Kao i uvek kad bi se igralo svetsko prvenstvo u fudbalu, a Jugoslavija učestvovala, košarkaši bi pali u drugi plan. „Na sreću“,  fudbaleri baš i nisu bili redovni učesnici mondijala tako da su ta preklapanja bila relativno retka. Ovaj put su očekivanja od fudbalera na SP u Španiji bila zaista velika, tako da je i razočaranje posle debakla bilo ogromno. Košarkaši su opet trebali da budu ti koji će povratiti ponos naciji. Povratnik na selektorsku klupu Ranko Žeravica poveo je na Svetsko prvenstvo u Kolumbiji sve najbolje što smo imali u tom trenutku, sa izuzetkom Zorana Slavnića i, po prvi put  još od 1965, kapitena Krešimira Ćosića. Prvenstvo je korektno odigrano, i da SSSR nije kalkulisao i namernim porazom protiv SAD (tada još sastavljena od koledž igrača, i to ne onih najboljih) izbegao nas u finalu, osvojili bi barem srebro. Ovako smo morali da se zadovoljimo bronzanom medaljom pobedivši Španiju sa 119:117. Bilo je jasno da više nismo neprikosnoveni i da se na sledećim takmičenjima ne možemo nadati sigurnim medaljama. Veterani su polako odlazili sa velike scene, a  mlade nade još nisu imali taj kvalitet da bi ih mogli u potpunosti zameniti.

Ta smena generacija se osećala i u košarkaškom šampionatu. Posle dugo vremena u domaćoj ligi nisu igrali Kićanović, Dalipagić, Slavnić, Delibašić, Jerkov, Jelovac… Pojavili su se neki „novi klinci“ za koje je tek trebalo videti da li će svoj talenat uspeti da pretoče u kvalitet. Predvodnici te mlade generacije bili su Dražen Petrović, Zoran Čutura, Velimir Perasović, Žarko Vučurović, Boro Vučević, Stevan Karadžić…

Verovatno iz tog razloga posle dugo vremena nije bilo izrazitih favorita za titulu. U najavi prvenstva izdvojene su četiri ekipe. Šampion Cibona, koja je bila oslabljena odlaskom Nakića, Bečića i Ušića u JNA, ali opet dovoljno kvalitetna da može odbraniti titulu. Zatim Bosna, bez Delibašića ali sa povratnicima Radovanovićem i Varajićem, kao i nizom mlađih igrača – Vučevićem, Mutapčićem i Bogoljubom Đurićem. Zadar je takođe nameravao da se umeša u borbu za titulu. Popović, Petranović i Sunara su već dovoljno sazreli da su mogli da počnu pobeđivati i na strani, a ne samo u Jazinama. I, posle dugo vremena, kao ozbiljan pretendent na presto pojavila se Crvena zvezda. Ranko Žeravica je strpljivo slagao kockice sastavljajući crveno-belu ekipu u kojoj nije bilo izrazitih zvezda, ali je svaki mogao da reši utakmicu. Predvodnik je bio Zufer Avdija, a najveću podršku je imao u bekovskom trilingu Radović–Karadžić–Nikolić.

Kao da je već prvo kolo pokazalo da će se desiti nešto što niko nije očekivao. Šibenka je dočekala vladajućeg šampiona Cibonu. Pobeda Šibenke sa 78:72 uz 27 poena Dražena Petrovića, koji je tek trebao da napuni 18 godina, bila su prava najava onoga što nas je čekalo. Jedan za drugim padali su velikani pod Baldekinom. Jedino je splitska Jugoplastika u velikom dalmatinskom derbiju uspela da odnese dva boda. Atmosfera je na svim utakmicama bila fantastična. Karnevalska. Sa pleh muzikom, bubnjevima, mažoretkinjama, brodskim sirenama, bakljama… U tom grotlu gostujuće ekipe jednostavno nisu mogle da se snađu. Dražen je izrastao u pravog lidera tima iako je pored sebe imao mnogo iskusnije Jarića, Ljubojevića, Macuru… I oni su bili svesni kakav košarkaški dragulj imaju pored sebe, pa su se ograničili na ulogu da svojim iskustvom pomognu kada bi negde zapelo.

Mišljenja oko Dražena Petrovića su bila podeljena. Svi su cenili njegovu košarkašku virtuoznost, ali se mnogima nije dopadalo njegovo ponašanje. Već posle prvog koša radovao se kao da je to pogodak koji je odlučio pobednika, uz erupciju oduševljenja na tribinama. Mnogima je to smetalo. Te sezone su ga dobro upoznali i zapamtili ljubitelji košarke u Beogradu. Na obe utakmice, protiv Zvezde i Partizana, postigao je po 36 poena i dokazao da i na terenu gde mu svi zvižde on igra vrhunski.

Da sve te pobede u domaćoj ligi nisu slučajnost pokazao je i uspeh Šibenke u Kupu Radivoja Koraća, gde su po drugi put zaredom stigli do finala. U polufinalu su izbacili Zadar i onda ponovo, kao i godinu ranije,  izgubili od Limoža. Sezona 1982-83 baš i nije bila uspešna za naše klubove u Evropi. Cibona je u Kupu šampiona stigla među šest ekipa, i u toj grupnoj fazi bila poslednja sa svih deset poraza. Solidna je bila Olimpija, koja je u polufinalu igrala protiv Skavolinija. Posle poraza u Pezaru od 19 poena razlike, Ljubljančani su bili na pragu podviga u revanšu. Na poluvremenu su vodili sa 17 razlike, i konačna pobeda od 15 poena je bila slaba uteha. Treba spomenuti da su kod Italijana najefikasniji bili Kićanović i Jerkov. U finalu su dobili Asvel i osvojili trofej.

Sezonu 82-83 je obeležilo i ispadanje iz elitnog ranga ekipe Radničkog. Posle kontinuiranog igranja u Prvoj ligi od 1970, osvajanje šampionske titule 1973, Kupa Jugoslavije 1976. i finala Kupa kupova 1977. preselili su se u niži rang. Od ovog pada Radnički više nikad nije uspeo da se povrati i zaigra u jugoslovenskoj košarci onu ulogu kakvu je imao sedamdesetih godina. Poslednji Mohikanac iz one šampionske ekipe, kapiten Milun Marović, je sa iskusnim Zoranom Kovačevićem koji je bio i najefikasniji igrač (u proseku 22 poena) pokušao sa spase “krstaše”, ali se nije moglo. Ostatak tima je bio izuzetno mlad i talentovan, ali i nedovoljno iskusan da bi mogao da se suprotstavi ostalim konkurentima. Imena Žarka Vučurovića, Srđana Dabića, Dragiše Šarića, Ivice Mavrenskog, bila su dobar zalog za budućnost. Radnički se posle samo jedne sezone vratio u najviši rang ali je onda odmah ponovo ispao, tako da se cela ta generacija brzo rasturila. A sa njom su se raspršili i snovi o povratku Radničkog u vrh jugoslovenske košarke. Neka ostane zabeleženo da su te sezone ostvarili samo pet pobeda, ali da su ipak uzeli “skalp” šampionu Ciboni, lideru regularnog dela Šibenki i višestrukom prvaku Jugoplastici. Takav je bio Radnički.

Prvi strelac lige je bio Duško Ivanović iz Budućnosti sa prosekom od 26,1 poen po utakmici. Posle mnogo, mnogo godina najbolji strelac lige je imao prosek niži od 28 poena. Poslednji put se to desilo još Radivoju Koraću 1957,  ali je on tada bio na početku karijere. To je bio pokazatelj da više nije bilo onako izrazitog košgetera, ali i da se sve veća pažnja posvećivala odbrani.

Plejof je bio više nego zanimljiv. Crvena zvezda je “počistila” u dve utakmice Cibonu i bilo je jasno da će Jugoslavija dobiti novog šampiona. Šibenka je iskoristila prednost domaćeg terena u odnosu na Jugoplastiku i ubedljivom pobedom u trećoj utakmici eliminisala Splićane. Zadar je napravio “brejk” u prvom meču pobedivši Bosnu u Skenderiji. Ali u Zadru triling Benaček–Radovanović–Varajić je bio nezadrživ i seriju vraćaju ponovo u Sarajevo. Snage kod Zadrana za novi preokret nije bilo, i Bosna je prošla u polufinale.

Najzanimljivija je bila serija između Partizana i Olimpije. Partizan je lagano dobio prvi meč i očekivalo se da prolaz overi već u Ljubljani. To nije dozvolio Pavel Polanec odigravši utakmicu sezone sa 35 koševa i pogotkom u poslednjoj sekundi kojim su “zmajčeki” obezbedili majstoricu. Ta treća utakmica nije ostala zapamćena po rezultatu, koliko po neverovatnoj “akciji” koju su odigrali Peter Vilfan i Boban Petrović. Dvojica velikih prijatelja u suparničkim ekipama u jednom trenutku su se našli jedan naspram drugog. Kako je kasnije pričao Vilfan, nije bio u pitanju neki dogovor od ranije već trenutna inspiracija. Uglavnom, Vilfan je dodao loptu Petroviću, igrači Partizana su se već spremili za kontranapad kad je Petrović mirno vratio loptu Vilfanu. Nastala je potpuna konfuzija na terenu, sudija je obojici igrača pokazao tehničke, posle se Pera bunio, bilo je tu i skidanja šorca, pa je na kraju i isključen. Ovaj događaj je postao jedna od onih mitskih priča koje se prenose “s kolena na koleno”. Nesreća po Partizan je bila ta što je to Petroviću bila treća tehnička, i po ondašnjim pravilima morao je da pauzira sledeću utakmicu.

A sledeća je bila protiv Bosne. Da nevolja nikad ne ide sama dokazalo se i ovaj put kad se prvi centar Partizan Miško Marić povredio. Uzalud je Partizan imao prednost domaćeg terena kad je igrao bez prvog centarskog para. Iskusna ekipa Bosne je to iskoristila, lagano dobila obe utakmice i pomalo neočekivano stigla u finale. S druge strane, Šibenka se držala oprobanog recepta: pobediti obe kod kuće, a u gostima se može i izgubiti. Crvena zvezda se dobro držala u obe utakmice u Šibeniku, no bilo je gotovo nemoguće pobediti u paklu Baldekina.

Došlo je i veliko finale. Možda i pod pritiskom značaja meča, Dražen je u prvoj utakmici pružio jednu od najslabijih partija u sezoni. Dao je samo 17 poena, što je bilo dosta ispod njegovog proseka. S druge strane Benaček (26 poena), Radovanović (23) i Varajić (26) bili su nezaustavljivi. Činilo se da će “studenti” još jednom uspeti da naprave podvig u gostima. Ipak, poneseni frenetičnom podrškom publike, povukli su oni najiskusniji. Predrag Šarić (otac Darija Šarića) i Macura sa 20 poena, i Srećko Jarić sa 19 donose zlatnu pobedu Šibenčanima 103:98. U revanšu nije bilo tako uzbudljivo. Izabranici Vlade Đurovića su bili svesni da svoju šansu moraju tražiti na domaćem terenu, pa u Sarajevu nisu previše forsirali i Bosna je dosta lagano pobedila sa 96:84. Treća utakmica je, budimo realni, odigrana na ivici regularnosti. Publika je stajala, bukvalno pored aut linije. Nije bilo incidenata ali je pritisak na sve aktere meča bio ogroman. Sudila su u tom trenutku dvojica ponajboljih sudija: Rade Petrović i Ilija Matijević. Igralo se koš za koš, i bilo neizvesno do samog kraja. Dražen je odigrao utakmicu sezone postigavši okruglo 40 koševa. Dve sekunde pre kraja bio je poen prednosti za Bosnu i lopta sa strane za Šibenku. Poslednji šut je imao Petrović i – promašio je. Igrači Bosne su podigli ruke u znak trijumfa, a oni iz  Šibenke pognuli glave. U sveopštoj gužvi odjednom se pojavljuje sudija Matijević koji nešto pokazuje. Svirao je prekršaj nad Draženom i dva slobodna bacanja! Nastao je potpuni haos na terenu. Posle svega, Dražen je pogodio oba bacanja što je bio signal za neopisivo slavlje. Pehar je uručio i medalje dodelio tadašnji predsednik KSJ Vasil Tupurkovski. Činilo se da je to kraj priče.

Par dana su trajala previranja u košarkaškoj javnosti. Onoj zvaničnoj i onoj navijačkoj. Vrteo se nebrojeno puta snimak poslednjeg napada Šibenke. Zaključeno je da vreme nije isteklo. E sad, da li je bilo kontakta ili nije – bilo je dotad stvar slobodnog sudijskog uverenja. Ovaj put Košarkaški savez je presekao čitavu polemiku odlukom da se utakmica poništava, i nova se ima odigrati na neutralnom terenu u Novom Sadu. Šibenčani, naravno, i ne pomišljaju da se pojave. Na kraju su na teren izašli samo igrači Bosne i sudije, lopta je podbačena i … utakmica registrovana sa 20:0. Bosna je novi šampion! Pehar je uručio – ponovo Vasil Tupurkovski. Šibenka se i danas ponosi titulom iz 1983. koju (formalno) nije osvojila, a Bosna se baš i nije dičila trofejom osvojenim za zelenim stolom. Tako je na neslavan način okončana jedna vrlo zanimljiva i neobična sezona.

U tom trenutku su samo dve stvari bile sigurne. Da najperspektivniji igrač Evrope Dražen Petrović u odlazi u vojsku, i da se za godinu dana neće vratiti u Šibenik. A gde će otići, to niko nije znao. I niko nije ni slutio da će jedan levi horog odigrati presudnu ulogu u njegovoj odluci.

Photo: www.sibenik.hr