Ima raznih važnih datuma iz istorije naše košarke. Oni najvažniji vezani su za prve pobede, medalje, brojne titule. Takvih je, na sreću, bilo mnogo. Ovaj datum, 30. maj 1983, ne spada, na žalost, u tu kategiriju, ali i on je deo istorije. Ne baš slavne, ali desilo se i pamti se.

Josip Đerđa, selektor Jugoslavije za Evropsko prvenstvo 1983. u Francuskoj, poveo je u Limož kombinovani sastav na čelu sa Krešom Ćosićem koji je imao već 35 godina. Slavnić je imao 34, Dalipagić 32, u veterane je – više po stažu nego po godinama (30) spadao i Kićanović. Iskusan je bio i Žižić, a srednju generaciju činili su Radovanović, Grbović, Vilfan, Sunara, Poljak i Savović. Mladu gardu predvodio je Dražen Petrović koji je tada imao samo 19 godina i bio zvezda u usponu.

Prvenstvo nije dobro počelo, posle teške pobede (80-76) nad Francuskom usledio je poraz od Španije (90-91), pa pobeda nad Švedskom (103-84), nekako smo savladali i Grčku (77-76), a onda je u poslednjem kolu meč sa Italijom odlučivao hoćemo li u polufinale ili za plasman od 5. do 8. mesta.

Utakmica je bila „biti il’ ne biti“, pobeda je Jugoslaviji bila imperativ za ulazak u polufinale a poraz je značio povratak bez medalje posle 10 godina računajući sva takmičenja. U periodu 1973-1983. Jugoslavija je tri puta bila prvak Evrope, jednom vice-šampion, jednom treća,  olimpijski šampion i vice-šampion, prvak sveta, vice-šampion i treća na svetu. Uglavnom sa istom generacijom kojoj je EP u Francuskoj bila neka vrsta labudove pesme. U prvom poluvremenu izgledalo je da u rukama velikih asova ima dovoljno snage, znanje nikada nije bilo sporno, za još jedan podvig. Italijani su igrali vrlo oštro a Bonamiko je u 15.minutu zaslužio isaključenje zbog veoma grubog nasrtaja telom i „lakta“ kojim je nokautirao Kićanovića. To će biti uzročnik kasnije velike tuče.

Konstatno vođstvo davalo je nadu u srećan kraj, ali posle +6 na poluvremenu Italijani su od 24. do 27. minuta minus (42-48) pretvorili u +4 (52-48). Posle izjednačenja (54-54) usledio je novi mini-brejk „azura“ (9-0) i više nije bilo stizanja. Pet minuta pre kraja, kod 74-62 za Italiju, došlo je do nezapamćene tuče. Grub faul nad Petrovićem izazvao je gužvu, Saketi je povukao za kosu Vilfana, izazvali su reakciju Kićanovića koji je šutnuo Vilaltu a onda je počela opšta tuča koju je lukavi Slavnić posmatrao sa novinarskog stola skočivši na njega tik pored mene… Grbović je iz torbe masera našeg tima uzeo makaze i krenuo sa njima na teren, ali na sreću nije bilo krvi. Prekid nam nije doneo ništa dobro. Zanimljivo, niko nije isključen! Kićanović je u znak protesta posle šampionata napustio Skavolini u kome je igrao i prešao u Pariz. Italijanski igrači jesu bili grubi i provokatorski nastrojeni, ali je isto tako tačno da su bolje šutirali: 30/59 (56,6%), slobodna bacanja 31/35 (88,5%) prema naših 41,4% (29/70) i 18/25 sa linije penala (72%).

I Italija nas je pobedila, kao i Španija, posle 9 uzastopnih poraza na prethodnim šampionatima Evrope.

Možda je zanimljivo da to nije jedina tuča u istoriji naše reprezentacije. Na kvalifikacionom turniru za Olimpijadu u Seulu, 6.jula 1988. u Roterdamu, u 26. minutu Belostenji je bukvalno nokautirao Paspalja. Nastala je opšta tuča koja se završila isključenjem onih koji su je počeli a FIBA je Belostenjija kaznila sa 2 meča suspenzije.

Ostalo je zapisano:

Italija-Jugoslavija 91-76 (36-42)

30.05.1983, Limož (18,00). Sudije: Nikols (SAD) i Jahoda (Čehoslovačka).

ITALIJA: Kaljeris, Tonut, Bonamiko 8 (2-2), Đilardi 26 (12-13), Kosta 4, Brunamonti, Vilalta 21 (9-10), Menegin 8 (2-3),  Riva 2, Vekijato 6 (2-3), Marzorati 6, Saketi 10 (4-4).

JUGOSLAVIJA: D. Petrović 8 (2-3), Kićanović 10 (2-2), Grbović, Žižić 4, Sunara 2, Poljak (0-2), Slavnić 12 (2-2), Ćosić 6, Radovanović 11 (5-8), Vilfan 2 (2-2), Dalipagić 21 (5-6), Savović.

Posle poraza od Izraela (88-99) i pobede nad SR Nemačkom (104-88), zauizeli smo 7. mesto, drugi najgori plasman od 1961, gore je bilo samo u Helskinkiju 1967. kada smo bili deveti ali situacija je tada bila bitno drugačija. Žeravica je svesno u Finsku poveo petoricu 20-godišnjaka koji će tri godine kasnije postati svetski prvaci, a Đerđa je u Francusku odveo veterane koji su bili pri kraju snaga a naslednika, osim Dražena Petrovića, nije bilo. Bronza u Los Anđelesu 1984. malo je pokrila krizu, ali smo na EP u Štutgartu opet bili sedmi. Oporavak je počeo bronzanim medaljama na Mundijalu 1986. i Evropskom prvenstvu 1987, nastavljen olimpijskim srebrom u Seulu 1988. a ponovna dominacija počela je zlatom na EP u Zagrebu 1989. i potrajala narednih 10 godina.

Photo: FFBB