i u spektakularnom finalu pobedio Real Madrid 106-109 sa Sergejom Tarakanovim kao zvezdom, dao je 32 poena. Naredne godine na turniru se pojavio-Partizan. Igralo se po sistemu svako sa svakim. Partizan je izgubio sve tri utakmice, ali se nije obrukao. Prvog dana poražen je od brazilskog Sirija 112-110. Oskar Šmit je našem timu dao 44 poena, Marsel Sousa 30. “Crno-bele” je predvodio Dragan Kićanović sa 33 poena, Boban Petrović i Miško Marić dali su po 22, Arsenije Pešić 14, Dragan Todorić 11, Goran Despotović 6 i Dušan Kerkez 2. U timu su još bili Cvjetičanin, Medić i Savović. Drugog dana Real je bio (mnogo) bolji od Partizana (107-79) a trećeg je i Kotonoficio iz Badalone bio bolji od Beograđana (95-90).

Reprezentacija Jugoslavije pojavila se na turniru 1984. Izgubila je od Reala (91-77), SSSR (67-87) i od New Jersey Chiew 90-105. Igrali su Vučević, Sunara, Mihovil Nakić, Zoran Radović, Knego, Vilfan, Zorkić, Mutapčić, Ušić, Savović, Vukićević, Ivanović….SSSR je, posle bojkota Olimpijskih igara u Los Anđelesu te godine, došao da “demonstrira silu” i uspeo. U finalu je SSSR pobedio Real Madrid 92-78 sa Jovajšom (25), Sabonisom (22), Tkačenkom (17), Homičusom (9) i ostalim asovima. Uzgred, Sabonis je u finalu na 2,08 pre kraja polomio tablu i meč nije završen, registrovan je rezultatom u tom momentu.

Iduće 1985. bilo je bolje. Sa jačim timom prvo je savladan brazilski Monte Libano  123-119, Danko Cvjetičanin je dao 39 poena ali je bitno reći da su u A timu zaigrali talentovani dečaci Divac, Kukoč i Rađa. U drugom meču savladan je Golden State All Stars sa 108-98 uz 49 (!) poena Dražena Petrovića . Real je u finalu bio bolji, 85-74. Fernandno Martin je dao 27 poena, na jugoslovenskoj strani Dražen Petrović je bio najefikasniji sa 27. Sledećegodine finalisti su bili isti, kao i pobednik. Real Madrid-Jugoslavija 93-89 uprkos 35 poena Dražena Petrovića.

Konačno, 1988. Jugoslavija je osvojila prvo mesto iako je Dražen Petrović igrao za Real Madrid. Nije dobro počelo jer je u reprizi olimpijskog finala iz Seula te godine SSSR pobedio “plave” 87-84, ali se zato naš tim revanširao Realu (100-93) uz 25 poena Rađe i 20 Zdravka Radulovića. Posle pobede nad Monte Libanom 88-80 (Paspalj 28) Real je pobedio SSSR (87-78) što je naš tim izbacilo na prvo mesto.

Godine 1989. trijumfovala je Jugoplastika, u to vreme prvak Evrope, potom je 1990. bila druga (iza Reala), Cibona je 1992. bila treća a 1993. nije bilo jugoslovenskih ekipa ali je MVP turnira bio jedan 21-togodišnji Srbin-Dejan Bodiroga. Igrao je za Stefanel i oduševio, “Mundo deportivo” mu je posvetio veliku reportažu proričiću mu sjajnu budućnost.

Na 30-godišnjicu tuirnira, 1994, šampion je bila opet Jugoslavija, sa Bodirogom, Đorđevićem, Berićem, Rebračom, Savićem, Sretenovićem, Trifunovićem, Tomaševićem, Koturovićem i Stevanovićem. Pobeđena je prvo selekcija Moskve (80-73), Pa Sao Paulo (92-88) pa Real Madrid (88-72) uz briljatnog Sašu Đorđevića, strelca 27 poena.

Poslednje naše učešče bilo je 1998. i 1999. kada je Parttizan bio dva puta treći. Od 2000. godine turnir se pretvorio u jednu utakmicu, ali ni ta formula nije opstala. Posle duela Real Madrid-Telmar Sao Paulo 2004. (85-69) turnir se ugasio. To poslednje izdanje bilo je omaž Rajmundu Saporti i Fernandu Martinu. Ostalo je zapisano da je Real Madrid bio pobednik 26 puta, SSSR 3 puta, Jugoslavija 2.

U svetu sporta, pa i košarke, Kubertenova deviza “nije važno pobediti nego učestvovati” pretvorena je u suštu suprotnost. Priznaju se samo pobede, učešće više nikoga kao da ne zanima.

Beše nekad lep “Božićni turnir”…