Kad je 23. decembra 2013. Tim Dankan završio utakmicu u dresu San Antonija protiv Atlante, sa 23 poena i 21 skokom, mnogi su pomislili da je to njegova labudova pesma. U tom trenutku imao je 37 godina, i postao je najstariji igrač u istoriji NBA lige koji je završio meč sa više od 20 poena i skokova. A tek kad je u proleće sledeće godine San Antonio osvojio šampionsku titulu, i Dankan uz Džona Sejlija postao jedini igrač koji je osvajao prstenje u tri različite dekade – naveliko se pisalo “baj, baj dedice”.

Načekaće se da se ovaj pozdrav obistini. Evo, 2. maja Tim je igrao drugu utakmicu ovogodišnjeg plejofa protiv Oklahome. Proveo je na parketu skoro 28 minuta, zabeležio novih devet skokova, a tog dana je imao – 40 godina i osam dana! Ako neko pomisli da je to najstariji košarkaš koji je ikad igrao u NBA ligi – pogrešio je. Nije čak ni najstariji aktivni igrač u ligi. Dankan je mlađi 37 dana od Andrea Milera. Inače, najstariji čovek koji je ikad zaigrao u NBA bio je Net Hiki. Ovaj član ekipe Providens Stimrolers imao je okruglo 45 godina i 363 dana kad je odigrao svoju poslednju utakmicu! Bilo je to davne 1948. Sledi Kevin Vilis, koji je NBA karijeru završio sa 44 godine i 224 dana, pa Robert Periš (43 godine, 254 dana), Dikembe Mutombo (42 godine, 300 dana), Karim Abdul Džabar (42 godine, 6 dana), Bob Kuzi (41), Henk Vilijams (41), Džon Stokton (41), Čarls Džons (41)… Tim Dankan je trenutno 23, ali kako ne namerava da odustane od igranja treba verovati da će u narednim godinama lepo skočiti na ovoj tabeli. Možda čak i na sam vrh.

Ovaj mladić od 211 centimetara rodio se 25. aprila 1976. na Devičanskim ostrvima. Taj karipski arhipelag, poznat kao poreski raj, sedište je brojnih off-shore kompanija čiji vlasnici izvrdavaju plaćanje dažbina u svojim državama, i destinacija je koja se često pominje i u našim medijima. Naravno, u vezi sa srpskim tajkunima koji posluju preko Devičanskih ostrva.

Plaže i tirkizno čisto more Devičanskih ostrva često su služili kao inspiracija fotografima koji su slikali pejzaže za kalendare. To su, sećate se, one slike jula ili avgusta: beli pesak na plaži, palma, more i u daljini neko ostrvo, plavo nebo i nigde nikoga. Kažu da je najlepša priroda u okolini grada Sent Kroa, najvećeg na ostrvu, a baš tu je Dankan ugledao svet. Bio je treće dete Ajone i Vilijama Dankana, pre njega dobili su kćerke Trišu i Čeril. One divne plaže nisu ga privlačile, bojao se ajkula. Više je voleo da se kupa u bazenima, pogotovo jer je njegova sestra Triša tu provodila mnogo vremena. Bila je sjajna plivačica, kao članica reprezentacije Američkih Devičanskih ostrva učestvovala je i na Olimpijskim igrama 1988. u Seulu. Tim je poželeo da nastavi tu porodičnu tradiciju, pa je sa namerom da 1992. nastupi na Igrama u Barseloni počeo i sam da trenira plivanje. Bio je odličan na stazama od 50, 100 i 400 metara slobodnim stilom.

Ali život porodice Dankan u ostrvskom raju surovo je prekinut 1989. Te jeseni ostrvo je pogodio razorni uragan Hugo. Uništio je brojne kuće, plaže pretvorio u gomile kamenja, počupao palme i srušio olimpijske snove Tima Dankana. Hugo je potpuno razorio olimpijski bazen, jedini u Sent Kroa, tako da je Dankan morao da nastavi da trenira plivanje u moru. A tamo ima ajkula kojih se on toliko bojao! Tim je pobegao na kopno i ubrzo otkrio da pored plivanja postoji i košarka. Plivanje je izgubio čoveka koji je po konstituciji podsećao na Jana Torpa, a košarka je dobila novu zvezdu.

Ta 1989. bila je strašna u Timovom životu, ali sledeća 1990. je bila još gora! Njegova majka je obolela od raka dojke, nije bilo spasa i umrla je dan pre njegovog 14. rođendana. Nekoliko dana pre smrti Tim joj je obećao da će završiti fakultet. Nije baš imao jasnu predstavu kako, ali košarka mu je pomogla u tome. Pokazao se kao vrlo talentovan mladić, pa ga je zapazio Dejv Odom, trener američkog Univerziteta Vejk Forest. Pozvao ga je, ali su nekako u isto vreme za njega čuli i skauti brojnih drugih univerziteta, pa su pozivi počeli da pljušte. Tim je ostao pri obećanju datom Odomu, i obreo se na Vejk Forestu.

Brzo je učio, njegovi Dikonsi su stigli do osmine finala NCAA lige, a Tim je 1994. izabran u američku reprezentaciju za Igre dobre volje, koje su te godine održane u Sankt Peterburgu (Rusija). Ako se nekome učini nešto čudno u vezi sa ovim takmičenjem, i ne može da ga poveže sa učešćem naše reprezentacije – u pravu je. Jugoslavija je tada bila pod sportskim sankcijama Saveta bezbednosti UN, i nije učestvovala.Tada osamnaestogodišnji Dankan osvojio je bronzanu medalju sa univerzitetskom selekcijom SAD u kojoj su još bili: Džerom Alen, Endru Deklerk, Tajus Edni, Majkl Finli, Čiroki Parks, Dejmon Stodemajer, Šon Respert…

Mnogo pre završetka studija zvali su ga da se prijavi na NBA draft, čak je slavni Džeri Vest vršio veliki pritisak na njega jer je bio uveren da će biti izabran među prvih pet pikova. Međutim, Dankan se držao svog cilja i obećanja datog majci da će diplomirati na fakultetu. Tokom četiri godine studija predvodio je svoj univerzitetski tim do skora od 97 pobeda (uz 31 poraz). Bio je prvi igrač u istoriji NCAA koji je postigao 1.500 poena, imao 1.000 skokova. 400 blokada i 200 asistencija. Našao se među deset univerzitetskih igrača koji su postigli preko 2.000 koševa i imali preko 1.500 skokova. Otišao je 1997. na NBA draft kao najbolji bloker u istoriji ACC lige i treći skakač tog takmičenja ikad.

Na draftu su ga kao prvog pika izabrali San Antonio Sparsi, i odmah ga uparili sa Dejvidom Robinsonom. Dankan četvorka, Robinson petica, prozvali su ih “tornjevi blizanci”. Dankanova NBA karijera je relativno poznata. Ukratko: pet puta prvak NBA lige, 14 nastupa za Ol-star selekciju, dvaput MVP prvenstva, triput MVP finala plejofa, jednom MVP Ol-star utakmice, najbolji ruki 1998, deset puta u najboljoj petorci lige, osam puta u najboljoj defanzivnoj petorci… i ispunio mu se san da nastupi na Olimpijskim igrama. U Atini 2004. sa reprezentacijom SAD osvojio je bronzanu medalju.

Sa suprugom Ejmi, bivšom čirlidersicom Univerziteta Vejk Forest, ima kćerku Sidni i sina. Dankanov otac je preminuo od raka tokom plejofa 2002. Tim godinama vodi sopstvenu fondaciju koja prikuplja sredstva za borbu protiv raka. Obožava da igra monopol, žali što nije igrao jedan-na-jedan sa Viltom Čemberlenom i Karimom Abdulom Džabarom. Nosi na dresu broj 21, jer je to broj koji je imao njegov rođak koji ga je odveo na prvi trening. A Dankan na svaki svoj trening dolazi sa naopako obučenim pantalonama. Jednom ih je slučajno tako navukao, a od tada misli da mu to donosi sreću…

Dokle će da igra?

Najbolje da s tim u vezi poslušamo reči njegovog trenera Grega Popovića:

“Rekao mi je da će otići onog trenutka kad se ne bude osetio kao oslonac tima. Onog trenutka kad oseti da više ne može da pomogne. Rekao je da će momentalno izaći sa terena. Možda čak i u trećoj četvrtini utakmice. Neće čekati da mu se isplati novac od ugovora. Ali sudeći po onome kako danas igra, verujem da se svakog jutra pogleda u ogledalo i kaže: Hej, pa dobro mi ide”.

Photo: NBA