Obećah pre neki dan da ću se malo vratiti i na starije kraljevačke košarkaške generacije. Evo održavam obećanje i pričam o Mikiju.

Bio je to još jedan od mnogih razgovora pored Morave, u livadi pod jasenom ispod kojeg voda izvire u Miločaju, selu u okolini Kraljeva, u kojem je rođen jedan od najuspešnijih evropskih košarkaških trenera, Mihajlo Miki Vuković. Priča Miki kako je sa Mitrom Beatovićem, Lazom Panićem, Gidrom, Galetom Todosijevićem, Boškom Domazetom i drugima, pod komandom stratega Milenka Novakovića, bivšeg igrača Partizana i reprezentacije Jugoslavije, sa 16 godina započeo igru koja će mu život značiti.

“Sećam se kao danas kada je Bole Domazet napravio neku glupost, i ja umesto njega zaigrao u petorci protiv Borca u Čačku”, počinje razgovor.

Toga se radije seća nego li mnogih osvojenih titula, a bilo ih je.

Pričali smo o školi, treninzima, devojkama, studiranju, a ponajviše o načinu kako se prave igrači i pripremaju za onu osnovnu životnu školu koja je mnogo teža i jača od svake košarkaške. Kad je počinjao svoje bavljenje košarkom treniralo se napolju na betonskom igralištu sa, kako Miki reče, pomalo “čvongavim” loptama. Sa njima nije moglo mnogo da se dribla, već je lopta morala da dodavanjima putuje, a ne da se vodi, inače bi brzo završila van terena i bila izgubljena. Verovatno je tako i stvorena navika lepih dodavanja naših igrača, za razliku od Amera. Tim dodavanjima smo našu košarku i proslavili. Boža Maljković je jednom prilikom rekao da se košarka približava umetnosti u jednom segmentu, a to je dodavanje. Lepota dodavanja je način komuniciranja igrača na terenu. Lopta koja se izgubi u pokušaju dodavanja smatra se upola izgubljenom, za razlku od one bačene na obruč, kada ne uđe u koš. Takva lopta, koja ne uđe u koš, je na mnogo gori način izgubljena, jer nije bilo pokušaja stvaranja zajedništva. U pravu su bili naši stariji treneri kada su govorili da se dodavanjem stvara, a šutiranjem gubi prijateljstvo na terenu.

Škola i treninzi su se tada podrazumeli kao svakodnevna obaveza i zabava. Ni danas nema mnogo razlike u tome, samo što smo mi tada maštali da se igramo, a danas deca maštaju kako da naprave milione. “O parama niko nije razmišljao, ali smo želeli da budemo oni dečaci u društvu koji će dobiti šansu da kroz košarku sebi makar omoguće nabavku patika ili neke lopte”, reče Miki. I beše tako. Ode Miki do Beograda da studira rudarstvo, napravi glupost na jednom pismenom ispitu gde ga uloviše da deli zadatke prijatelju, i kao posledica je bio njegov odlazak u Tuzlu. Prekinuo je da igra za Slogu i prešao u taj grad u BiH. Igrao je na poziciji beka, a u Tuzli njegova rezerva je bio niko drugi nego slavni Kinđe, Mirza Delibašić. Bilo je to početkom sedamdesetih, to je bio Mikijev i kraj igračke i početak jedne velike trenerske karijere. Bio je ponosan što je iza sebe, kako reče, ne zbog igračkog kvaliteta, već zbog godina, jer bio je stariji od njih, imao Ducija Simonovića u Kraljevu i Mirzu Delibašića u Tuzli. Kaže Miki šeretski da se u Kraljevu sklonio da bi mogao da zaigra Duci, a u Tuzli, kako bi otvorio prostor za Kinđeta, jer je osetio da će biti veliki igrači.

Trenerska karijera Mikija Vukovića je krenula 1972. u Tuzli, gde je u muškom timu bio pomoćnik njegovom velikom prijatelju, Hercegovcu, Zdravku Dugonjiću. Uspeli su da za tadašnje pojmove jugoslovenske košarke naprave dobar seniorski tim. Kada je završio prvu sezonu sa muškim timom krenuo je 1973. sa pravljenjem juniorske ženske ekipe Jedinstva. Osnovna životna filozofija koje se Vuković pridržavao sve vreme svoje trenerske karijere bila je da mlade treba dati iskusnim trenerima. Miki savetuje: “To je za mene fundamentalno i na tome treba insistirati. Meni jako teško pada kad vidim da dečaci od 12-13 godina već imaju menadžere, ili da roditelji postaju menadžeri. To je strašno. Po mom mišljenju, to je pogubno, baš kao i potpuna posvećenost košarci. Ne, ja sam insistirao na edukaciji. Ima se vremena, priče su da se nema vremena, može i na putovanjima da se uči. Obrazovanje predstavlja nadogradnju i u košarkaškom smislu – ako je intelektualni nivo veći, to će se reflektovati i na kvalitet igre na terenu.”

Jedinstvo je jedinstven slučaj u svetskoj košarci. Čišćenje tima od “dotrajalih” igračica, koje nisu imale interesovanja za daljim napretkom, i istovremenim uvođenjem dece u prvi tim, uspeo je da napravi svetsko košarkaško čudo u periodu od samo desetak godina. Veruj u ono što radiš – bila je deviza ljudi iz Tuzle, maravno i Mikija Vukovića. Mnogo su verovali u to što rade, a posebno svi u Mikija, i to verovanje se isplatilo. Miki reče “da je tada bilo prvenstva sveta za klubove, Jedinstvo bi bilo prvak.”

Ali, na bosansko-hercegovačkom nivou je trebalo prvo prebroditi prepreke koje su se zvale Mladi Krajišnik i sarajevski Željezničar. A do titula prvaka Jugoslavije trebalo je doći preko, tada već mnogo jačih i afirmisanijih klubova – Zvezde, Partizana, Montinga i Ježice. Međutim, verovanje u rad je donelo rezultat. Za osamnaest godina rada sa devojkama tuzlanskog Jedinstva osvojene su tri titule prvaka Jugoslavije, Kup Jugoslavije, a kruna rada je bila titula Kupa šampiona Evrope 1989.

Od seminara pa do kafanskih priča, Miki je nam je uvek govorio da uspešnost ženske košarke umnogome zavisi od načina rada i pristupa trenera koji rade sa devojkama. A njima treba prići na malo drugačiji način nego muškarcima. Malo ih drugačije saslušati, a samim tim i drugačije trenažno tretirati. Sam trening ima funkcionalnost samo ako ima poboljšanja kako psihofizičkih svojstava, tako i tehničko taktičkih kvaliteta u spoju sa mentalnim opterećenjima. Razvoj empatije u radu sa devojkama ima posebnu svrsishodnost u trenažnom procesu. Devojke na sve to drugačije gledaju od muškaraca, posebno u mlađim kategorijama. Vuković je ovakvim pristupom uspeo da te postulate poveže, i od svojih klinceza napravi evropske šampionke. Nije to bilo samo u Tuzli. Tako je bilo i u Španiji, gde je nakupio još nekoliko nacionalnih i evropskih titula.

Povratak košarkaškim korenima

Nije mogao Miki bez muške košarke. Odlučio je da završi tamo gde je i počeo, sa muškom timom. Hteo je da dokaže da i u muškoj košarci treba na isti način raditi, stvarati talente i na voditi ih do titula i uspeha. Kako je znao da kaže: “Isto, samo malo drugačije, malo tvrđe, više i jače.” Uspeo je tom svojom filozofijom, da od mlade drugoligaške ekipe Pamese za godinu dana stvori tim koji se vraća u špansku ACB, najjaču ligu na svetu posle NBA, i da već u toj godini sa istim tim klincima osvoji i Kup kralja Španije. Godinu dana kasnije doveo ih je i do finala Saporta kupa, kao i do joše jednog finala u kupu Španije.

Namerno nismo o Razi Mujanović, jer o takvoj igračici ne može samo po neka rečenica. Tu mora da se ispriča cela priča. Nismo ni o klincima koji su u Tuzli zaigrali prvu ligu za samo godinu dana kvalitetnog rada, kao što nismo ni o našim Kraljevčanima, Duciju Simonoviću i Sreti Dragojloviću, koji je na žalost sa 33 godine u saobraćajnoj nesreći izgubio život. Biće reči i o njima, ali ovoga puta smo samo malo pričali sa Mikijem. Nismo ništa ni o njegovoj reprezentativnoj trenerskoj karijeri. Bila je ovo samo priča o klupskom radu jednog od najvećih košarkaških mislilaca na svetu.

Ime i prezime: Mihajlo Miki Vuković

Datum rođenja: 25.06.1944.

Mesto rođenja: Miločaj

Klubovi

1972-1990: Jedinstvo Tuzla

(u prvoj godini trener muških juniora)

1990-1993: Dorna Godella

1993-1995: Costa Naranja Godella

1995-2000: Pamesa Valencia

Uspesi

Sa ženskim košarkaškim timovima:

Srebro sa reprezentacijom Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Maleziji, bronza na Univerzijadi u Kobeu, 5 puta prvak Španije, 4 puta pobednik kupa Španije, 3 puta prvak Jugoslavije, 3 puta pobednik evropskog Kupa šampiona, pobednik Kupa Jugoslavije,  pobednik Svetskog klupskog prvenstva, 2 puta finalista evropskog Kupa šampiona

Sa muškim košarkaškim timovima: pobednik španskog kupa, finalista Saporta kupa, finalista Kupa Španije.

Photo: Privatna arhiva i KK Jedinstvo