Iako je pobedio Budućnost u utakmici pred koju je bio unapred prežaljen, friški trener višestrukog srpskog prvaka Petar Božić i dalje je u vrlo neugodnoj poziciji. Košarkaški klub Partizan se, naime, pred tradicionalno teško gostovanje “uvek neugodnom” Zadru u 10. kolu ABA lige, u ponedeljak, nalazi na deobi pretposlednjeg mesta sa skorom 3:6, koliko ima i slovenački prvak Tajfun. Dakle, daleko od očekivanja na titule naviknutih navijača i renomea kluba koji je ne tako davno rušio i najveće u Evropi.

A čemu crno-beli mogu da se nadaju posle Zadra, gde su se često saplitali i kad su bili najjači? Prvo im u Pionir dolazi Tajfun (21. novembra), koji bi sa Džonsom koji je protiv Zvezde i pogotovo Budućnosti pokazao da je veliko pojačanje, i novim plejom Džamarom Vilsonom, morali da pobede. Potom osam dana kasnije kao apsolutni autsajderi idu Cedeviti, koja kašljuca u ABA ligi, ali je zato u Evroligi skinula dva velika skalpa i to na gostovanjima. Na kraju prvi krug regionalnog takmičenja ekipa Petra Božića zatvara u svom domu sa ove godine nepredvidivom Olimpijom, koja pobedi Zvezdu u Pioniru i Cibonu u Zagrebu, a izgubi od Tajfuna i pre toga kao velikodušan domaćin “da” do sada jedinu pobedu Sutjesci.

Teška situacija u svakom pogledu. Za Petra Božića ponajviše ćini se. Bilo bi čudo da Partizan dobije sve pomenute utakmice, a ako je suditi po raspoloženju navijača Božiću bi samo u tom slučaju veći deo njih priznao da je, tek možda malo, dobar trener.

Pritisnut ogromnom senkom trofeja i harizme koju je iza sebe ostavio Duško Vujošević, opterećen činjenicom da mu mnogi ne opraštaju to što je pristao da preuzme klub u trenutku kada je Dule na silu sklonjen, sa jedva skrpljenim timom pred početak lige, možda najslabijim u poslednjih dvadesetak godina, uz dva šokantna i nesrećna poraza u prvih 9 kola, koje naravno navijači stavljaju njemu na dušu, jer bi tobož “Dule to dobio” –  Pera Božić kao da bije bitku za koju samo on veruje da je može dobiti. I za sada to čini dostojanstveno – poprilično je, što bi rekli, kul. Činjenica jeste da očekivanja nisu velika ove sezone, možda tek da se opstane u ligi i koliko-toliko srede finansije, ali ipak to je Partizan. Božić zna da i ako na kraju ostane pretposlednji, a sve sa Džonsom i Vilsonom, nikog neće moći da ubedi da je dobar trener.

Hrabrosti mu svakao ne manjka. Trebalo je stisnuti petlju i u ovim okolnostima, posle Vujoševića, sesti na klupu Partizana. U prilog mu ide podatak da je kao igrač bio veliki borac, ali i veoma mudar. Savršeno je razumeo svoje limite, znao je da je nekad deveti, nekad sedmi, nekad osmi igrač u ekipi, i u skladu sa tim se ponašao, nikad ne remetivši ravnotežu Vujoševićeve kompozicije. Zato mu je ovaj i dao ulogu kapitena. Zato ga je i doveo iz Hemofarma 2004. Zbog toga ga je i čekao posle duže pauze zbog povrede odmah na početku Božićeve karijere u Partizanu. Kasnije mu prepuštao da vodi treninge… A on je od igrača, koji je u prvoj sezoni igranja Evrolige sa crno-belima ličio na nekog ko je zalutao iz beton lige, dospeo do bitnog šrafa tima koji je 2010. stigao do F4 Evrolige.

Možda mu je sličan i trenerski put…

Photo: MN press