Leto 1991. predstavljalo je labudovu pesmu jugoslovenske reprezentacije. Tenzije u državi su bile ogromne, i igračima kojisu se spremali za Evropsko prvenstvo u Italiji je bilo zaista teško da ostanu skoncentrisani samo na igru. Polovina reprezentacije bilo na telefonskoj vezi sa rukovodstvima svojih novoformiranih država (tog leta još samo u najavi) iščekujući instrukcije šta im je činiti. Na selektoru Dušanu Ivkoviću i stručnom štabu je bio težak zadatak da igrače pokušaju da fokusiraju na prvenstvo, igru i protivnike. Uprkos svemu, dodatno oslabljeni neigranjem Dražena Petrovića i Stojka Vrankovića, vrlo superiorno su pobedili u svih pet utakmica i u Rimu odbranili zlatnu medalju osvojenu u Zagrebu dve godine ranije. Koliko su kvalitetom odskakali od ostalih ekipa svedoči činjenica da ih ni napuštanje reprezentacije od strane Jureta Zdovca pred polufinale nije poremetilo u trijumfalnom pohodu. Udarna trojka Kukoč, Rađa i Divac nosila je ekipu do petog zlata reprezentacije Jugoslavije na evropskim prvenstvima. U finalu je deklasirana domaća selekcija Italije 88:73.

Tinjala je još nada da će jugoslovenski “tim snova” sledeće godine na Olimpijskim igrama zaigrati protiv američkog Drim tima, ali je sa svakim novim danom postajalo jasno da su to samo pusti snovi.
Juniorska reprezentacija nije uspela da na Svetskom prvenstvu odbrani zlato iz Bormija. Tesan poraz od selekcije SAD u polufinalu 74:76 izbacio je “plave” iz borbe za zlato, a u meču za treće mesto izgubili su u neizvesnoj završnici od Argentine 71:74. Za utehu, Dejan Bodiroga je proglašen za najboljeg igrača šampionata. Prvi strelac jugoslovenske ekipe bio je Veljko Mršić (sadašnji trener Cedevite), a u sastavu su još bili Mlađan Šilobad (aktuelni poslovni direktor u Partizanu), Velibor Radović (pomoćni trener u Crvenoj zvezdi), Nikola Lončar, Željko Rebrača, Dragan Tarlać… Izuzetno jaka selekcija.
Kadetsko prvenstvo Evrope igrano je u drugoj polovini avgusta, i već tada u selekciji Jugoslavije nije bilo igrača iz Hrvatske i Slovenije. Minimalni porazi od Španije Ii Italije izbacili su nacionalnu selekciju iz borbe za medalje, što je očigledno demoralisalo ekipu pa je na kraju završila na osmom mestu. Najbolji igrači u tom timu su bili Zlatko Bolić (Vojvodina, C. Zvezda…) i Dejan Mišković (Spartak, C. Zvezda…).
Raspad države se desio u trenutku kad se uveliko radilo na stvaranju profesionalne lige koja će zadovoljiti komercijalni i sportski aspekt. Još u maju 1991. potpisan je sporazum o formiranju Jugoslovenske košarkaške lige -YUBA lige. Potpisali su ga predstavnici 12 klubova koji su obezbedili učešće u sezoni 1991-92. Nažalost, desilo se ono što se desilo, klubovi iz Hrvatske i Slovenije su izašli iz te lige, i ona više nije imala onaj kvalitet i značaj kakav bi imala da je realizovano sve što je zamišljeno. Tako su u sezoni 1991-92 u Winer broker YUBA ligi, umesto Slobodne Dalmacije (Split), Cibone, Zadra, Zagreba i Olimpije, zaigrali Spartak, Užice, Radnički (Beograd), Budućnost i Sloga (Kraljevo). Još te sezone u ligi su učestvovali klubovi iz Bosne (Bosna, Sloboda) i Makedonije (Rabotnički), tako da je prvenstvo još donekle zadržalo obeležja “jugoslovenskog”.
U novoj preraspodeli snaga na košarkaškoj sceni bilo je dosta teško proceniti kvalitet I odrediti favorite pred nastupajuću sezonu. Partizan je ostao bez prve zvezde Žarka Paspalja, centarskog para Pecarski – Marko Ivanović, kao i bez Željka Obradovića, koji je pomalo neočekivano dobio ponudu da postane prvi trener crno-belog tima. Obradović je tu ponudu prilično hrabro prihvatio, mada je sigurno još nekoliko sezona mogao da igra na vrhunskom nivou. Novi igrači u timu su mlađani centri Rebrača i Šilobad, kao i povratnici posle četiri godine u IMT-u Slaviša Koprivica i Vlada Dragutinović. Očigledno je bilo da će se igra bazirati na spoljnoj liniji Đorđević-Danilović-Nakić. Činilo se da je tim značajno slabiji nego prošle sezone.
Crvena zvezda je takođe prilično promenila sastav. Otišli su veterani Slobodan Nikolić, Dabić i Dražen Dalipagić, takođe i mladi centri Šilobad i Tarlać (sa 18 godina otišao u Olimpijakos). Pred trenerom Zvezde Duškom Vujoševićem (!) je bio težak zadatak da pokušava od ovih igrača napravi tim koji će se uspešno suprotstaviti klubu u kojem se afirmisao – Partizanu! Jedino pravo pojačanje je bio povratnik iz Vojvodine Slobodan Janković. Uz iskusnog Zorana Jovanovića, najviše se očekivalo od mladih – Nebojše Ilića, Saše Obradovića i Rastka Cvetkovića, za koje je ta sezona 1991-92 trebala da bude godina potpune afirmacije.
Zanimljiv sastav je imao i Rabotnički iz Skoplja. Odličan bekovski par Petar Naumovski i Jordanče Davitkov, kao i pojačanje iz Partizana, neuništivi Marko Badža Ivanović, trebali su da budu tvrd orah za sve ekipe u ligi. Bosna je uspela da sačuva prošlogodišnji tim i da ga pojača mladim Gavrilom Pajovićem iz Budućnosti kao i Dejanom Vukosavljevićem iz Borca. Naravno, glavni oslonac bio je iskusni kvartet Marković-Avdić-Primorac-Bukva.
U prvom delu sezone Partizanu, koji se izdvojio, u vrat su duvali Rabotnički i Spartak, a odmah iza njih su svoju šansu vrebali nekadašnji šampioni Crvena zvezda i Bosna. Međutim, kako je sezona odmicala tako su košarkaši Partizana bili sve samouvereniji i kvalitetniji. Kao da ih je igranje u Kupu šampiona manje umaralo, a više ispunjavalo samopouzdanjem, pa su rapidno napredovali. Tako su u drugom delu zabeležili sve pobede i sigurno zadržali prvu poziciju pred plejof. Zvezda je sa obe pobede protiv Rabotničkog osigurala drugo mesto. U oba derbija protiv “večitog rivala” Partizan je slavio sa ubedljivih 20 razlike, pa je vrlo brzo postalo jasno da su crno-beli veliki favoriti za osvajanje šampionske titule.
Naša liga se još kako tako i odvijala, uprkos ratu koji je besneo u Hrvatskoj. Mnogo veći problem je nastao oko takmičenja u evropskim kupovima. Upravo te sezone došlo je do reorganizacije klupskih takmičenja. Umesto klasičnog Kupa šampiona, formirana je Evropska liga u kojoj nisu učestvovali samo prvaci država, već je svaka zemlja imala određen broj predstavnika u zavisnosti od kvaliteta lige. Na prostorima ex-SFRJ je bila specifična situacija zbog raspada zemlje, pa su pravo nastupa dobila dva hrvatska tima (Slobodna Dalmacija i Cibona) i jedan iz Srbije (Partizan). Dugo je vladala konfuzija da li će Partizan uopšte nastupiti, u kom takmičenju i gde će biti domaćin. Na kraju je ipak pala odluka da igra u najjačem rangu, a domaćin će biti u Fuenlabradi, predgrađu Madrida.
Posle kvalifikacionog dela formirane su dve grupe sa po osam timova. U ćetvrtfinalu se ukrštaju prve četiri ekipe iz grupa, igra se na dve pobede i pobednici odlaze na fajnal for u Istanbul. Šanse Partizana da sa mladim timom, u takvoj konkurenciji, igrajući praktično stalno na gostujućem terenu, postigne neki rezultat merile su se promilima. Iako je početak bio iznenađujuće dobar, i posle tri pobede već su se javile nade da bi se neko čudo moglo desiti, brzo je došlo do prizemljenja. Tri uzastopna poraza su ohladila velike optimiste koji su pomislili da je senzacija moguća. No, kad su se u drugom delu desila dva čuda i pobeđeni slavni Filips u Milanu, a potom i lider grupe Huventud u onoj čuvenoj utakmici na kojoj su domaćini navijali za Partizan a protiv Španaca (doduše Katalonaca), postalo je jasno da su se crno–beli od košarkaške ekipe pretvorili u fenomen. Da ekipa sastavljena najvećim delom od mladih i neiskusnih igrača, igrajući svaku utakmicu stotinama kilometara od svog grada i svojih navijača, pobeđuje velikane kao što su Huventud, Filips, Aris… bilo je zaista nepojmljivo. Na kraju, Partizan ligaški deo završava na četvrtom mestu sa 9 pobeda i 5 poraza. Podvig je već napravljen prolaskom u četvrtfinale.
Ona druga grupa se, bar na papiru, činila nekako jačom. Knor (Bolonja), Barselona, Makabi, Cibona… a trostruki uzastopni prvak Evrope iz Splita nije uspeo ni da uđe u ta prva četiri. U četvrtfinalu Partizan se ukrštao sa prvim iz te grupe, slavnim Knorom iz Bolonje, čije su najbolje sezone tek dolazile. Tim koji je predvodio veteran Brunamonti, reprezentativci Koldabela i Bineli, Slovenac Zdovc i Kanađanin Venington. Ono što je igračima Partizana bilo najvažnije jeste da im je omogućeno da prvi put meč odigraju na svom parketu u Beogradu. Fenomenalne partije Đorđevića (26 poena) I Danilovića (20) i pobeda 78:65 kao da je svima stavila do znanja da ovde nije kraj čudima. Na prvoj utakmici u Bolonji Knor se izvukao zahvaljujući odličnom Brunamontiju (20 poena) i pobedio sa minimalnih 61:60, ali se već na toj utakmici videlo da ih Partizan može dobiti. I treća utakmica je bila tvrda i napeta, na mali broj poena. Najviše muka crno-belima zadavao je sedokosi centar Bineli (23 poena), koga nikako nisu mogli da zaustave. No, kad je bilo najvažnije razigrao se Saša Danilović (23) protiv svog budućeg kluba, i Partizan je ostvario neverovatan trijumf 69:65 I plasirao se na završni turnir. Ono čemu se ni najveći optimisti nisu nadali, ostvarilo se. Partizan putuje na fajnal for u Istanbul.
Zanimljivo je da su se sve četiri ekipe iz Partizanove grupe plasirale na fajnal for. Dobro je bilo što su ih crno-beli već upoznali a loše – što su i oni upoznali Beograđane. Ako je u grupnoj fazi neka pobeda mogla biti posledica nepoznavanja i potcenjivanja Partizana ovog puta, kada nema popravnog i ulog je mnogo veći, znalo se unaprad da će sve ekipe odigrati maksimalno koncentrisano i angažovano. Crno-beli su opet mogli da odigraju rasterećeno jer su otišli kao potpunu autsajderi. U polufinalu suparnik je slavni Filips iz Milana. Prve zvezde tima su italijanski superstar Antonelo Riva, bivša NBA zvezda Darel Doukins i reprezentativac Rikardo Pitis, a na klupi je Majkl Dantoni. Činjenica da ih je Partizan prethodno oba puta dobio u grupi govorila je da oni nisu imali pravo rešenje za igru naše ekipe. Iako su dobili prvo poluvreme 35:31, Partizan se nije predavao. Do samog finiša se vodila izjednačena borba a onda su crno-beli u poslednja tri minuta sjajno odigrali i slavili sa 82:75. Opet je blistao najbolji bekovski par Evrope Đorđević (20 poena) i Danilović (22), a treba izdvojiti i sjajnu igru Mlađana Šilobada kako u odbrani tako i u napadu. U drugom polufinalu Huventud je katastrofalno porazio Estudijantes 91:69.
I onda, 16. aprila 1992. u dvorani “Abdi Ipekči” odigrano je veliko finale. Veliki mag košarke profesor Aca Nikolić, savetnik u stručnom štabi Partizana, učinio je sve da rastereti ekipu i breme favorita prebaci na Huventud, što je on objektivno i bio. Dva odlična Amerikanca, Prisli i Tompson, braća Đofresa i prva zvezda Đordi Viljakampa bili su uzdanice tima iz Badalone.Crno-beli su hrabro ušli u meč, vodili većim delom utakmice, ali je na kraju bila egal završnica. Đorđevićevom trojkom u poslednjih 60 sekundi ušlo se sa vođstvom Partizana 69:68. Onda nastaje prava drama. Zahvaljujući skokovima u napadu Španci su tri puta u posedu lopte. U prva dva slučaja promašuju slobodna bacanja a u trećem, osam sekundi pre kraja, Tomas Đofresa postiže poene i Huventud vodi 70:69. Onda sledi… to je već istorija. Osvajanjem Kupa šampiona na način na koji je to Partizan učinio može se smatrati jednim od najvećih sportskih podviga koji je neka ekipa uspela da ostvari u modernom sportu.
Partizan je lagano osvojio i Kup Jugoslavije, tako što je u polufinalu u niškom “Čairu” savladao Rabotnički, a u finalu Bosnu 105:79. Na obe utakmice najefikasniji je bio prvi strelac Partizana Saša Danilović. Zanimljivo je da je tih plus 26 bila (i do danas ostala) najubedljivija pobeda u finalima domaćeg kupa. Najviše poena te sezone u prvenstvu postigao je Slađan Stojković iz tuzlanske Slobode, a najbolji prosek (pošto je propustio početak sezone) je imao Boban Janković iz Crvene zvezde – 25,3 poena.
“Romantičari sa Crvenog krsta”su iskoristili sve ove zlosrećne okolnosti da se na “mala vrata” plasiraju u najviši rang, a takođe i da pojačaju tim sa nekim igračima koji u drugačijim okolnostima teško da bi došli. Tako je iz Splita stigao Luka Pavićević, a iz Cibone talentovano krilo Nebojša Razić. Uz iskusan centarski tandem Žarko Vučurović-Ljubiša Jovanović, bio je to tim za respekt. Od mladih snaga treba spomenuti (72. godište) Zorana Drobnjaka, Ranka Velimirovića i Gorana Boškovića, kao i – Andreja Vučića (koji je bio najavljen pred tu sezonu, ali nešto i nije dobijao priliku da igra). “Krstaši” su na kraju završili u donjem delu, ali nisu propustili priliku da po svom običaju pobede bolje od sebe, pa su tako uzeli bodove Zvezdi i Bosni.
U martu 1992. je održan referendum o nezavisnosti u BiH, u aprilu je formirana Savezna Republika Jugoslavija (sačinjavali su je Srbija i Crna Gora), a u maju su uvedene sankcije UN prema Jugoslaviji. Sukobi u Hrvatskoj su se bar prividno primirili, a oni u Bosni su bili sve izvesniji. U takvoj situaciji malo kome je bilo do sporta, pa tako i do košarke. Svi su nekako gledali kako da što pre privedu sezonu kraju pa da vide šta će sa sobom i svojim životima.
Zbog takve situacije plejaut nije ni igran, jer se već znalo da sledeće sezone klubovi iz Bosne i Makedonije više neće igrati u jedinstvenoj ligi. Osim klubova iz tih novonastalih država (Bosna, Sloboda, Rabotnički), ligu je još jedino napustio Infos RTM (bivši IMT). Novi članovi elitnog ranga, koji će sledeće sezone imati 13 klubova (banjalučki Borac je “politički” stigao u najviši rang) postali su Iva (Šabac), OKK Beograd, Lovćen (Cetinje) i Profikolor (Pančevo).
Borba za titulu je iz svih tih razloga trajala najkraće moguće. Partizan je sa dve ubedljive pobede eliminisao Slobodu iz Tuzle. Crvena zvezda je dozvolila sebi poraz u Skoplju protiv Rabotničkog, ali je obe utakmice u Beogradu dobila vrlo sigurno i plasirala se u finale. Ni finalna serija nije bila previše zanimljiva. Jedino u drugoj utakmici Zvezda je pružila malo veći otpor (81:92). Osim poslovično najboljih Đorđevića i Danilovića, u finalu se posebno istakao Slaviša Koprivica. Kod Zvezde niko nije uspeo da uhvati kontinuitet dobrih igara, već je na prvoj utakmici blistao Nebojša Ilić (28 poena), na drugoj Boban Janković (27) a na trećoj Saša Obradović (26). Ipak – nedovoljno da bi pobede Partizana bile dovedene u pitanje.
Sve u svemu, jedna fenomenalna sezona Partizana. Dragan Kićanović je pokazao da nije bio samo genije na parketu već je i kao direktor Partizana vukao fantastične poteze. Hrabra i riskantna odluka da Željku Obradoviću ponudi mesto trenera pokazala se sudbonosnom i za Partizan, ali i za samog Obradovića koji je posle ovog uspeha izrastao u najboljeg evropskog trenera svih vremena. Bekovski par Đorđević i Danilović je posle ove trijumfalne sezone krenuo u pečalbu i napravio blistavu karijeru i u inostranstvu. O reprezentativnim medaljama da i ne govorimo. Ova generacija crno–belih je napravila podvig koji do danas nije ponovljen.
Jedna država je prestala da postoji, liga koja je u jednom periodu bila najbolja u Evropi takođe se raspala, a nestala je i jedina reprezentacija za koju se mislilo da bi se mogla ravnopravno suprotstaviti Amerikancima. No, valjda je tako moralo biti…

Photo: YouTube