Statistika NBA iza imena Fernanda Martina (25. 3. 1962, Madrid – 3. 12. 1989, Madrid) kaže da je odigrao 24 utakmice u dresu Portlanda, ukupno 136 minuta, dao je 22 poena i uhvatio 28 lopti. Isuviše malo da bi se smatrao pionirom me]u Evropljanima u NBA, ali ako znamo da se podaci odnose na 1986. kada su s one strane Atlantika još uvek sa nepoverenjem gledali na evropske košarkaše, priča dobija drugu dimenziju. Bugarin Georgi Gluškov potpisao je ugovor sa Finiksom 1985. i ušao u istoriju kao prvi evropski igrač u NBA. Sledeći je bio Fernando Martin. Njegov odlazak u Portland  naglo je u Španiji probudio interesovanje za NBA, ni približno kao danas kada braća Gasol, Riki Rubio, Kalderon ili Mirotić “jedu” svakodnevno bar po jednu stranu u sportskim novinama, ali u odnosu na dotadašnje kratke vesti prisustvo NBA u španskim medijima bilo je svakodnevno i sve opširnije.

Sećam se da sam za ime Fernanda Martina prvi put čuo od pokojnog Luke Stančića, selektora juniorske reprezentacije Jugoslavije koja je na kadetskom prvenstvu Evrope u Damasku (jeste, Sirija, ova u kojoj besni rat i odakle svakodnevno kreće reka izbeglica, tada je pripadala evropskoj zoni FIBA) osvojila zlatnu medalju. Španija, koju je sa klupe predvodio Aito Garsija Reneses, i Jugoslavija bile su u istoj grupi, naš tim je pobedio 89-88 a Martin je sa 23 poena bio superiorniji od naših centara. Završio je šampionat sa 123 poena (17,6 po meču). Bilo je to prvenstvo na kome su se, uz njega, pojavili Antonelo Riva (Italija), Valeri Tihonenko (SSSR), Uve Blab (Namčka) kao i naš Zoran Čutura. Sećam se Lukih proročanskih reči da će Fernandno Martin biti “veliki centar”.

Prvi put sam ga lično video godinu dana kasnije na juniorskom prvenstvu Evrope u Celju. U prvom meču protiv Izraela dao je 37 poena, Bugarima 25, Sovjetskom Savezu 33, u borbi za bronzu još 30 Bugarima… Bio je visok samo 2,05 ali je imao veoma široka ramena, jaka leđa, odličan skok i dobru tehniku tako da je lako izlazio na kraj sa višim ali “trapavijim” centrima. Imao je i ono što mora da ima svaki veliki igrač – jak karakter, pobednički mentalitet.

Počeo je u školi Estudijantesa, već 1980. debitovao je u prvom timu, od 1981. bio je u prvoj petorci. Trebalo je da pređe u Huventud iz Badalone, ali je stigla ponuda Real Madrida i rešio je da ostane u rodnom gradu. Za najbolju selekciju Španije debitovao je 13. maja 1981. u Bordou protiv Francuske i postigao svoja dva prva poena u nacionalnom dresu. Kasnije će državni dres obući još 85 puta.

Na velikoj međunarodnoj sceni debitovao je na Mundijalu u Kolumbiji 1982. (13,1 poen) a prvu važnu medalju osvojio je na Evropskom šampionatu u Nantu 1983. Španija je bila druga, izgubila je finale od Italije ali je u polufinalu pobedila SSSR. Bio je lider tima sa 23,6 poena. Posle Mundijala u Španiji, gde je sa 15,3 poena bio najbolji igrač “furije”, otišao je u NBA ali se, zbog manjka minuta u nedostatka prave šanse, brzo vratio.

Sa Realom je osvojio 4 lige, dva Kupa kralja, jedan Kup pobednika kupova (1984. u Ostendeu protiv Simaka iz Milana, 82-81, uz 12 njegovih poena i 10 skokova), ali je 3. aprila 1985. izgubio finale Kupa šampiona protiv Cibone. Bio je to duel dve desetke, Fernanda Martina i Dražena Petrović, dvojice sjajnih košarkaša koje će od rivala postati saigrači, i koje će  sudbina  odvesti u isti NBA klub, Portland, i koji će mladi tragično završiti živote u saobraćajnim nesrećama u razmaku od 4 godine… Dražen je tog dana 1985. u Atini bio “dželat” Reala sa 36 poena. Real se delimično revanširao u finalu Kupa Koraća 1987, u Madridu je pobedio Cibonu 102-89, u Zagrebu izgubio 93-94 uprkos 47 poena Dražena Petrovića, ali Fernandno nije mnogo igrao te sezone jer je imao probleme sa leđima. Jednu od retkih utakmica odigrao je u Beogradu protiv Zvezde (89-82 za Zvezdu) postigavši 11 poena.

Kada je Dražen 1988. došao u Real, postali su saigrači. Već u februaru 1988. u La Korunji zajedno su osvojili prvi trofej – Kup kralja. Fernandno je najbolji bio u četvrtfinalu i polufinalu protiv Ueske i Huventuda, Dražen u finalu protiv Barselone (27 poena). Potom su 14. marta u istoj dvoranu u Atini u kojoj su 1985. bili rivali osvojili Kup kupova protiv Snajdera iz Kazerte. Bila je to nezaboravna utakmica, 117-113 posle produžetka. U regularnom delu bilo je 102-102. Nezaboravni ofanzivni festival sa Draženom i Oskarom Šmitom u glavnim ulogama. Dražen je dao 62 poena, Oskar 44. Zajedno – 106 poena! Fernandno je dao 11 poena i uhvatio 7 lopti. U timu Reala igrao je i njegov mlađi brat Antonio. Niko nije mogao ni da pomisli da je to bio poslednji trofej  Fernanda Martina.

Na početku nove sezone, 3. decembra 1989, pošao je od kuće na utakmicu Real Madrid-KAI Saragosa. Nije bio u timu jer jer je opet imao probleme sa leđima. Pošao je, ali nije stigao…. Na autoputu M30 oko tri popodne izgubio je kontrolu nad svojom lančijom… Imao je samo 27 godina. Utakmica je bila odložena a njegova sahrana pretvorila se u državni akt. Došao je ceo košarkaški svet Španije. Real Madrid je povukao njegov dres sa brojem 10. Njegov brat Antonio nastavio je porodičnu tradiciju, u Estudijantesu i Fuenlabradi kraće vreme je igrao Jan Martin, Fernandnov vanbračni sin iz veze sa jednom Izraelkom, ali niko nije mogao da nadoknadi prazninu koju je poreranim odlaskom ostavio Fernandno Martin.

Ostala je legenda koju je decembra prošle godine, povodom 25 godina od njegove smrti, revija “Higantes del basket” obeležila specijalnim izdanjem posvećenim Fernandu Martinu.

Photo: Gigantes del Basket, Marca