Prvo da se ozbiljno našalim!? Ko je pročitao šta sam ovde napisao uoči početka finala plejofa – nekada je to bio centralni događaj nekadašnje velesile u ovom sportu – nije ni morao da gleda zbivanja u četiri utakmice, rekao bih uglavnom ispodprosečnog kvaliteta. Verujte, ne želim nikako da se hvalim kako mogu da pogađam rezultate, ali ovog puta je svaki pacer sa minimum 90 i kusur odsto verovatnoće mogao sav kapital da uloži na trijumf Crvene zvezde. Gledao sam od 1982. godine, kada je začeta ova, tada izuzetno čudna novotarija, sva finala plejofa, i ne sećam se da je u bilo kojem pobednik bio izvesniji nego sada. Čak i kad su finalisti bili totalni autsajderi.

Crvena zvezda se od starta sezone nametnula kao izraziti favorit za triplu krunu na domaćim parketima, bilo je jasno da u regionu nema dostojnog rivala. Međutim, za ekipu takvog kvaliteta, bar prema mom skromnom mišljenju, imala je nedopustive padove, pa je ostala bez Kupa Radivoja Koraća, a i na Jadranu je trijumfovala uz veliku pomoć neobaveznog tima Mege, koja je u polufinalu počistila prvoplasiranu Budućnost.

Ipak, bilo je jasno da Crvena zvezda ima odličan tim, što je najbolje pokazivao plasman u četvrtfinale Evrolige, a to je uspeh preko svih očekivanja. Mada, bilo je i u tom takmičenju nekoliko čudnih poraza. U polufinalu Jadrana bilo je i mnogo sreće protiv Cedevite u Beogradu, ali nema ni trunke sumnje da su crveno-beli u prvom, mnogo težem i napornijem delu sezone, potpuno zasluženo osvojili ABA ligu i učlanili se u evropski krem, tako da ni kiks u minorizovanom Kupu Koraća nikako nije mogao da pokvari trijumfalni utisak.

Tako smo na kraju sezone, stisnute nebuloznim rasporedom u dve-tri nedelje, dočekali takmičenje koje je nekad izazivalo najveću pažnju na ovim prostorima. Neprikosnovenoj Zvezdi suprotstavio se naš najtrofejniji klub koji je ove sezone jedva uspeo da sastavi trećerazredni tim. Partizan, rečju, nije bio ni senka nekadašnjeg takoreći jedinog šampiona ove zemlje.

U takvim okolnostima bilo je lako prognozirati da Partizan u najboljem slučaju može da ostvari jednu jedinu pobedu, mada je malo nedostajalo da crno-beli, ali ne zahvaljujući svojim vanserijskim kvalitetima, prirede jedno od najvećih iznenađenja u istoriji košarke ove zemlje. Samo početničke greške crno-belih onemogućile su majstoricu u finalu.

Uoči prve utakmice napisao sam i to da bi bilo najbolje prekinuti ovo mučenje, nažalost i tu sam bio u pravu pošto je ukupan utisak bio katastrofalan! Ponašanje nazovi navijača, uslovi za igru, brojne greške na obe strane, preokreti kojih bi se postideli i članovi tima moje ulice, doprineli su da prisustvujemo verovatno najslabijem finalu u 35-godišnjoj istoriji plejofa. Jedino što valja zapamtiti jeste činjenica da su crveno-beli potpuno zasluženo osvojili drugu titulu prvaka Srbije koja ovog puta, nažalost, ne donosi nikakav profit osim malko trenutne slave.

Posle svega, mene je malo začudila izjava jednog od najzaslužnijih za izuzetno uspešnu sezonu Zvezde, trenera Dejana Radonjića koji je, valjda u želji da pohvali rivala, a podigne cenu svog uspeha, rekao kako je Partizan naterao Zvezdu da pruži maksimum!? Ju i naopako ako su igre šampiona u drugoj, trećoj i četvrtoj utakmici maksimum koji može da pruži? Ne zaboravite da je Zvezda drugu pobedu ostvarila uz ogromnu dozu nesvakidašnje sreće (svaka trojka od table to jeste), da je treći meč izgubila zahvaljujući brojnim greškama iako je u prvoj četvrtini primila samo pet poena, a rival jeftino prokockao 20 poena razlike, a u poslednjoj utakmici na jedvite jade dobila izuzetno slabog protivnika koji je tokom celog finala imao samo jednu svetlu tačku – naravno, povratnika Novicu Veličkovića. Nažalost po Partizan, ovaj pravi as došao je tek na samom kraju sezone.

Kad se sve sabere i oduzme, zaista mi nije jasno šta se to dešava sa našom košarkom. Uveren sam da nemamo ni najmanje razloga za optimizam kad je naš domaći basket u pitanju. Ne zaboravite da su najbolji igrači Zvezde, Partizana i Mege bili stranci, usudio bih se da kažem ne prvorazrednog kvaliteta, a u finalu se na papiru daleko najbolji tim toliko mučio sa Partizanom koji je, da me neko pogrešno ne shvati, jedva uspeo da skocka bilo kakav tim.

Nasuprot većem delu egzaltirane javnosti, uveren sam da nam se crno piše. Ko je u pravu, presudiće jedini merodavni arbitar – vreme. Daj bože da se varam.