Branko Tomić, dugogodišpnji novinar i urednik sarajevskog Oslobođenja. odavno živi  u Švedskoj, u Norčepingu, gde uređuje novinu Bosanska pošta, namenjenu Bosancima u Skandinaviji. Ovo je njegov prvi tekst za Koš magazin. Želimo našem Branku dobrodošlicu, i verujemo da ćemo uskoro imati njegov novi prilog.

Švedska košarka u svom razvoju do sada je uglavnom bila vezana za američke trenere koji su ”u paketu” stizali zajedno sa igračima iz ”prekobarskih” nižerazrednih liga. Neki od njih su ostavili dubok trag u ovoj zemlji i otišli dalje u Evropu, ali ima i onih koji ovde i danas žive i rade. Međutim, nisu više tako neprikosnoveni kao što su nekad bili. Slavu im je pomutio Sarajlija Vedran Bosnić briljantnim vođenjem ekipe Sodertelje Kings (Södertälje Kings), s kojom je zaredom osvojio tri šampionske titule. To nikom od Amerikanaca u zemlji Vikinga nije uspelo.

Uz to što je već nekoliko godina na kraju sezone proglašavan trenerom godine, pre nešto više od dvanaest meseci izabran je i za selektora reprezentacije Švedske, s kojom u svom debiju, spletom nesretnih okolnosti, nije dosegao završnicu ovogodišnjeg Evropskog prvenstva, ali mu to niko ovde nije zamerio, jer je podmladio selekciju i stvorio osnovu za budućnost.

Vedran je i kao igrač bio veoma talentovan. Počeo je u sarajevskoj Bosni, u selekciji koja je povezivala dvije generacije – nešto stariju pokojnog Harisa Brkića i malo mlađu u kojoj se isticao Elvir Ovčina. ”Po zadatku” kretao se kroz sva tri tima, jer su svi Bosnini treneri mlađih kategorija verovali u Vedranove velike mogućnosti. Međutim, kao i mnogim njegovim vršnjacima, rat u Jugoslaviji prekinuo je sve lepe snove i on je, bežeći od granata, iz Sarajeva izbegao u mirniji deo Hrvatske. Loptu nije zaboravio. S njom je nastavio svoje sportsko dru\enje braneći boje čak petnaest klubova u devet zemalja, od kojih su najzvučniji bili matična Bosna i litvanski Ritas. Igračku karijeru završio je u Švedskoj 2007. u ekipi Sodertelje Kings, u kojoj je ostao da radi kao trener mlađih kategorija i asistent šefu stručnog štaba. Trajalo je to nešto više od dve godine, a kada je 2010. Torbjorn Gerke odlučio da napusti kormilo Kingsa, savetovao je Upravi da Vedrana uzme za trenera. S priličnom dozom sumnjičavosti čelni ljudi ovog kluba prihvatili su predlog i postavili cilj: ostati u ligi! Međutim, već u toj prvoj sezoni Vedran je iznenadio sve i sa mladim timom stigao do polufinala prvenstva Švedske, da bi u naredne tri godine apsolutno gospodario švedskom košarkaškom scenom, osvajajući tri titule prvaka i tri naslova trenera godine.

U čemu je tajna uspešnih igara vašeg tima – pitao sam Bosnića?

– Tajna je u radu i zajedništvu. Vjerovatno treniramo više nego drugi i pripremamo svaki detalj u našoj igri, a ona je zasnovana na kvalitetnoj odbrani i dobro organizovanom napadu.

Ne može se reći da i on nešto nije ”kupio” od Amerikanaca, jer su nosioci igre njegovog tima dve-tri godine bili momci iz naših krajeva – Adnan Ćuk, Dino Pita i Toni Bizaca. Naravno, nikad nije zaboravljao ni domaće snage, pa je svake godine obnavljao sastav i stvarao novi šampionski tim.

Koliko je to naporan posao i je li titula dovoljna satisfakcija za uloženi trud – pitam ga.

– Posao je mnogo naporan i morate ga jako voljeti da bi ga neprestano obavljali i imali visok nivo energije. Imam veliku satisfakciju kad vidim sve moje igrače u zadnjh pet godina na kojem nivou igraju i koliko su napredovali. Još ako osvajate trofeje sa njima, onda je to ostvaren san svakog trenera.

Selektorski izazov Vedran je prihvatio prošle godine nadajući se da može uspešno proći kroz kvalifikacionu grupu u kojoj su mu konkurenti bili Rumunija, Letonija i Slovačka. No, nije uspeo, nije imao dovoljno sreće. Mečeve sa Rumunijom i Letonijom izgubio je u produžecima. A sasvim je sigurno da bi sve bilo drugačije da je u svojim redovima imao NBA igrače – Jonasa Jerebka i Džefrija Tejlora, koji se nisu odazvali njegovom pozivu. Međutim, ovde mu na neuspehu niko nije osobito zamerio, jer su u Savezu uvereni da dobro obavlja svoj posao. To se već vidi na rezultatima mlađih selekcija, od kojih je univerzitetska nedavno u Južnoj Koreji, u borbi za 9. i 10. mesto izgubila baš od Srbije (62: 75), ali je značajno da je u grupnom delu takmičenja pobedila Crnu Goru (56: 53).

– Na početku smo novog pohoda u kome treba posvetiti još više vremena našim mladim igračima kako bi stekli potrebno iskustvo na internacionalnom nivou, s kojim ćemo, uvjeren sam, uspešnije ući u evropske kvalifikacije naredne godine – kaže Vedran.

On ne krije da bi u budućnosti voleo da dobije priliku da vodi i košarkašku reprezentaciju Bosne i Hercegovine.

– Lijepo je biti selektor nekog nacionalnog tima, a posebno reprezentacije zemlje u kojoj ste odrasli. To je san svakog trenera. No, ja sam još mlad, a sadašnji selektor BiH Duško Ivanović je veliko ime. Na meni je da radim, dokazujem se i postižem dobre rezultate. Zadovoljan sam dosad postignutim, ali želim i više. Hoće li krajnji cilj moje trenerske karijere biti selektorsko mjesto u BiH – vidjećemo! Ima vremena…