Nekoliko događaja zbilo se u kratkom vremenskom periodu, a svi su vezani za Partizan, pa imam potrebu da ih prokomentarišem. Tačnije, povežem. Da ih za početak nabrojim: bivši trener Duško Vujošević otišao je na novo radno mesto, u francuski Limož, ispraćen ovacijama navijača na aerodromu “Nikola Tesla”. Nekoliko sati ranije u dnevnom listu Blic objavljeno je na naslovnoj strani da je predsednik Partizana Nikola Peković investirao par miliona evra u… placeve i hotele na Zlatiboru. A još nekoliko sati pre toga objavljeno je da je Telekom Srbija obnovio sa Partizanom ugovor o sponzorstvu, koji je prestao da važi u vreme kad je beogradski klub bio prvak Srbije i ABA lige.

Kako su ove vesti povezane?

Pa evo: Nikola Peković nikad nije obećao da će investirati neki svoj novac u Partizan. Istini za volju, nije govorio ni o investicijama na Zlatiboru, ali to je njegova privatna stvar. Ubrzo posle njegovog izbora za predsednika kluba mnogima je postalo jasno da je od strane onih koji u ovom trenutku odlučuju o sportu, kao i o klubovima koji su vlasništvo države, postavljen da bi smenio trenera. Pekovićev prethodnik Predrag Danilović to nije hteo da uradi, pre bi smenio sebe nego Vujoševića, i to je na kraju i uradio. Nikola je potpisao sertifikat novom treneru, i otišao u Ameriku odakle se više nije vraćao.

A kad su oni koji brinu o klubovima koji su u vlasništvu države bili obavešteni da je Vujošević potpisao ugovor sa francuskim timom, krenuli su u akciju. Možda karikiram, ali verovatno je to izgledalo ovako: neko je okrenuo broj telefona Predraga Ćulibrka, generalnog direktora Telekoma Srbija, ili nekog njemu bliskog, i rekao: “Pusti ovim grobarima neku kintu, dobro će doći, idu izbori…” U stvari – karikiram…

I, eto, tako sam ja na prilično prost (možda i glup) način povezao ta tri događaja koja su se desila u nekih 72 sata. Otprilike u periodu koji izbeglice iz Sirije i Avganistana imaju da pređu put od srpsko-makedonske do srpsko-hrvatske granice. Uspeju oni to, a uspela je i akcija u Partizanu: trener koji je smetao mnogima otišao je daleko od “Jugoslavije” (kako je on to znao da kaže kad napravi lapsus), navijačima je objavljeno i objašnjeno da od predsednika ne očekuju neku novčanu infuziju, a kao bensedin došla je vest da će Telekom dati neke pare za sponzorstvo u klubu koji je trenutno na začelju ABA lige i ne igra u Evropi. Ostali su – dugovi. Kao i drugovi, ali neću o njima.

Onda je došla Krka. Otprilike u okviru ta 72 sata, možda koji minuta kasnije. Prva utakmica u kojoj se mogla donekle nazreti trenerska ruka Aleksandra Džikića, jer je meč sa Cibonom došao par desetina sati po njegovom postavljanju, pa nije relevantan. Mada je i na toj utakmici Džile izgubio par kilograma cupkajući pored terena i terajući svoje igrače da igraju presing posle postignutog koša, što oni ranije nisu činili.

Pobeda protiv Krke je prvi gostujući trijumf Partizana još od – ako se dobro sećam – maja meseca 2015, i polufinala plejofa u domaćoj Superligi!

Džikiću su u Novom Mestu posao dodatno otežali centri Partizana Đumić i Vilijams, koji su zajedno nakupili deset ličnih grešaka za ukupno 20 minuta, koliko su proveli na parketu (ispada da su pravili faul svaka dva minuta, odnosno svaki put kad protivnik ima loptu). Uz to, novi Partizanov Amerikanac Vilijams nije nikog oduševio, a navijače je na tviteru inspirisao da ga nazovu “cepanicom” i “čovekom palim s Marsa”. Pa i pored toga, i uz činjenicu da su Murić, Marinković i Aranitović zajedno postigli nula poena, i uz 14 ofanzivnih skokova Krke – crno-beli su pobedili. U jednom trenutku je ličilo da gledamo dežavi, kad je Partizan posle 12 poena prednosti došao u minus od pet koševa, ali na sreću u dresu Krke nije bilo Mulalića (onog što je u Beogradu pogodio pobedonosnu trojku sa pola terena uz zvuk sirene).

Junak u Novom Mestu bio je Aleksandar Cvetković sa nestvarnim indeksom uspešnosti 42! On, Džons, Vitkovac i Vilson zajedno su postigli 66 poena, od 75 koliko je dao kompletan tim. Možda bi danas Partizan žalio za izvanrednom Cveletovom partijom i porazom, da Džikić na vreme nije shvatio gde je prava opasnost po njegov tim, pa je na terenu skoro četvrt časa držao zajedno dva plejmejkera, Cvetkovića i Vilsona.

“Nije postojao nijedan racionalan razlog da preuzmem treniranje Partizana”, rekao je Aleksandar Džikić posle pobede protiv Cibone.

Ipak je krenuo u tu avanturu, uprkos navodnim željama ljudi van kluba da zakatanče Partizan, uprkos besparici, uprkos rosteru koji nije birao, i uprkos samom Partizanu koji je već bila zahvatila kolektivna letargija, što je logično kad si na poslednjem mestu, ali nije logično ako imaš takvu istoriju iza sebe.

Eto, ciklus od 72 sata započet na stranicama Blica, nastavljen na beogradskom aerodromu i u salonima Telekoma Srbije, završio se u Sloveniji injekcijom optimizma koju samo tri dana ranije niko nije ni sanjao. Daleko od toga da su se crno-beli spasli ispadanja iz ABA lige, ili da se kaže kako sad odjednom imaju neki jak tim – a nemaju ga – ali neka nada se pojavila. Porazi, kojih će sigurno biti, ne bi smeli da je ugase.

Photo: ABA