Nije trenutak da se hvalimo, sve pohvale idu na račun naše sjajne ženske košarkaške reprezentacije, ali samo da podsetimo: na ovom sajtu Koš magazin u novembru prošle godine, tačnije 22.11. naš stalni kolumnista Dejan Grbović pisao je o našim fenomenalnim košarkašicama, i predvideo je – da će napraviti čudo u Riju! Napisao je tada još mnogo toga što se u kasnijim mesecima, naročito poslednjih dana pokazalo kao tačno, pa zato podsećamo naše čitaoce na ovaj divan Grbovićev blog:

Podmladio sam se sinoć u Pioniru. Posle dvadesetšest i po godina gledao sam košarkašku utakmicu ženskih timova uživo, i to vrhunsku. Nije da za tih više od četvrt veka nije bilo basketa za dame, ali takvog, kao na otvaranju novog ciklusa kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, nešto ne mogu da se setim.

U finalu plejofa prvenstva Jugoslavije 1989. Crvena zvezda je u dve utakmice bila bolja od Elemesa iz Šibenika, koji je, i to treba reći, u polufinalu eliminisao taze šampiona Evrope Jedinstvo iz Tuzle, predvođenog Mikijem Vukovićem i Razom Mujanović. I tada, kao i na Aranđelovdan 2015, ulaz u Pionir bio je besplatan, a nas brucoše tada je, profesor pustio sa vežbi, da idemo da gledamo vicešampionke Olimpijskih igara u Seulu.

Ove, sadašanje, šampionke Evrope, koje su pobedile Nemačku sa samo nekih četrdesetak razlike, tačnije 100-57, na prvom koraku ka Evrobasketu u Češkoj 2017, blistaju još sjajnije.

Ali nije samo taj rezultat povod za tekst. Devojke su vratlile radost igre na parket Pionira. I porodice na tribine. I decu, koje je bilo kao da je veliki odmor. Svi su u školskom dvorištu i hoće da se slikaju sa Milicom, Anom, Sonjom (Dejo Bodiroga sa kosom vezanom u rep), Jelenom (koja pod košem dominira kao Divac), Danijelom Pejdž, koja igra za Srbiju, kao da je rodom iz Kostolca, ili Kosovske Mitrovice, a ne iz Kolorada.

„Kidaju“ u odbrani. Marina Maljković (na sakou ima srpsku zastavu, svu u šljokicama) kaže da drugačije ne znaju. Rekla im je na tajmautu da mora da bude stotka. I bi. Ona je tek priča za sebe. Košarkaški koncentrat svog oca Božidara. Škrta na pohvalama, zahtevna prema devojkama, do viskog plafona Pionira, kada ih uči kako se pobeđuje.

Gledajući svojevremeno rumunske gimnastičarke kako „lome vrat“ po nekoj gredi, Duško Radović napisa: “Tužno je videti tu decu koja više vole svoju zemlju, nego ona njih”. Našim devojkama se to, fala Bogu, nije desilo. Kapiten Milica Dabović igra sa slomljenim malim prstom, bandažiranim zavojem u bojama srpske zastave. Te devojke vole svoju zemlju i svoj narod. I sinoć u Pioniru vratila im se ta ljubav. Pola sata posle utakmice, deca koja bi da se slikaju sa njima, na puštaju ih sa parketa. Sportske zvezde u najnevinijem obliku.

Igraće u Riju. Tamo mogu da načine čudo! Ako je nekoj generaciji mesto na Olimpijskim igrama, baš u Brazilu, onda je to aktuelnoj srpskoj vrsti. Njihova košarka je karnevalska. Nešto što je, u cunamiju podivljalog liberalnog kapitalizma i industrijskog basketa, skoro zaboravljeno. Zanos igre. Hvala im što su to izvukle iz zaborava.