Opterećeni hipotekom izjava, saopštenja i govorkanja koja su bacila u senku četvtu utakmicu finala plejofa ABA lige, igrači Budućnosti i Crvene zvezde su se pokazali kao bolji sportisti od onih koji sede oko terena. Hrabro su, onako preumorni, ušli u nakrcanu halu i u naelektrisanoj atmosferi muški odigrali. Slavila je Budućnost 77-73, kapiten Šehović podigao je trofej šampiona ABA lige, a za MVP finalne serije proglašen je Nemanja Gordić.

Znam da će u narednim danima biti mnogo priča oko ovog dvoboja, znam da će svako imati svoj pogled, ali činjenica je da je ovoj košarkaškoj priči kraj, tim iz Podgorice je prvi put u istoriji trijumfovao u ligi čiji je jedan od osnivača.

Budućnost je ove sezone ukupno deset puta pobedila najveće konkurente – Zvezdu i Cedevitu. Svakog po pet puta. I to je činjenica. Kao što me niko ne može ubediti da finalnu seriju nije odlučila prva utakmica u Beogradu, kad su Podgoričani napravili brejk.

Po meni, dva su razloga uspeha Budućnosti: Aleksandar Džikić i Nemanja Gordić.

Ubeđen sam da sa ovim i ovakvim timom Budućnosti ne bi osvojili ABA ligu ni Alimpijević, ni Čanak, ni Muta Nikolić niti Dejan Radonjić. Što nikako ne znači da je Džikić bolji trener od njih, ali on je umeo da od svakog igrača izvuče maksimum, i da promeni luzerski mentalitet koji je u Podgorici gajen godinama pre njega. Uz njegovu asistenciju Nemanja Gordić je odigrao najbolju sezonu u životu, i opravdao naziv najpotcenjenije zvezde u ABA ligi.

I Crvena zvezda ima svoje razloge neuspeha. Po meni, ima ih tri: Pero Antić, Nemanja Dangubić i penali.

Pokazalo se da je beogradski tim bez Antića i Dangubića otprilike na nivou podgoričkog, čak za nijansu slabiji. Što je finalna serija jasno pokazala.

A kad jedan tim u najvažnijoj, biti il’ ne biti utakmici finalne serije šutira penale 8 od 18, odnosno mizernih 44 odsto, ne može se nadati pobedi. To se upravo dogodilo Crvenoj zvezdi.

Verovatno je analiza same utakmice suvišna, ono malo ljudi u Srbiji koji imaju kablovskog operatera koji u svojoj ponudi ima kanal Arena sport mogli su videti sve, oni daleko brojniji koji će večeras čitati opise na internet sajtivima i sledećih dana čitati o tome u štampi imaće svaki svoju verziju događaja. Zavisno šta čitaju.

Zvezda je sasvim dobro počela. Mada je Budućnost stekla prednost od sedam poena (22-15 i 28-21), Beograđani to lako stižu serijom 0-7 uz pomoć čak devet ofanzivnih skokova. Na tri minuta pre poluvremena, kod rezultata 30-31, oba trenera počinju da igraju šah sa igračima na terenu, i ta taktika se nastavila sve do samog kraja. Pa je tako Alimpijević upario oba plejmejkera, Ročestija i Enisa, i držao ih zajedno dvadesetak minuta. Džikić je odgovorio šaljući sve svoje raspoložive bekove na parket: Gordića, Ivanovića, Popovića i Gibsona. Nekoliko minuta centra je glumio Sead Šehović.

Drugo poluvreme Zvezda je otvorila još bolje nego prvo, i povela 41-49 u 25. minutu. Međutim, posle serije 11-2 Podgoričana vođstvo prelazi na stranu domaćina (52-51), a hala se budi i počinje da ključa.

Držala je Zvezda svoje šanse za brejk živim sve do poslednjeg minuta utakmice. U zadnjih šezdesetak sekundi ušlo se sa vođstvom Budućnosti 72-70, ali tada Beograđani prave seriju neverovatnih grešaka: Ročesti gubi loptu, Lazić šutira u konstrukciju koša, Enis promašuje trojku, Davidovac promašuje dvojku… Sa takvim paničnim rešenjima u poslednjem minutu, i sa 44 odsto ubačenih penala, nisu mogli očekivati ništa drugo od onog što se i dogodilo. Crveno-beli su sportski čestitali pobedniku, i za taj gest zaslužili su aplauz, a ne zvižduke i ružno skandiranje navijača, ali navijači su svuda isti, i to je jedna druga priča.

Photo: ABA