U istoriji naše košarke mnogo je datuma koji bi morali da se pišu „crvenim slovima“. Jedan od tih je i 30.juli 1980, dan u kome je nekadašnja Jugoslavija postala, prvi i jedini put, olimpijski šampion. U finalnoj utakmici savladana je Italija sa 86-77.

Imao sam sreću da prisustvujem toj utakmici, kao i celom košarkaškom turniru. Bio sam deo takozvanog pula izveštača novinske kuće Borba. To je značilo da svi novinari Sporta, Večernjih novosti i Borbe rade kao jedan tim, a sva tri lista koriste izveštaje prema potrebama i prostoru. Ja sam u podeli zadataka dobio da pratim košarku i atletiku. Na stadionu u Lužnjiki, u međuvremenu obnovljenom, koji će 2018. biti poprište finala Svetskog prvenstva u fudbalu, pratio sam sjajna atletska nademetanja, a onda žurio u „Olimpijsku dvoranu“ , zdanje za 40.000 gledalaca, gde se igrao košarkaški turnir. Doduše, dvorana je bila podeljena, u jednom delu igrala se košarka, u drugom je na programu, čini mi se, bio boks.

Naše košarkaše u Moskvu su odveli Ranko Žeravica i Mirko Novosel, stari tandem koji je početkom 70-tih godina utro put ka kasnijim brojim uspesima. Pošto je na Evropskom prvenstvu 1979. u Italiji osvojena samo bronzana medalja, što je ocenjeno kao neuspeh jer je Jugoslavija tada bila evropski i svetski prvak, selektor Petar Skansi nije dobio poverenje KSJ. Reprezentacija je vraćena u ruke pobedničkog tandema.

Žeravica i Novosel odabrali su sledeće igrače: 4 Andro Knego, 5 Dragan Kićanović, 6 Rajko Žiži, 7 Mihovil Nakić, 8 Željko Jerkov, 9 Branko Skroče, 10 Zoran Slavnić, 11 Krešimir Ćosić, 12 Ratko Radovanović, 13 Duje Krstulović, 14 Dražen Dalipagić, 15 Mirza Delibašić.

Bila je to kombinacija moćne Bosne (prvak Evrope 1979 sa Delibašićem i Radovanovićem), dolazećeg Partizana (tandem Kićanović-Dalipagić), sjajne dalmatinske škole (Zadrani Ćosić i Skroče, Splićani Jerkov i Krstulović, Dubrovčanin Knego, mada u dresu Cibone) i Beograđana Zorana Slavnića (Zvezda) i Rajka Žižića (OKK Beograd).

Turnir smo otvorili lakom pobedom nad Senegalom (104-67), zatim je usledila ubedljiva pobeda nad Poljskom (129-91) pa tesna nad Španijom (95-91). U narednoj fazi pobedili smo Italiju (102-91), Kubu (112-84), SSSR (101-92). Ova poslednja utakmica bila je jedina koju nisam gledao jer sam bio na atletici.Na monitoru sam pratio kretanje rezultata, i kada smo pred kraj imali solidnu prednost zaključio sam da sigurno pobeđujemo. Međutim, SSSR je izjednačio, posle 81-81 u regularnom delu igran je nastavak. Dalipagić je sa šest poena doneo prednost (89-83) koji su do kraja uvećani na deset, bilo je 101-91. Usledila je i pobeda nad Brazilom, doduše teška i tesna (96-95) što je značilo da je u polufinalnoj grupi Jugoslavija prva sa 5 pobeda u 5 mečeva, a Italija je bila druga sa 2-3, istim skorom kao i SSSR ali je presudio direktni duel koji su Italijani dobili 87-85. Sistem takmičenja nalagao je da prva dva tima igraju finale, treći i i četvrti za bronzu. Mi smo sigurno dobili Italiju 86-77, SSSR se utešio bronzanom medaljom savladavši Španiju 117-94.

Na pobedničkom postolju bilo je 11 naših igrača. Nedostajao je Dragan Kićanović koga je Dino Menegin nekoliko sekundi pre kraja povredio. Kićanović je prolazio ispod koša Italijana kada je Menegin ispružio koleno malo više nego što je trebalo, dovoljno da pogodi „Kiću“ u butni mišić. Naš as završio je u bolnici a njegovu medalju primio je drugi član čuvenog bekovskog tandema Moka-Kića, Zoran Slavnić.

Trijumf u Moskvi bio je isti kao onaj dve godine ranije u Manili na Svetskom prvenstvu. Siguran, ubedljiv, sa svim pobedama. Ostvarila ga je ista zlatna generacija, ona koja je dominirala evropskom i svetskom scenom u deceniji između 1970. i 1980. Činjenica da na igrama u Moskvi nisu učestvovali Amerikanci (bojktot zbog ulaska sovjetskih trupa u Avganistan 1.janura te olimpijske 1980.) ne umanjuje trijumf naše ekipe. Iako su Amerikanci u pre-selekciji za Igre u Moskvi imali sjajan tim na čelu sa Ajzejom Tomasom, nije rečeno, niti iko može da tvrdi, da naši asovi ne bi dobili taj američki tim u kome nije bilo NBA igrača koji će se pojaviti tek 12 godina kasnije u Barseloni.

I posle 35 godina relativno dobro pamtim finale. Prvo poluvreme bilo je izjednačeno, na odmor smo otišli sa 5 poena prednosti (42-37) ali je u nastavku do izražaja došao veći kvalitet naših igrača. Italija je zapretila u 33. minutu (58-62) ali su onda Kića i Praja ubacili 8 poena, svaki po 4, Jerkov i Delibašić dodali su još 4, i u 35 minutu bilo je 74-60. Sve je bilo rešeno. Kićanović je, pre povrede, dao 86. poen za „plave“ u 39. minutu (86-70), Italijani su do kraja meča samo malo „našminkali semafor“ i povredili Kiću… Naš tim je tgurnir završio sa skorom 8-0, Italija sa 4-4, SSSR sa 6-2.

Dražen Praja Dalipagić bio je naš prvi strelac sa 195 poena (prosek 24,4 poena), Dragan Kićanović je dao samo 6 manje (189), sledili su Delibašić sa 123, Ćosić 76, Jerkov 65, Radovanović 56, Slavnic 28, Žižić 29, Knego 25, Nakić 15, Skroče 8 i Krstulović sa 6 poena.

Najbolji strelac turnira bio je Jan Dejvis (Australija) sa prosekom 29,3, drugi je bio Stanislav Kropilak (Čehoslovačka) sa 26,3, treći Poljak Vjećislav Mlinarski sa 26,0 a četvrti naš Praja Dalipagić sa 24,4. Peti je bio Oskar Šmit (Braziol) sa 24,1, 6. Dragan Kićanović (23,6), 7. Kandido Sibilio (Španija) 21,6, 8. Indijac Sing Ćopra sa 21,3, 9. Sergej Belov (SSSR) sa 21,1 a 10. Renato Vilalta (Italija) sa 19,4.)