U danu kad je Predrag Saša Danilović podneo ostavku, skoro u istom satu, stigao je prvi komentar na to iz sedišta Vlade Srbije, od strane premijera Aleksandra Vučića. Nije važno šta je rekao, govorio je o košarkaškom klubu Partizan, i o Crvenoj zvezdi. Po meni, to je mešanje politike u sport, nije baš za kaznu od strane FIBA (kao u poznatom slučaju Rusije), ali jeste mešanje.

Istina je da su i Partizan, i Zvezda, i more drugih klubova kod nas državni, i da država treba da se brine o njima dokle god se vodi kao osnivač. I tačno se zna ko treba da se bavi klubovima: Udovičićevo ministarstvo sporta i Vujovićevo ministarstvo finansija. Prvi da obezbede uslove za bavljenje sportom i regularnost takmičenja, drugi da za to nađu pare. Premijer se tu ništa ne pita. Kao što se Obama nikad ne izjašnjava o Vašington Vizardsima ili Njujork Niksima, kao što Angela Merkel nikad ne komentariše događaje u Bajernu, ili kao što Putinu ne pada na pamet da se meša u poslovanje CSKA. Svi oni imaju svoje sportske favorite, ali vrlo dobro znaju da se svaka njihova reč mnogo puta vaga i procenjuje, pa ne žele da budu optuženi da su vršili bilo kakav uticaj u sferi sporta.

Na Balkanu je to drugačije. Premijer izjavljuje kako SNS neće ulaziti u košarkašku klub Partizan. To je lepa izjava, mada nije jasno zašto je data. Zašto bi SNS, jedna politička partija, ulazila u bilo koji državni sportski klub? Jedini razlog za to bi bilo pozivanje na tradiciju, a ona je baš bogata sličnim slučajevima. Kroz isti taj Partizan prodefilovali su i komunisti, i julovci, i SPS-ovci, pa dosovci, DSS-ovci i razni drugi. Jedinu sreću crno-belima donele su dve vanstranačke ličnosti: Dragan Kićanović (vodio Partizan kad je postao prvak Evrope) i Predrag Danilović (osvojio 13 uzastopnih titula prvaka države). A pošto se u ovoj zemlji svaki uspeh munjevito i žestoko kažnjava, tako je i sudbina ove dvojice bila da odu što dalje iz košarke. Kićanović je najpre bio “sklonjen” u Vladu, jedno vreme bio je ministar sporta, potom je sam sebe sklonio na Zlatibor gde je godinama živeo u svom hotelu, a sad je srpski konzul u Trstu, gradu u kome se ne zna da li je dosadnije stanovnicima ili konzulima. Saša Danilović, čovek koji je na parketu vodio bitke jedan-na-jedan sa Majklom Džordanom, verovatno će otići u… Ameriku, gde mu se školuje kćerka, talentovana teniserka. Poznajući ga, pretpostavljam da će, kao i Kićanović, potpuno prestati da se interesuje za košarku.

A da li će Partizan preživeti bez politike – e, to je ozbiljno pitanje. Sudeći po razvoju događaja u fudbalskom klubu – jedini izlaz je ipak u “samokritici i povratku na političku korektnost”. Ako se po toj matrici budu rešavale stvari i u košarkaškom klubu, onda navijači Zvezde koji priželjkuju “katanac” Partizanu imaju razloga da se raduju. Mada oni trezveniji pominju primere Glazgov Rendžersa, koji je prebačen iz prve u četvrtu škotsku ligu, ali lokalni rival Seltik nije imao nikakve koristi od toga. Takođe, nije se ovajdila ni Boka Juniors kad je njen gradski rival River Plata pala u drugu ligu. Naprotiv, i Seltik i Boka, čim je prošla euforija zbog sunovrata mrskog rivala, poželeli su da se sve vrati na staro, i to što pre. Bez gradskog derbija stadioni su im zvrjali poluprazni, a motivacija ekipe je tako pala da tu ni afrička šljiva nije mogla pomoći. Ako se Partizan ugasi, ili padne u neku nižu ligu, sa kim će to Zvezda igrati domaće utakmice pred punom halom? Sa Metalcem ili Mega Leksom? Pa samo u poslednjih 12 meseci crveno i crno-beli 12 puta su napunili halu Pionir svojim međusobnim duelima.

Photo: MN press