Na našem sajtu nije bilo mnogo, ako je uopšte bilo, polemike, sučeljavanja mišljenja, što naravno ne znači da je ona, polemika, nepoželjna ili daleko bilo zabranjena. Evo ja bih da malo razmenim mišljenje sa mojim prijateljem Boškom Đokićem. Veoma ga cenim, i kao trenera i kao vrsnog kolumnistu, uglavnom delim njegova zapažanja i poštujem njegove vrcave komentare i fini način da se nekome kaže ponešto, a da taj ne može da se uvredi nego samo malo “žacne”, jer Bole to ume lepo da upakuje. Pošto, dabome, živimo u demokratiji imam pravo da se ne složim na nekim Boletoviom stavovima iz njegovog poslednjeg teksta “Kravlji jezik tip 500” kao što ću poštovati njegovo pravo da mi odgovori, ali – ako je moguće – sa više argumenata jer od njih, argumenata, u pomenutom tekstu nisam video ni “a”. Govorim o Jadranskoj ligi koju je Boško ocrnio i proglasio glavnim krivcem za raspad sistema u 6 nacionalnih liga bivše nam zajedničke države, i propadanje 20-ak klubova od kojih su neki bili i prvaci Evrope.

Priznajem da sam emotivno vezan za Jadransku ligu jer sam je, idejno, izmislio i predložio (u “Vremenu”, 18. decembar 1999, lako je naći u arhivi tekst pod naslovom “Košarkaši ExYu ujedinite se”), a drugi ostvarili mnogo brže negó što sam mislio da je moguće. Liga postoji 17 godina, uprkos otporima raznih vrsta i sa mnogo strana. Toliko trajanje uprkos opstrukcijama već samo za sebe govori dovoljno – da ne valja Liga ne bi toliko opstala.

Jedan od argumenata koje Boško koristi jeste da je liga privatna. Pa šta? I Evroliga je privatna, njome upravljaju klubovi koji je igraju, pa gledamo dobre utakmice, strepimo i navijamo da Zvezda uđe među poslednjih osam. Kaže Boško da bismo za 4 godine od “ukopa Jadranske” mogli da imamo našu kvalitetnu ligu. Kako Bole? Dekretom? Ukazom predsednika republike? Lepim željama? Kampanjom u medijima?

Da se razumemo: ne bih imao ništa protiv Srpske lige ako bi danas neko seo i napravio strategiju koja bi za 4 godine mogla da rezultira podizanjem kvaliteta, oživljavanjem nekadašnjih centara, popravljanjem materijalne osnove, pojačanim stručnim radom. Bez jasnog plana od busanja u prsa i kukanja da je Jadranska liga upropastila Srpsku nema niti će biti vajde.

Napuštanje Jadranske lige i vraćanje u Srpsku bez ikakvog plana bilo bi pogubno i za Ligu i za klubove. Kako bi to izgledalo pokazao je poslednji Kup Koraća u Nišu: Zvezda je dobila Vršac sa 52 razlike, FMP Spartak sa 19, Mega Dinamik sa 27 i Partizan, sa pola tima i bez trenera, Dunav sa 20. Takva bi nam bila i “jaka Srpska liga”. To što bi Zvezda i Partizan jednom u sezoni gostovali u Kraljevu, Čačku ili Vršcu samo je epizoda sa trenutnim dejstvom, i pitanje je kakvim. OK, puna hala, zabava za nekoliko hiljada ljudi a sutra sve isto, ili još gore. Od lige u kojoj bi timovi sa Jadrana lako pobeđivali ostale koristi ne bi imali ni jedni ni drugi kad se shvati koliko su naša deca daleko od kvaliteta prestoničkih klubova. Španci imaju jednu lepu izreku, iz fudbala, pripisuje se treneru Eleniju Ereri, o pobedi “bez silaženja iz autobusa”. Upravo bi tako bilo i sa gostovanjem Partizana i Zvezde po srpskoj provinciji. Drugo, oba beogradska kluba ne bi mogla da imaju “roster” kakav imaju sad jer im, prvo, za tu konkurenciju ne bi bili potrebni stranci, ili bar ne ovi koji imaju neke kvalitete. Treće, ko nam garantuje da bi prvak Srbije imao mesto u Evroligi? Tačno je da su ne tako davno prvaci Srbije, Hrvatske i Slovenije igrali Evroligu, ali vremena su se promenila, sa 24 tima siglo se na 16 a to znači pooštravanje kriterijuma i podizanje kvaliteta. Sjajno je što Zvezda sa 15 ovosezonskih pobeda, uz nadu da će ih biti i više, pokazuje da se u ovom regionu igra dobra košarka, ali budimo pošteni – ko (još) iz regiona trenutno zaslužuje da igra Evroligu?

Već sam na ovom sajtu iznosio neke moje ideje kako bi trebalo oživljavati nekadašnje centre i dizati srpsku košarku. Ponoviću neke od teza, uz napomenu da bi o tome trebalo organizovati debatu u kojoj bi učestvovali vodeći ljudi iz KS Srbije, lige, klubova, regionalnih košarkaških saveza, istaknutgi stručnjaci, novinari…

* Instruktori. KSJ je nekada imao trenere koji su krstarili zemljom, tražili talente, držali pokazne treninga, obučavali loklane trenere. A ima trenera bez posla.

* Gostovanja. Dok postoji Jadranska liga trebalo bi obavezati srpske klubove da bar jednom u sezoni domaćini budu u Pančevu, Mladenovcu, Zrenjaninu, Obrenovcu… Nije daleko od Beograda, a sigurno bi bila lepa propaganda.

* Kup. Kvalifikacioni turniri u septembru, pred sezonu, obavezno u gradovima u unutrašnjosti. Na 4 turnira učestvovalo bi 16 timova, 4 pobednika išla bi na finalni turnir osmorice a preostala 4, recimo, po plasmanu u KLS.

* Usavršavanje. Dobrih igrača nema bez dobrih trenera, a njih je u srpskoj košarci sve manje. Stara garda još uvek je aktivna, uglavnom u inostranstvu, ali ne vidim naslednike velikana koji su proslavili srpsku trenersku školu. Beogradska trenerska klinika je izvrsna, ali da li je dovoljno skupiti trenere jednom godišnje? Znam da nema para za nekadašnje školske turneje po Americi, ali bar 4-5 seminara sa dobrim predavačima moglo bi da se organizuje.

* Karavani. Možda zvuči glupo, ali verujem da bi svojevrsni košarkaški karavan koji bi činili jedan funkcioner ili trener, jedan bivši reprezentativac i jedan novinar napunili bilo koji dom kulture u bilo kom gradu Srbije. Mogli bi da ponesu snimak neke od velikih utakmica reprezentacije, da pričaju o pobedama i uspesima i animiraju mlade da sutra odu da treniraju basket.

Eto mojih pet ideja, možda ni jedna ne vredi ništa, ali ako svako ko voli košarku i radi u njoj iznese pet svojih, valjda bismo mogli da odaberemo 10 ili 15 valjanih i da ih – realizujemo.

Da bi se digao kvalitet srpske košarke mora da postoji dugoročna strategija, moraju da se zasuku rukavi i da se čeka rezultat. Dok se ne napravi plan ne ukidajmo ono što nije idealno, ali je sigurno bolje i kvalitenije od onog što trenutno imamo.

Srpska ili Jadranska liga? Za mene dilema uopšte ne postoji jer je lažna.

Photo: KSS