Bilo je to davne 1977 godine. Ja sam već dve godine bio u Ljubljani i nekako se dalo naslutiti da u klubu nisu zadovoljni sa mnom i da ću morati da se vratim u  Herceg Novi, ili odem u neki drugi klub. I onda jednog ljetnjeg dana na hodniku Hale Tivoli sretoh legendarnog Krešu Ćosića koji je upravo dogovorio prelazak iz Zadra u Olimpiju. U to vrjeme nije bilo puno izvještaja i vijesti u novinama, a ni interneta bogami nije bilo, tako da sam tek tog dana saznao da ce Krešo biti moj trener i suigrač.

Kad sam ga sreo sav sam se ukočio, jer je on bio jedan od mojih najomiljenijih igrača, zajedno sa Draženom Dalipagićem koga sam pokušavao kopirati. Rekao mi je tog dana: “Mali, ostaješ tu, dat ću ti šansu ali moraš da radiš, da se mučiš i sve će bit u redu”. Sutra smo već imali prvi trening u parku Tivoli, i sjećam se kako je mene i Joška Papiča poslao po metle da očistimo teren od kiše koja je padala prethodne noći.

Igrali smo basket 3×3 i ja sam bio u ekipi sa njim. Tri ili četiri puta pogodio me je namjerno loptom u glavu i izdrao se na mene, rekavši nešto kao: “Razbiću ti taj nos ako ne gledaš u mene kad imam loptu”. NIsam bio jedini koji je bio u šoku posle tog prvog treninga, ali mislim da je na mene najviše vikao. Kasnije smo se navikli na njegov temperament i svi smo ga strašno poštovali i slušali. Krešo je znao jako mnogo kosarke – to danas kao trener mogu sa sigurnošću reći, ali nije mogao puno stvari posložiti na pravi način jer mu je jednostavno ponestalo vremena i koncetracije pošto je svima htio ići na ruku.

Kasnije, kad je počelo prvenstvo i kad sam počeo trpati jako puno koševa, i to najviše zahvaljujući njegovim dodavanjima, shvatio sam da su one tri lopte u moju glavu u biti promjenile cjelu moju karijeru. Te sezone sam jako puno trenirao sa Krešom i Slavkom Trninićem, i uspio sam posle 4 mjeseca ući u A reprezentaciju za Balkanske igre u Skoplju gdje smo osvojili zlatnu medalju. Krešo je i dalje bio jako strog prema meni, činio je to da se ne opustim, da stalno budem skocentriran na basket.

Na putovanjima po Sloveniji stalno sam bio u kolima sa njim, u njegovom “audiju”, i tu smo imali vremena da se bolje upoznamo. Jednom, dok smo slušali kasetu u njegovom autu, pitao sam ga šta on to stalno sluša.”To je molitva mojih Mormona čiji sam ja član već pet godina “odgovorio je. Zanimalo me je da mi kaže malo više o toj vjeri. “Pa ovako, u najkraćem: ne smiješ piti alkohol, pušiti, krasti, lagati, i imati seks dok se ne oženiš”, reče mi Krešo. Na njegovo pitanje da li bih se pridružio i ja toj vjeri, odgovorio sam “Sve mogu prihvatit osim onog zadnjeg”. Više me nikad nije pokušao nagovorit iako je zadatak svakog člana mormonske zajednice da privlače što više ljudi u njihovu vjeru.

Uz Krešu sam te godine odigrao najbolju sezonu, mislim nekih 25 poena po utakmici i ušao u najuži izbor kandidata za reprezentaciju za Svjetsko prvenstvo u Manili.

I sve to zahvaljujući nejmu jer mi je pružio šansu, vjerovao u mene i na neki način i volio me. Kad je otišao u Bolonju da igra za Fortitudo svake nedjelje je dolazio kod mene u Lubljanu i ostavljao po 5-6 paketa da pošaljem prijateljima i svojima po cjeloj Jugi. Takav je bio, uvjek je želio obradovat druge i nikad ništa nije tražio za uzvrat. Novac mu nikad nije puno značio i nije znao radit sa njim. Kad sam mu pomogao oko selidbe iz Ljubljane u Bolonju sjećam se da je iz njegovih knjiga ispadalo po 50, 20 ili 100 dolara, a da on nije ni znao da ih je tamo stavio.

Za mene je bio najveći i najbolji igrač koji se rodio na ovim prostorima. Nije mario nikad za svoju statistiku, zanimalo ga je da ekipa dobije i da svi sudjeluju u igri. Zato je u reprezentaciji sve tako dobro funkcioniralo jer je Krešo, ili Žila kako smo ga zvali, znao učunit zadovoljnim Moku, Kiću, Praju, Mirzu ili Vinka. Sve je on to povezivao na pravi način, i nikad sebe nije stavljao u prvi plan.

Zato je za mene bio najveći od svih, prvi iz Evrope koji je imao ponudu da ide na draft i zaigra u NBA. Svaka čast Divcu, Draženu, Toniju, Dinu, Stojku i svim ostalima asovima bivše države, ali Žila je bio jedini od njih koji je mogao igrati na svih 5 pozicija.

Stalno smo bili u kontaktu i posle kad je radio u AEK-u kao trener, i kasnije kad je otišao u Ameriku. Kad sam čuo da je bolestan, zvao bih ga i pokušao ga bodriti a on je sve to nekoko shvatao kao nešto privremeno, ništa strašno. Na žalost, bilo je strašno.

Deset dana pred njegovu smrt zvao sam ga, telefon je digao njgov prijatelj Pino Grdović i rekao mi da Krešo nije dobro. Molio sam ga da mi ga da na telefon. Teško je pričao, par rječi smo izmjenili, rekao je da je umoran i otad se više nikad nismo čuli.

Ako je ovo sjećanje jedan od načina da mu se zahvalim za sve što je učinio za mene, onda koristim priliku da mu pošaljem tu poruku tamo negde gore. Siguran sam da me je moj Žila pratio sve ove godine, i da se radovao svim mojim uspjesima.

O njemu najbolje govori izjava pokojnog profesora Ace Nikolića:

“Možemo igrati bez svakoga, ali ako nema Kreše teško da ćemo nešto osvojiti”.

Photo: YouTube