Posle priča o Miloradu Sokoloviću i Jovanu Kosijeru, velikim propagatorima košarke na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru, Koš magazin vam predstavlja još jednog velikana pisane reči: Zorana Petrovića. Reč je o čoveku koji, poput najslavnijih ljudi iz NBA, zaslužuje ulazak u „kuću slavnih“ po dva osnova. Oni kao igrači i treneri, on kao sportista i novinar.

Kad sam marta davne 1969. kročio  u dopisništvo kuće „Vjesnik“ na 8. spratu  zgrade u Nemanjinoj 4, da u listu „Vjesnik“ počnem da se bavim sportskim novinarstvom, u sobici koja je pripadala „Sportskim novostima“ zatekao sam Slavoljuba-Cigu Lukića, Miloša Gligorića-Gligu i Zorana Petrovića. Nikoga nisam poznavao, ali sam Zorana znao jer je još uvek bio aktivan igrač, odbojkaš Partizana, proslavljeni reprezentativac. Ciga je radio samo fudbal, Gliga i Zoran sve ostale sportove. Zoranu je sektor bila i košarka. Narednih 10 godina, iako nisam direktno radio sa njim nego pored njega, naučio sam mnogo. Zoran je dolazio rano, hvatao telefon i sa njim bi „obišao“ saveze i klubove koje je pokrivao, a onda kucao svoje vesti koje su teleksom išle u Zagreb. Već oko 13,00 ili 13,30 skupljao je stvari, sedao u auto, prvo beše neki stari „princ“ a posle  žuta „peglica“ (fiat 126)  i kretao u obilazak svojih sektora. Danas košarkaški, sutra odbojkaški savez, prekosutra teniski… I tako iz dana u dan. Od Zorana sam naučio da novinar u redakciji piše, ali da vesti, informacije i kontakte traži na terenu. Kopirao sam ga kad sam i koliko sam mogao, i sa današnje distance mogu reći da je to bila najbolja „investicija“ u mojoj novinarskoj karijeri. Kad mi danas neko kaže „lako je tebi, ti sve poznaješ“, setim se tih vremena kad mene niko nije znao a ja počinjao u zagrebačkom listu koji se slabo ili nikako čitao u Beogradu… Zoran je bio u odličnim odnosima sa službenicima i sekretaricama, čak i sa čuvenom Sonjom Mladenović u KSJ kojoj je lakše bilo izvaditi zdrav zub nego od nje dobiti informaciju. Družio se sa generalnim sekretarima, predsednicima, članovima raznih predsedništava i izvršnih odbora…

Zavideo sam mu jer su mu sva vrata bila otvorena, svi su ga znali. Nekad je bilo dovoljno da kaže samo „Zoran ovde“, a mnogo puta jurili su njega da bi mu dali informaciju.

Vratiću se još na Zorana-novinara, ali treba nešto reći – a ima mnogo toga da se kaže – i o Zoranu-sportisti. Takav talenat za sport retko se rađa. Koji god sport je probao išao mu je od ruke, ali i od noge! Bio je super-talentovan pionir u fudbalskom klubu Crvena zvezda. I danas zavitlava Dragoslava Šekularaca-Šekija, drugara iz Pete beogradske gimnazije, da kad su zajedno otišli na probu u Zvezdu  Šeki je odbijen a Zoran primljen! Tek kasnije je čuveni Zvezdin lovac na talente čika Mitke video Šekija na malom fudbalu pored zgrade „Politike“, i rekao mu da smesta dođe u Zvezdu. Zoran sa ponosom ističe da je jednom, u predigri meča Zvezda-Austrija (ili Rapid, nije baš siguran) na JNA igrao pred 40.000 gledalaca. Pioniri Zvezde i Partizana oduševili su gledaoce, bilo je 2-2, Zoran, levo krilo, dao jedan gol…

U slobodno vreme zimi klizao je na Tašmajdanu, ponekad hvatao i neki hokejaški štap, onako za sebe. Onda jednog dana OHK Beograd dođe na utakmicu sa samo 8 igrača, golman Ljuba Georgijević vidi Zorana i kaže mu da obuče opremu… Zoran zaigra i da gol. Posle ponovio još nekoliko puta…

Igrao je, doduše malo, i rukomet u Mladom proleteru, na Zvezdari, ali njegov sport bila je odbojka. Teža povreda kolena odvojila ga je od fudbala, u kraju je niklo odbojkaško igralište, prijavio se  u OK Jugoslaviju koja se nešto kasnije fuzionisala sa Partizanom.

– Donesem kući dres da majka opere, takvo je vreme bilo, ona ga okači na konopac da se suši. Naiđe ćale, skine dres i baci ga preko plota – pričao mi je Zoki.

Reprezentativci u odbojci Branislav Bulatović (2) i Zoran Petrović (8)

Otac je bio zakleti „zvezdaš“, od malena je sinove, starijeg Veljka i mlađeg Zorana, usmerio na sport. I Zvezdu, naravno. Zoran je dres sa brojem 8 nosio  zbog-Rajka Mitića.

– Nismo propuštali ni jednu utakmicu Zvezde, a često smo išli i na Partizanove. I to peške, od Vukovog spomenika gde smo stanovali – seća se Zoran.

Veljko je bio odličan atletičar, sprinter, državni rekorder na 200 metara. Zvali su ga Hari, po Hariju Džejmsu, čuvenom trubaču iz filma „Bal na vodi“ koji je 50-ih godina bio hit u Beogradu. Veljko je imao neki sako sličan onome koji je Džejms nosio u filmu, i tako je postao Hari. Veljko je kasnije postao čuveni simatelj u TV Beograd, posebno su zapažene bile njegove reportaže u seriji „Karavan“ koju je radio Milan Kovačević.

Zoran je, kao bogom dani talenat za sve sportove, brzo napredovao. Ušao je u odbojkašku reprezentaciju i bez pauze u njoj odigrao 136 uzastopnih mečeva. Odbojka je bila u povoju, zlatna medalja na Mediteranskim igrama u Tunisu 1967. bila je veliki uspeh. Ipak, Zoran je kao novinar uspeo da „osvoji“ dve bronzane medalje:

– Izveštavao sam sa evropskih prvenstava u Beogradu 1975, iz „Pionira“, i iz Pariza 1979. Za Pariz me vežu razne uspomene. Te 1979. zvali su me iz beogradske TV i pitali da li mogu da komentarišem naš meč za bronzanu medalju. Kažu da nije bilo loše… U toj istoj dvorani „Pjer Kuberten“ igrao sam mnogo godina ranije i to –bos. Bila je to senzacija, „L’ekip“ je objavio moju sliku na prvoj strani… Ja u šali kažem da smo samo Novak Đoković i ja stigli do naslovne strane čuvenog sportskog dnevnika – seća se Zoran.

Sa Partizanom je bio 5 ili 6 puta prvak, osvajao je i kup Jugoslavije. Važio je za najboljeg jugoslovenskog odbojkaša a stručnjaci se slažu da mu se na mestu tehničara do danas približio samo Nikola Grbić. Igralo se tada drugačije, samo prstima, ali Zoranu je bilo svejedno, njemu je talenat izbijao iz svakog pokreta.

On je od prvog dana bio deo društva koje se svake večeri okupljalo na početku Knez Mihajlove, ispod čuvenog “Insinog sata“. Tada se to zvalo „sportsko ćoše“ a dolazili su svi sportisti:

– Tada se nismo dedlili na  „zvezdaše“ i „partizanovce“, bili smo drugari, sportisti, uglavnolm i reprezentativci… Kad je Žućko Korać poginuo 1969. onda je taj naš kutak postao „Žućkovo ćoše“. Bio sam veoma počastvovan kad me je KS Srbije pozvao da baš ja otkrijem ploču koja seća Beograđane na mesto okupljanja najvećih srpskih sportista 60-ih godina prošlog veka -kaže Petrović.

Pošto je odlsužio vojsku bio je u dilemi da li da ode u Italiju, i zaradi neku paru, ili ostane u „Sportskim novostima“ gde je počeo da „piskara“, i gde su mu ponudili stalni posao. Odabrao je ovu drugo. Tako je naše novinarstvo dobilo možda svog najboljeg informatora. Zagrebački sportski dnevnik svakodnevno je bio pun vesti sa potpisom Z.P. Mnogi novinari u beogradskim redakcijama svakodnevno su dobijali grdnje od urednika zašto nemaju neku vest koju je, zahvaljući Zoranu, objavila konkurencija.

U staroj dobroj Hali sportova na Novom Beogradu, danas „Ranko Žeravica“, na košarkaškim utakmicama sedeo sam do njega i naučio da vodim statitiku. Zoran je imao odštampanu svesku sa blanko formularima za ručno upisivanje podataka. Govorim o vremenu u kome zvanična statitika nije postojala. Zoran je to radio , ozprilike, ovako:

Kićanović- 2,2**,11,2**,01,222,*22,11,11,22….

„Dvojke su označavale dva poena, „jedinice“ pogođena slobodna bacanja, „nule“ promašaje sa linije penala a tačkice promašaje iz igre. Na kraju meča imao je procente šuta za svakog igrača i ceo tim…

Zoran je još po nečemu bio jediunstven: išao je na treninge, redovnije od nekih igrača! Imao je svuda otvorena vrata zato što nikada nije zloupotrebio ničije poverenje. Kaže da su mu Kića i Praja, u jeku najveće slave, rekli:

– Ne moraš ništa da nas pitaš, sve što napišeš da smo rekli – potpisujemo.

Takvo je poverenje uživao među igračima… Objavio je na stotine eksluzivnih vesti, posebno se ponosio kad je prvi u Jugoslaviji javio da Bora Stanković postaje član MOK.

A kad je 1991. dobio poziv da se priključi ekipi novoosnovanog „Sportskog žurnala“, nije oklevao. U novoj redakciji više nije radio košarku, ali je zato dobila odbojka. Njegov sport je polako ali sigurno kretao ka evropskom i svetskom vrhu.

– Ponosam sam što je tada odbojka u „Žurnalu“ svakog dana imala celu stranu. Ubrzo su došle medalje i vrhunski rezultati, srećan sam što sam, makar kao novinar, dočekao tako lepe dane za odbojku – kaže Petrović.

Ističe da mu je jedno od najdražih priznanje nagrada za životno delo Sportskog saveza Srbije 2011.

– Posebno zato što sam je primio istog dana kada i Bora Stanković, najveći sportski diplomata koga je ova zemlja imala.

Ako smem da dodam, i ja sam ponosan što sam istog dana dobio istu nagradu, s tim što je  Zoranova „dupla“, igračka i novinarska.

Jedan je Zoran Petrović, srpska sportska legenda.

Photo: Privatna arhiva