Vrti mi se po glavi rečenica kandidata za reprezentaciju Nemanje Nedovića: “On je sjajan trener i čovek – ne plaši se nikoga, ne plaši se nijednog izazova i taj stav prenosi na igrače, čast je raditi sa njim” (B92).

Mislim da je talentovani kandidat malo preterao sa komplimentima ne razmislivši, recimo, kako će se osećati Aleksandar Đorđević – a o njemu je reč – kad pročita hvalospev na sopstveni račun. Znam da mu neće biti prijatno; ne želi laskanje. Ima tu još nešto: zamislite da sada krene lavina sličnih komplimenata ostalih igrača sa njegovog spiska za Evropsko prvenstvo 2015!? I – šta bi smo dobili?

Idemo dalje sa pretpostavkama. Ako su moguće ode, mogući su i naknadni neodmereni komentari “prekobrojnih”. U kafiću među prijateljima, na zatvorenoj žurki ili na splavu pred zoru. Dešavalo se to, a i procurilo je do  medija. Setio sam se da je u bivšem KS(Jugoslavije) postojalo jednostavno pravilo: KS bira selektora, selektor bira igrače koji onda igraju. Tačka. I to mi se dopada. Od igrača se traži da pruže svoje maksimume u reprezentaciji samo sa loptom u rukama.

Setio sam se kako je Aleksandar Đorđević zaslužio moje poštovanje, na EP u Grčkoj 1987… zar je moguće da je prošlo toliko vremena!

Nije nam išlo protiv Španaca u poslednjoj utakmici turnira. Prethodne večeri izgubili smo polufinale, više od Galisa nego od svih ostalih Panajotisa zajedno, a čak je i bronzana “uteha” polako izmicala. Sa zebnjom smo gledali u pravcu selektora Ćosića i njegovog asistenta Slavnića koji su se prepirali na klupi. Konačno selektor je u 23.minutu (na 44:54 za Špance) pozvao poslednjeg beka da zameni Acu Petrovića. Trebalo je vremena za zaustavljanje kola koja su jurila u ambis, grozna situacija (48:63 – 25.minut). A onda je 20-godišnji totalni debitant  neuhvatljivom inspiracijom i “slavnićevskim” asistencijama Draženu Petroviću (gledam pravo dok lopta leti desno!), brzim proigravanjima, agresivnim ritmom i naravno svojim prvim trojkama za “plave” preuzeo sudbinu tako reći izgubljene utakmice u svoje ruke. Nametnuo se kao neporecivi lider, usput flasterskom odbranom izbacivši iz komforne zone šuta uvek opasnog San Epifanija, odakle je ovaj otišao na klupu i dalje, u istoriju. Pokušao je španski kouč Migel Dijaz i sa (za glavu višim) Sibilijom, ali Sašu više ništa nije moglo da zadrži. Posle naše serije 17:0 (65:63) “furija” je jedva disala, sa Sašinom drugom trojkom (za 70:67) prešlo se u ubedljiv finiš za bronzanu medalju (Dražen i Aca Petrović, Kukoč, Paspalj, Grbović, Radović, Vranković, Radovanović, Divac, Rađa, Cvetičanin i Đorđević). Još čuvam statistiku od tog 13.  juna 1987. sa Sašinih 8 poena (2/2 za tri, 1/1 iz reketa, 0/2 van, 3 asistencije, 2 uhvaćene, po jedna ukradena i izgubljena lopta za 17,34 minuta).

Priznajem da sam odužio sa opisom utakmice za treće mesto, ali po meni te večeri u dvorani “Mira i prijateljstva” u Pireju lepo vaspitani dečko sa Novog Beograda prvi put je obukao dugačke košarkaške pantalone i počeo uzbudljiv život “mister basketbola”. Kasnije su – po principu što se jednom dobro uradi mora se stalno ponavljati – došle i igre i nezaboravni daleki poeni (1992, 1995, 1997) ali i dramatična četvrtfinalna utakmica povređenog asa protiv Argentine 1998. kad je, igrajući sa dirljivo snažnim i čistim emocijama, još dublje prodirao u naša srca i sećanja. Ali da nije bilo te junske noći u pirejskoj dvorani, koja je morala pripasti samo njemu zbog drskosti kojom dvadesetogodišnjaci pokušavaju da osvoje svet, ne znam kako bi njegova igračka karijera dalje tekla i gde bi se zaustavio.
Priča se ovde ne završava. Pre petnaestak godina otkrio je čuvenom novinaru Miletu Kosu da će se jednog dana posvetiti trenerskom poslu: ” Zazidan sam u ovoj slatkoj tamnici koja se zove košarka”.

I sam sam tu negde. On me je gurnuo unutra, još malo pa će biti okruglih 30 godina  prijatnog tamnovanja sa njim.

Photo: MN press