Vanju Marinkovića sam prvi put video na Prvenstvu sveta  U17 2014 u Dubaiju. U nekoliko minuta što sam odgledao reprezentaciju Srbije odmah sam zapazio Marinkovića i Stefana Pena. Maja 2016. sam napisao tekst “Istina o niskobuđetnoj košarci” gde pominjem klince koji mogu da pređu put “Per aspera ad astra”. Po trnju do zvezda. Zapravo, da uz talenat koji poseduju napornim radom postanu vrhunski košarkaši. U tekstu je spomenuta grupa talentovanih klinaca:

“Plejadu mladih talentovanih košarkaša predvodi košarkaški dijamant Nikola Jokić, koji je već u NBA. Zatim slede: Luka Mitrović, Nemanja Dangubić, Marko Gudurić, Vanja Marinković, Marko Tejić, Rade Zagorac, Ognjen Jaramaz, Boriša Simanić, Mihajlo Andrić, Nikola Rebić.”

Pre neki dan je Vanja Marinković bio 60. pik na NBA draftu. Čestitam Vanji. I pokušaću da objasnim kako sam se prijatno iznenadio gledajući prenos utakmice Crvena zvezda – Partizan.

U principu kosarku retko gledam. Mnogo je dosadno. Igraju bek i centar pick&roll ili pick and pop, u zavisnosti da li blok pravi centar koji zna da šutne, ili centar koji ništa ne zna ali je jak i visok (u glavi bizona ima mozak mušice) i koji posle bloka, kako to treneri kažu, fenomenalno rola prema košu. Ostali igrači se  rašire po liniji za tri poena i onda samo čujete od TV komentatora: ”Odličan protok lopte.” Igrači gledaju da dodaju centru u reket, ili da zviznu “prizemljušu” (šut sa zemlje, ili šut-skok).

Na jednoj utakmici Vanja Marinković je prodro u levu stranu, šutnuo levi horog i pogodio.  Nisam mogao da verujem. Znao sam da posle prodora u desno Vanja može da šutne desni horog, ali ovo je bilo za mene čudesno. Pokušao sam da se prisetim igrača koji zna da uđe u levu stranu i položi levom. Teško. A kamoli jos da šutne levi horog. Obično igrači posle jednog driblinga u levo naskaču i šutiraju, a ako naprave dva driblinga levom rukom u ogromnom broju slučajeva gube loptu. Osim toga Vanja šutira skok-šut, a ne šut-skok kao večina košarkaša. Sedamdesetih godina prošlog veka u prvoj ligi nije bilo košarkaša koji nije znao da šutne skok-šut. Čak smo i gledali koliko ko pravi zadršku u vazduhu pre šuta. Nikola Plećaš, Duci Simonović, Radmilo Mišović…. Od Amera smo naučili da se ta zadrška pre šuta naziva hanging time. čak su i precizno računali koliko Michael Jordan ostane u vazduhu pre šuta. Onda je počeo i step back jumpshot. Danas viđamo košarkaše polufabrikate, koji mogu da šutnu ako su apsolutno sami.

I onda opet čudo. Gledao sam poslednju utakmicu Fenerbahče-Anadolu Efes. Kažem da retko gledam košarku, ali mi je izvesni Šejn Larkin vratio nadu da mogu još da pogledam neku utakmicu. Čudesno brz igrac sa izvanrednom individualnom tehnikom. Šta reći, dao je 38 poena. Sa druge strane Marko Gudurić, koji može da šutne samo ako je apsolutno sam, sa sporim izbačajem lopte. Isti problem ima i Dejan Davidovac. Kao i Gudurić, on je talentovan i razume košarku. Problem je šut. Mnogo sporo šutiraju,tako da slučaju da je odbrambeni igrač pored brzo gurnu loptu, i to obično prejako, tako da promaše sve. Što bi rekli – baci ciglu.

Isti je slučaj i sa Rudijem Fernandezom iz Reala. Šutira trojku tako što đidne loptu sa zemlje. U slučaju promašaja komentator na TV kaže: “Veliki promašaj Rudija Fernandeza.” Ima tome leka.

Davidovac i Gudurić treba da provedu ovog leta dva meseca sa nekim ko je igrao košarku i zna da šutne skok-šut. Kada to nauče biće spremni za NBA, kao i Bogdanović. Nije mi jasno zašto ljudi ne vide kako Bogdanović šutira. Ili onaj čudesni lik što je Zvezdi doneo titulu –  Bili Beron.

I još da ponovim, po ko zna koji put, da mlad igrač mora da igra. Sedenjem na klupi i “jakim” treningom ništa neće da napravi. Podsetio bih da je Bogdanović u Partizanu proigrao kada se Vesterman povredio. Trener nije imao kud. Bogdanović je morao da igra 35 do 40 minuta. Pale su u vodu priče o “rotaciji” , “visokom ritmu” i slične gluposti.

… Jednom mom prijatelju sina trenira “trener” za koga Mirko Nikolić duhovito kaže da nema dva živa svedoka koja su ga videla da je postigao koš na zvaničnoj utakmici…

Svedoci smo ogromnog broja stranih košarkaša (uglavnom američkih) u našim klubovima. To se veoma loše odražava na razvoj mladih košarkaša, Sede na klupi i gube samopouzdanje, a godine im prolaze. Možemo se prisetiti šta su radili Slavnić, KIćanović, Ćosic, Delibašić… kada su imali 19 godina. Znam da će pametnjakovići reči kako je drugo vreme, da se danas igra drugačija košarka. Opet neizbežni Duško Radović: “Sve je napredovalo. I glupaci su gluplji.”

Čuveni trener i TV komentator Dan Piterson je rekao da se iznervira kada neko kaže da se danas Oskar Robertson, Dalipagić ili Kićanović ne bi snašli u ovoj košarci. Kaže: “Oni su bili toliko pametni momci, trebalo bi im dva minuta da shvate kako se igra, i pet minuta da postanu najbolji u Evropi. To su bili veliki igrači, žao mi je što ljudi to zaboravljaju olako”.

Samo možemo da pretpostavimo kako bi već sada bio čudesan igrač Vanja Marinković, da su ga pustili da igra i da nisu vikali  na njega i šikanirali ga. Nažalost, igraju istetovirani stranci sa zlatnim kajlama, koji samo razmišljaju o sopstvenoj statistici i narednom ugovoru. Tu su normalno i neizbežni menadzeri, koji sastavljaju timove i postavljaju poslušne trenere u čemu im pomažu novinari.

Citiraću sada deo intervju profesora Aleksandra Nikolića iz 1999. godine:

“Šta mislite o stranim košarkašima u našim timovima?

– Sve to mi liči na neku, da tako kazem “harlemijadu”. Dođe čovek na utakmicu-dve, odgleda atraktivne strance i – više ga nema. Ljudi dolaze na sportske, naravno i košarkaške utakmice, prvenstveno da bi gledali svoje igrače, zemljake. Osim toga, postoji velika opasnost da se u klubovima potpuno zapostavi rad sa mladima, sve karte bace na dovođenje igrača sa strane. Uvek sam bio žestoki protivnik čestog šetanja igrača iz kluba u klub, što je sada sve češci slučaj.

Stranci nam apsolutno nisu potrebni, mogu samo da koče napredak.Moramo se osloniti na naše snage.Talenata ima još uvek dovoljno. Da li ćemo poboljšati kvalitet klubova, isključivo zavisi od nas samih, odnosno od kvaliteta rada.

Da li postoji jugoslovenska škola košarke?

– Ne. Kod nas, upitajte desetoricu trenera o nekom osnovnom elementu, recimo skok-šutu , dobićete deset različitih odgovora. Naravno, postoji nešto što nas odvaja od drugih, možda lepršavost u igri, duh, talenat za sve igre sa loptom, ali se to nikako ne može nazvati školom.”

Baš me zanima sta bi profesor Aleksandar Nikolic rekao na činjenicu da je Košarkaški savez Srbije dozvolio da inostrani mladi košarkaši igraju za timove u Srbiji u ligama ispod 16 i 18 godina!?

Moj prijatelj Božidar Maljkovic, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, pokrenuo je  inicijativu da se hali “Pionir” dodeli ime profesora Aleksandra Nikolića. Ime hale je promenjeno. Sada molim Božu Maljkovića da kao predsednik Olimpijskog komiteta Srbije i proslavljeni košarkaški trener zamoli ljude iz Košarkaškog saveza Srbije da nam svima objasne koje beneficije košarka u Srbiji i njen nacionalni tim dobijaju time što strani mladi košarkaši igraju u našim kadetskim i juniorskim ligama. Unapred se zahvaljujem Boži Maljkoviću.

Photo: ABA