Prošle godine pozlatiše Vidovdan, a ovog leta gospodnjeg overiše preobraženje srpske ženske košarke!

Srpske kraljice, Marinine lavice, hrabre ratnice pod obručima!

Posle istorijskog evropskog zlata, na grudima naših heroina sija olimpijska bronza! Naučna fantastika fantastičnih devojaka, koje ne prestaju da sanjaju na javi!

… A ne tako davno beše, pa još mi u glavi odzvanjaju komentari i stručne sugestije pojedinaca, poput: „Nina, one tvoje klošarkašice, kokošarkašice (prim. aut. nisu štamparske greške) ponovo odlične 11. u Evropi… Ma ja bih dekretom zabranio ženama da se bave sportom. Samo varjače u ruke…“

Nisam se ljutila ni tada, a još manje sada, jer znam da ta ista dežurna zvocala večeras iskreno, egzaltirano učestvuju u slavlju, natapajući pivom „sportske“ stomačiće. Nazdravljaju prvoj srpskoj, ženskoj OLIMPIJSKOJ (bre!) medalji, kao što su se poklonili i prošle godine istorijskom premijernom zlatu, osvojenom na EP u Budimpešti…

I nije mi potrebno od takvih stručnjaka ni izvinjenje, ni potvrda, ni opravdanje, jer sve je oduvek bilo kristalno jasno. I kada je malo falilo na EP 2003, na kojem smo imali SCG ženski drim-tim (Grubin, Bogojević, Mandić, Joković, Tuvić…) i kada je Milica Dabović na EP 2007. poentirala preko ruske dvometrašice Stepanove, a moćna „zbornaja“ oborena na pleća…  Košarkaški talenat, šmek, šarm, nikada nisu manjkali našim damama pod obručima. Međutim, u novijoj istoriji, po raspadu SFRJ, kao po pravilu, za podvig je nedostajalo tako malo, ali je to malo, prepušteno zubu vremena i nedovoljnoj brizi, vremenom postalo MNOGO…

A onda je došla, pokazalo se uskoro, prelomna 2011. godina i novo, zlatno, rukovodstvo KSS, na čelu sa predsednikom Draganom Đilasom i potpredsednicom Anom Joković i selektorkom Marinom Maljković…

Ostalo je istorija… I više od toga!

O tom blistavom petogodišnjem putu, trofejnom ciklusu, u međuvremenu se mnogo saznalo, na sreću, jer ne bi stao u stotinu ovakvih tekstova, jednostavno, zavređuje knjigu. Srećom, Sonja, Jelena, Milica, Ana, Pejdž, Tamara, Saša, Neca, Daja i ostale naše zlatne devojke su, više nego zasluženo, uveliko ušle u srca našeg naroda i mnogo toga iz blistave prošlosti, bliže i dalje, ne moramo sada da ponavljamo.

Nego, hajde da se vratimo, recimo, na 28. jul 2016.godine. Knez Mihailova ulica, otvaranje izložbe „Pre i posle Rija – istorija!“ Događaj zamišljen tako da legende isprate naslednice i naslednike u nove podvige. I bi tako…

Došle su posle treninga, nasmejane, opuštene, prepoznatljivo pozitivne, fotografisale se pored panoa „RIO im se snio i ostvaRIO“, kod svoje šampionske slike, tamo gde je pisalo „Ovaj tim je Evropu pokoRIO“ i ispred fotosa medalja za OI 2016, ispod kojih je stajao  „potpis“- „Cilj se sam otkRIO“… I evo, sada su sa kolegama u Riju ispisale nove fantastične stranice, znalački opravdale naslov izložbe.

U vezi sa svim ovim rado spominjem šmekerski govor predsednika KSS, Dragana Đilasa, kada je devojkama na polasku na EP 2015, 9. juna u zoru, pored autobusa rekao: „Sada ste princeze, potrudite se da se vratite kao kraljice, a i ako ne uspete, lepo je biti princeza…“

I na gosrespomenutom događaju, 28. jula ove godine, kao autor izložbe, trudila sam se da im nešto slično poručim, koliko je u mojoj moći da ih oslobodim imperativa, pa od srca rekoh: „Devojke, šta god da uradite u Riju biće sjajno. Znam da nećete da nas razočarate, ali bilo koji rezultat biće uspeh, jer trajaće naša čarolija košarkaška. A priznajem, sećam se, kako ste, prošle godine u autobusu slušale mirno i dostojanstveno, sa (ne)ukroćenom željom, pesmu „Idemo dalje do medalje“…“

I mada sam poprilično lična dok ovo pišem, ne ističem ovo sebe radi, mada ne krijem sreću i zahvalnost ovoj fenomenalnoj družini što mi je ovakvim uspesima krunisala novinarsku 22-godišnju karijeru, u kojoj su mi ONE od starta najvažniji sektor… Bile i ostale… (I biće i ubuduće, kada DSL „Sport“ oslobodimo od nestručnih i nedobronamernih ljudi).

Pre svega, cilj mi je da dodam još neku dimenziju za što kompletniji prikaz fenomena ove zlatne ekipe. Mada sam svesna da se fenomeni teško objašnjavaju… jer se, kao po pravilu, događaju na neki čaroban način. Uz nepodnošljivo tešku lakoću, nekako, komplikovano jednostavno. Uostalom, kako drugačije do takvih grandioznih podviga. Ali iz svih ovih navedenih oksimorona, a možda i aksioma, izvukla bih kao najbitnije tu lakoću, jer  lepršavost, jednostavnost, neposrednost, prirodnost i pozitivnost tih devojaka to je neprocenjivo blago. Kada se sve to nadovezalo na raskošan talenat, ogroman rad, posvećenost, zajedništvo, disciplinovano praćenje maestralnih Marininih instrukcija i vrednog stručnog štaba, šta drugo da se očekuje, nego podvig!

I reče sada Maljkovićeva na jednom tajmautu u Riju: „Hajde da napravimo čudo!” I dodade Marina na kraju: „Ljudi, srpska ženska košarka je osvojila bronzu na OI, pa ovo je čudo!“

Čudo, čudo, reč čudo odzvanja od Rija, a čuje cela Srbija! A i kako drugačije, kada je devojka – čudo od trenera!

I ponovo da se vratim na izložbu, na panou posvećenom trofejnim stručnjacima, pisalo je „Veliki treneri – struka do slavoluka“. Ako se nekome učinilo i pretenciozno što su stajale Marinine i Saletove slike ispod epiteta „veliki“ – sada definitivno, dileme nema…

Taj mladi selektorski tandem sa najmanjim zajedničkim sadržiocem – dete poznatog trenera, sa nesvakidašnjim košarkaškim genima i nije mogao drugim putem, nego da učini ovo učešće naše košarke na OI nezaboravnim. Za anale… Za dame, prvo posle 28 godina, a za obe selekcije premijerno pod imenom Srbija… Pa još za devojke i prva medalja posle one u Seulu 1988…

A šta tek reći za podatak da je, uslovno rečeno, mala zemlja Srbija, ali košarkaška velesila, jedina pored SAD i Španije, imala obe selekcije i mušku i žensku u samoj završnici OI… Kud ćete veće sreće i to potpuno zaslužene i bolje potvrde kvaliteta!

Zato se u ovoj brazilskoj bronzi naših dama vidi odsjaj one moskovske (OI 1980.) i srebrni zrak iz Seula (OI 1988.), a kako reče sjajna atletičarka Ivana Španović, izšmirglaće se ova medalja u zlato… do Tokija…

A meni ostaje da uveravam Neverne Tome, ako ih uopšte više i ima (?) kako MALO nedostaje za nova čuda… jer biće ih sigurno još. Ove čudesne devojke ne umeju drugačije.

Kako god, trajaće naša magija košarkaška…