Na internetu se pojavila informacija o sajtu “Beograd moje mladosti”. Za nas odavde to je bilo kao crveni plašt na koridi. Otvaraš i gledaš stare slike, sve prepoznaješ, sve ti je u nekoj od fijokica mozga. Smejuljim se i sebično uživam u nečemu što ovi danas nemaju – samo mi imamo “Beograd moje mladostu”, sitna pakost.

Gledam sve do kraja, a tu, na kraju – kao u filmu “Keri” Skota Karpentera. Baš takav stres, jer poslednja fotografija je – KK Radnički.

Mi bejasmo deo nečije mladosti! To nije bila neka sportska kategorija, jer sport nije bio ni cilj, ni sredstvo među te 92 fotke za podsećanje. Mi smo bili deo ambijenta Beograda, deo njegove (ili njene) percepcije mladosti sedamdesetih. Mnogo više od igre.
To beše vreme osvajanja slobode i konzumiranje iste. Vreme “Kose”. Pa, ljudi, prva i najbolja “Kosa” na svetu posle Njujorka desila se u Ateljeu sa Mirom Pejić, Preletom, Gagom i Brankom Kockicom, kao i Sneškom Jandrlić. Posebno sa njom i njenim božanskim glasom. A mi smo bili tu, u tom gradu i u tom ambijentu! I uzdizali se. Pa dođe “Kralj Ibi”, “Radovan III”, pa “Ko to tamo peva” i “Maratonci” – gde smo se već izborili da neki naši odigraju i uloge u tim antologijama. Ma Dušan Kovačević nas je samo posmatrao.

Pa “Variola vera”, ne pojava nego film, bilo je to poput šamara, reditelju Goranu Markoviću svaka čast. U tesnoj je vezi sa našim brisanjem u Zadar, dva sata pre blokiranja Beograda. Imali smo dojavu, a morali smo da igramo protiv Zadra – ne pitajte zašto. Izgubili smo i potom proveli sedam dana u karantinu u hotelu “Barbara”.

Pa “Rastibuđilizovane klejbezable”, kao underground, Vukotićeva kreacija sa Mirom Karanović u Teatru levo. A mi tu. Kao i košarka, eksplozija pokreta i vrednosti. U to vreme bili smo akteri, konzumenti i kreatori ambijenta. Piva i mi. Nas dvanest i Piva, sto, sto pedeset…

Bili smo tu Tvigi, Vuča, Dule, Loli, Zimonja,  Zmija, Ražanj, Mile, Mek, ja, Srećko, Šilja i Tasa. Ovaj poslednji, El gran Milovan, čovek čije je srce u potpunoj suprotnosti sa njegovim malo grubljim izgledom i veličinom. Srce mu je, naime, veće i mekše i od njega samog. Zato nas je i obogatio. Bio je naša vila-zaštitnica, koliko nam je samo oprošteno kazni od policije jer smo” igrali ” sa popularnim Tasom. Objasni ti nekom da je on igrao sa nama – ma nema šanse, odustajemo, ali funkcioniše.

To je bila naša mladost, nimalo laka, puna odricanja, ali lepa, bogata i uzbudljiva. Bilo je tu i bola i radosti, sreće i tuge, kao i ponosa. Svega toga zajedno.

A onda – sedam dugih godina od Svetog Tome 2009. Beše to šok, bol i neverica. Nestade i ode u nešto lepše naš orao zaštitnik, Milun, da nas gore u sabirnom centru zajedno sa Pivom, Zićom i Miletom čeka rasterećen i superioran. Pokazao je da je život bolest koju niko nije preboleo, i da smo mi kao ljudi jako žilavi, trpimo sve i pamtimo. A tek kad izgubimo nekog vidimo koliko je vredeo. Naša slabost.

Ja sam jedan, sam za sebe, ali sa Milunim mi nismo bili dvojica – vredeli smo mnogo više. Isto tako Albert ili Mileva, i čija je teorija relativiteta. Rekoh malopre da nas dvanest i Piva nismo bili trinaestorica, već mnogo više. A sve to počinješ da shvataš kad kreneš da svodiš račune, da “finiš bilance”, kako kažu Dalmoši – moja slaba tačka. Final countdown.

Pomenuh sabirni centar: sačekaće nas gore svi pomenuti, i najbolje će izledati, to sigurno, ali kad stignemo bićemo bogatiji od njih za saznanje koliko smo vredeli i značili drugima. Posebno drugima, i to je neki, da tako kažem nadosećaj.

A profesor doktor Milun Marović, košarkaš Radničkog i reprezentaivac je bio superioran i igrački, i ljudski i prijateljski. Skroman ali svestan svoje vrednosti, i naše zajedničke vrednost, kao i svoje privilegije da je sa nama, da smo zajedno. Ovo nije priča samo o mom kumu, već i o našem osećaju više vrednosti zato jer je on bio sa nama. A bio je sve sa svim svojim znanjima, maštanjima i ustreptalostima. Sa nama je bio normalan, običan, podrška i snaga, ali i neko kome smo mi bili nasip za zaštitu, pa i slobodu. Da – jedni bez drugih nismo vredeli onoliko kao kad smo zajedno.

To vidiš jasno kad se pojavi Vlada Milićević, i sve to pretoči u knjigu, da se pamti i ono malo ružnog, ali pre svega sve dobro, vredno i nezaboravno. Između korica je Milun, onako velik kao orao, ali i mi sa njim na svakoj stranici, u svakoj rečenici, u svakoj misli, zapeti i tački. Knjiga o velikanu učinila je da se i mi osećamo veliki. Neskromno, ali sa pravom. On je bio zaštitnik, naša sigurnost i naš prijatelj. Pre svega prijatelj koji i prašta i traži, ali je posvećen i voli bez ostatka.

Okupio nas je i sada kad nije živ, posle sedam godina, da stegnemo ono malo papira gde je njegov, ali i naš život i sudbina. Došao je svako ko je smatrao da treba da dođe… i svako od nas ima svoju priču sa Milunom, kao i svi mi zajedno. Prelepo – ne treba ništa menjati. Čini mi se kao da smo mi sami bili pred ogledalom, sve vreme deo jednog organizma pod imenom KK Radnički. Tako su nas prihvatali i tretirali. I ako mislite da je to ruiniranje individualnosti – grešite. Prelepo je. Zajedno smo bili Persijanci, pretorijanska garda. Zato smi i vredeli i zato smo upamćeni.

Hvala Milunu, hvala Pivi.
Hvala Vladi Milićeviću na nesebičnosti.
Knjiga o Milunu je izašla i mi smo u njoj. Hvala Milunu što je postojao i svojim odlaskom, o nepravednosti, to  nam omogućio!

Dugi

P.S.  Izvinjavamo se KSS što je promocija bila u četvrtak. Nije to u skladu sa idejom da istorija počinje svakog ponedeljka…