Piva je odavno otišao i ostao je samo Ranko kao čovek koji mi svojim radom i posvećenošću, pa i zaluđenošću košarkom, opravdava moj smisao života. Dok sam bio klinac on je bio ličnost koja mi je ulivala strahopoštovanje, a poslednjih godina sam otkrio da je Ranko prijatelj sa velikim P, da  je posvećen i ljudima i događajima, i da pamti ali  nikad zlopamti. Da je naš svet – košarku – uzdigao, ili  bolje reći zaveštao naslednicima kao dar, kao ljubav i kao nešto uzvišeno.
A planirao je da se vidimo kod Mome i Makija na Petlovom brdu, i sa prijateljima u “Potkovici”, gde ne mogu da veruju da je otišao, jer su ga videli pre par meseci. Ili u “Svetom Nikoli” na Bulevaru, gde smo se viđali mi iz Radničkog. I svuda je bio aktivan i u toku, mozak trista na sat, pa i kad smo Moma Pazmanj i ja otišli pre dvadesetak dana da ga vidimo bio je takav. Jednostavno hteo je, i uspeo, da živi do kraja u punoj mentalnoj snazi.
Postoji neki red, neko sve to odredđuje, ali Rankovim odlaskom izgubili smo mnogo. Govorim za sebe, ali znam da tako misle i drugi. Otišao je jedan retko dobar, nepretenciozan i nadasve normalan čovek. Pazite: normalan. I to je kod nas danas moguće.
Biće o njemu pisanja i mišljenja. Samo hoću da naglasim koliko mi je neizmerno pomogao da se apsolutno opredelim, i da shvatim kako moj smisao života i moja ljubav, a to je košarka, nisu fikcija, niti moja  prosta zaludjenost, već neizrecivo bogatstvo. Hvala mu što mi je pomogao da osmislim život i svoje životno opredeljenje. Hvala mu što me je u mojim poznim godinama naučio da se jako jednostavno, lepo i ljudski može uspostaviti odnos na ti sa više od dvadeset godina mlađim od sebe, pogotovu ako nas vezuje ista ljubav – košarka. Hvala mu što mi je pokazao da ne grešim kad mislim da nadmenost i uobrženost nisu osobine koje jedino vrede danas.
Otišao je jedan dobar čovek, tako lepo vaspitan, i takav ostao do kraja. Nama koji smo se sa njim družili na kraju svog bogatog života ostavio je u amanet da se i dalje družimo, i  da svoja prijateljstva širom one velike zemlje gajimo i čuvamo. Uostalom, videćemo sutra.
A skromno mislim da smo, svojim druženjem sa Rankom, učinili  i njegov život punijim, osmišljenijim i lepšim.
Nedostajaće nam, nedostajaće mi i teško ga je nadomestiti, ali ostaje lepo sećanje i uspomena na jednog običnog, normalnog i velikog čoveka – Ranka Žeravicu.
Molim vas ponovo pustite tekst koji sam napisao o košarkašima na službenom putu. O njemu puno govori!
Radnički je bio i ostao naša zajednička i jedina prava ljubav, sudbina i naša, i moja, i njegova, i nešto što nas spaja izdvaja. A za Radnički, za jugoslovensku košarku i za ljude iz nje je svojom prostodušnošću, iskrenošću i vrednoćom i nesebičnošću učinio mnogo.
Neka mu je laka zemlja, i neka nas sa osmehom čeka gore.
Miroljub Damnjanović Dugi

Košarkaši na službenom putu

Da su producenti hteli da naprave kompletnu sliku o temi koju su
obrađivali, film “Bićemo prvaci sveta” trajao bi tačno 26 godina, jer u tom razdoblju je bilo toliko koraka i koračića koje su pojedinci napravili ugrđujući svoj kamen u piramidu ogromnih razmera, a kojoj je ime NAŠA KOŠARKA.
Elem, ova crtica iz jednog, ne tako davnog vremena, je moj doprinos lepoti uspomena.
Godina 1951.
Vreme posleratno, puno nada, elana, entuzijazma, sa malo novih prozora i ideja i malo sumorno. Ali slobodno. Košarka počinje da se širi, i niko tad, sem najvećih zanesenjaka i sanjara, nije mogao da pretpostavi da će u skoroj budućnosti to biti naš ogromni prozor u svet. I, da budem malo subjektivan i lokalpatriotski nadmen, ogroman prozor sveta sa pogledom prema nama.
KK Radnički, mali klub kao i većina u tadašnjoj državi. Trener, sekretar i igrač KK Radničkog bio je Ranko Žeravica. Danas svi znaju ko je. A tada je bio mladi, hrabri i uporni momak iz Novog Miloševa, kod Kikinde, koji je došao u Beograd kao i mnogo mladih tog vremena, i namah se zaljubio u, za nas magičnu igru loptom – košarku. Smestio se Ranko u početku kod  kumova, blizu Krsta, i KK Radnički  je bio logično i prirodno opredeljenje. Predsednik kluba u to vreme je bio Ante Lambaša, koga svi pamte kao potonjeg
dugogodišnjeg predsednika Svetske plivačke fegeracije (FINA). za čijeg mandata je nas plivački sport, posebno vaterpolo, ušao u sam svetski vrh, gde se i danas nalazi. Tada je Ante kao mladi oficir bezbednosti svoje prvo civilno zaduženje imao u Radničkom..

Leto je bilo, i KK Radnički je trebalo da igra utakmicu u Skoplju, zakazanu za nedelju posle podne u 17sati, Taman da gostujuća ekipa uhvati večernji voz za Beograd. Ali – kako stići do Skoplja!? Novca nije bilo. Transportne mogućnosti nikakve. Putevi tog vremena – možete zamisliti kakvi su bili. Vozova malo, ali su zato bili puni kao ovi indijski i pakisatanski koje viđamo ponekad na TV..
Ranko Žeravica, odgovoran i zabrinut, obrati se predsedniku Lambaši. Obezbedio je sam hranu, što je značilo da je njegova kuma napravila dovoljno sendviča za njih devetoricu, koliko je trebalo da putuje u Skoplje. Predsednik, kao i većina predsenika tog vremena, pa bogami i kasnije, pod čuvenom parolom iz armije “snađi se”, samo reče: “Budite svi u šest ujutru ispred Radničkog spremni za put”-.
Letnje vreme je bilo, nedelja rano ujutro.Dolazi pred Radnički policijski kamion sa klupama gore, i sa dvojicom uniformisaninih  milicajaca u tamno plavim uniformama kakve su tada imali. Krenuše svi put železničke stanice. Na onaj sporedni ulaz kod pošte. A na stanici gužva “ko na vašaru”. U vagonima ljudi zbijeni kao sardine. Kako su sišli sa kamiona, jedan milicajac
postroji košarkaše u kolonu po jedan, a onaj drugi upali kamion i ode. Njih devet u koloni krenuše za  milicajcem, kroz gužvu koja je bila ogromna, ali uniforma tog doba bila je autoritet za poštovanje, pa i strah. Razmiču se ljudi, teško ali se razmiču. Jedva stiže kolona do vagona punog ko šibica. Onaj u uniformi pokaza nešto kondukteru koji se stade mirno, i zatim napravi prolaz kroz vagon. Kad tamo dva, nadrealno prazna kupea, na kojima piše: “Zatvorenici”. Smestiše se košarkaši, i onaj delegirani milicioner, koji se trudio zbog gužve i ostalih putnika da bude strog, a nailazio je na simpatije sveta – bože moj, on sprovodi zatvorenika, odnosno bandu, ili u to vreme ozloglašenu kategoriju – narodne neprijatelje.
U stvari, momak je, umesto dirinčenja i svakonevnih dosadnih obaveza, imao sreću da ga Ante Lambaša odredi da kao vođa puta ide sa njegovim klubom, i da odgovara za igrače. Za njega mala avanturica. Put do Skoplja je trajao i trajao. Ostali putnici su zagledali “zatvorenike” prilično mrko, ali nisu ih se plašili jer, pobogu, uz njih je bila vlast, odnosno milicioner.
Otputovali su tako košarkaši Radničkog nekakako do Skoplja, odigrali utakmicu i pobedili. Na isti način su se i iz Skoplja vratili u Beograd.
Košarka je tako uporno nastavljala da postoji, i krčila puteve priznanja.
E sad – to nije kraj. Umeto epiloga, imam slobodu i potrebu  za malim komentarom.
Ovo je, pre svega, mala istinita, ali romantična pričica o košarci i kamenčićima koje su pojedinci ugrađivali u gore pomenutu piramidu, Koja je, pazite, velika ali još uvek zarubljena na vrhu. I ova, i mnogo drugih sličnih priča i dogodovština, duboko su utkane u ogrmnu emociju koju donosi film “Bićemo prvaci sveta”. Kad cela sala peva “Hej Sloveni”, a gde god se okreneš – suze u očima ljudi. Ali i još nešto, što odslikava razlike u vremenima u kojima smo živeli nekad i sad. Različitosti koje su postojale, a mi nismo dovoljno obraćali pažnju na njih, prosto su bile mimo nas,
Sad još malo digresije: sećate li se kad se pojavio onaj strip “Nindža kornjače” sa imenima slavnih slikara? Izgledalo je to malo uvrnuto, sa sve onim oklopima, ali i simpatično. A kako izgledaju naši današnji čuvari reda, policajci kada su neku politički događaji i pogotovu sportske priredbe? Pazite – sportske priredbe!.U oklopima. Prave se planovi, procene i analize. Na pet hiljada tzv. navijača deset hiljada policajaca obučenih u oklope, rade posao za koji su se opredelili najverovatnije sa mnogo plemenitijih nadanjima nego da sede po ulicama oko stadiona ili dvorana, i da čekaju da spreče probleme.
A nekada – jedan policajac sprovodi sam devet zatvorenika.
Svi veruju i poštuju vlast, a niko od “zatvorenika” da pokuša da pobegne. I to nikome nije bilo sumnjivo, jer svi veruju. Pazite: veruju!.
Koje li razlike u percepciji stvarnosti.
Da li da stavimo prst na čelo, ili da pustimo dalje? Večita Šekspirovska dilema.