Danas je kišan dan ali tako nije bilo 8. oktobra 1923. Bilo je lepo vreme, teren suv, dovoljno da se tog dana odigra prva košarkaška utakmica u Beogradu. U dvorištu osnovne škole “Kralj Petar Prvi”.

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati gradovi sa košarkaškom tradicijom koju ima Beograd. Naime, početkom dvadesetog veka, čovek koji je doneo prvu košarkašku loptu u Beograd, Vilijem Vajlend očito je imao “oštro oko” i dobar skauting kada je nakon boravka u Beogradu zapisao: “Južni Sloveni, zajedno sa Estoncima, najtalentovaniji  su za košarku u Evropi”. On je bio aktivista Vojske spasa koji je oktobra 1923. godine stigao u Beograd sa idejom da ovaj deo Evrope upozna sa igrom između dva koša.

Nastavnike fizičkog vaspitanja, gimnastike, profesore, učenike, članove Sokola, tada najmasovnije organizacije mladih, upoznaje sa novim sportom koji je u Americi već uveliko imao duboke korene – košarkom. Vajlend je dva meseca držao kurseve košarke. Interes Beograđana bio je izuzetan, tako da je košarka gotovo odmah stekla popularnost. Veliki broj i znatiželjnih ali i ljudi zainteresovanih za novi i zanimljivi sport, prisustvovalo je seminarima.

Interes je pokazala i tadašnja štampa, pa “Politika” o košarci piše: “Basket-bal u Beogradu – Sportski klub Jugoslavija zasnovao je odeljak za veoma popularnu igru Basket-bal. Uvereni smo da će ova igra steći mnogo pristalica među ljubiteljima lakih i gracioznih sportova, za koje nisu potrebne naročite atletske sposobnosti. Ova igra, u kojoj nema surovosti, veoma je zgodna za nežnu decu i ženskinje…”.              

Vajlendov domaćin, i u isto vreme prevodilac, bila je Dragica Popović iz beogradskog Crvenog krsta. Kao znak zahvalnosti, Dragici je poklonjena i prva košarkaška lopta koja je stigla u Beograd. Ista ona lopta kojom je odigrana i prva košarkaška utakmica.

A te 1923. godine gimnazijalci su, nakon završenog kursa u školi “Kralj Petar Prvi”, preneli košarkašku konstrukciju u dvorište Druge gimnazije, koja se nalazila na mestu sadašnjeg zdanja Politike, i nastavili da igraju basket.

Učenici Druge muške gimnazije, Sveta Rančić i Svetislav Vulović preveli su košarkaška pravila koja su objvljena u “Sportskoj biblioteci” naredne, 1924. godine, što se smatra i prvim zvaničnim pravilima košarkaške igre kod nas.

Danas pokojni Svetislav Vulović, poznat i kao Čika Bata, duboko zašao u devetu deceniju života, pričao je o tome u opširnom intervjuu koji je za nedeljnik “Telegraf” uradio sa njim Aleksandar Ostojić. Evo odlomka iz Čika Batinih sećanja koja se odnose na košarku:

“Bio sam 1923. u sedmom razredu, i imao sam druga Slobodana Rančića, sokolca. Jednog dana dodje kod mene i pozove me u Sokolanu. Kaže – nešto vrlo interesantno, došao jedan Amerikanac i doneo neke divne igre, ali niko ga ne razume. Govorio je i francuski, a meni je to bio drugi maternji jezik. Taj Amerikanac bio je član Hrišćanske zajednice mladih ljudi (YMCA), odakle je i potekla košarka. Bio je bliski saradnik Džejmsa Nejsmita. Zvao se Vilijam Vajlend, bio je iz Ouklenda, i pre Beograda boravio je u Estoniji. Ovde je tražio neko sportsko društvo, ali te 1923. postojao je samo Soko.

Njih sve to nije interesovalo, pošalju Vajlenda iz Sokola 1 (današnji stari DIF) u Soko 2, na mestu današnje francuske ambasade. Dodjem ja tamo kao prevodilac, ali interesovalo je i mene. Odmah sam se “upalio”. Tako sam naučio košarku. Pomogli smo Vajlendu da u dvorištu škole podigne koševe. Napravili smo i dva tima, i igrali. Ja sam bio mladji, pa sam igrao plejmejkera. Rančić je bio drugi plejmejker.

Amerikanac je ovde ostao oko dva meseca. Svaki dan sam zapisivao ono što govori. Bilo je nas 17-18 koji smo hteli da igramo. Vajlend je doneo obruče i lopte. Kad je otišao, nije još ni prešao granicu a Soko je naredio da se izvade stubovi i uklone koševi. Rančić i ja tužno odnesosmo koševe njegovoj kući.

Odem ja onda kod direktora Druge muške gimnazije Mirka Popovića, zamolim ga da postavimo koševe u dvorištu te škole, i on pristane. Nadjemo štampariju i odštampamo 200 knjižica sa kompletnim pravilima basketbola. Knjižica se zvala “SSS” (Slobodan, Stanoje, Sveta) i razdelimo ih djacima. Sledeće tri godine, dok Mirko Popović nije otišao u penziju, mi smo leti i zimi igrali košarkaško prvenstvo u Drugoj muškoj gimnaziji sa osam timova. Kao u Americi – u školi. Prave utakmice! Prvi turnir smo dobili Rančić i ja, pošto smo najviše znali.

Ali posle Mirka Popovića dođe za direktora neki klipan kome je smetala larma, i baci koševe. I odumre košarka u Beogradu. Tek 1932. donesu Hrvati košarku ponovo u Beograd. Zvanično se tada smatralo da su oni doneli ovaj sport. I termin košarka je njihov. Mi smo to zvali basketbol. Kao ceo svet…”

Photo: Politikin zabavnik printscreen, privatni album