Vidite li vi ovo, ljudi moji, kako sudba i providnost namjeste neke stvarce nekim individuama što po košarkaškom nebu kroče. Evo jutros baš oprašta se Kobi Brajant, momak kome je sudba smjestila poprilično lagodan boravak na planeti Zemlji, završava svoju karijeru sa 60 koševa u posljednjoj predstavi. Za to mu je trebalo 50 šuteva na koš!!! Ne sjećam se da sam ikog ikad vidija ispucat taj broj lopti, ali nisam nikog vidio ni da je stavio 60 koševa u oproštaju od aktivnog basketa.

Sprdačina od košarke ili pečat stvarnog genija? Mislim da smo u ovom slučaju žrtvama udruženih napora košarkaških, marketinških i inih od goleme pare sila. A možda bi trebali da učimo od Amerike, možda bi trebalo da proizvodimo superzvezde koje će da igraju svih 40 minuta bitnih tekmi. I 35 onih nebitnih… Možda je zato evropska košarka u gabuli… A možda je slučaj Kobija Brajanta ipak jedinstven jer žabarske temelje retko koji američki košarkaš ima; sa toliko pompe došao je i otišao malo koji učesnik istorije igre; došao je kako je i otišao – slavljen lokalno i globalno iako je i na dolasku i u odlasku imao ponajviše airball promašaja (i ne samo njih) u ciloj NBA…

Pogledah jutros oproštaj Kobija protiv Jute u L.A. i u nekih 5-6 minuta koliko sam izdrža gledat tu smijuriju od košarke, Brajant je uputio nekih 10 lopti na koš, 3 je pogodio, 3 puta je zabilježio airball, a članovi Lejkersa koji su pored njega bili na parketu imali su jedan jedini zadatak – doturiti loptu Kobiju. Ustvari prije nekih 30 godina, uživo sam gledao jednu veoma sličnu utakmicu, di je čovik ispucao možda i 60 lopti, samo što se nije radilo o oproštaju, već o potvrdi domaće super-ultra-sega-mega-zvezde. Izgleda da se takve košarkaške priredbe ponajviše pamte i ostaju mitovima, mada s ozbiljnom igrom narančastog baluna – veze nemaju.

Nakon talijanskog odrastanja, pa zatim glumljenja najveće srednjoškolske zvijezde američke košarkaške povijesti, uloge Vlade Divca u prelaznom roku, nezasluženog naslova kralja zakucavanja u rookie sezoni, pa nezasluženog All-Star susreta u drugoj sezoni (đe je u poenima predvodio sve zvezde Zapada), pa ondak i tri uzastopne NBA titule koje nikad bez Šaka, Orija i sudija ne bi dohvatio (on sam još ne želi da si prizna to i kapira da je sve čisto povodom tih grandioznih, polunamještenih ostvarenja), pa onda razlaz sa O’Nilom zato jer obojica su prilično emocionalno neinteligentne, nefleksibilne persone (iako sjajni košarkaši), pa onda svi oni rekordi efikasnosti, streljačke titule, 81 koš Torontu, samoprozivanje Black Mamba, samo jedna MVP titula regularne sezone u karijeri, zatim još dva uzastopna naslova s fenomenalnim timom, na potpunom vrhuncu karijere, ali i najviši procenat šuta u jednoj sezoni koji nikad nije dosega ni 47%, smešan postotak za 3 poena kroz karijeru, rekordan broj promašaja u NBA, sebičnost najviše vrste uz titulu jedinog igrača koji je proveo 20 sezona u jednoj NBA sredini… Ove posljednje dve stavke su u stvari najvećim tragom koji je Kobi ostavio našem globalnom, košarkaškom selu – rekordan broj promašaja u karijeri i 20 godina u jednom NBA timu…

Onih pet naslova s Lejkersima ni ne računam u Kobijev CV… Oni su ionako ona službeno servirana, zamagljena stvarnost… Oni bi došli i da se Kobi bavio pjevanjem kancona ili trbušnim plesom…

Kobi, Kobi, ća si ga nasra u karijeri, pa to nemru polizat nit najbolje oružarke Las Vegasa – i ljudi te vole. Da vole – obožavaju ka Boga, padaju ničice u apsolutnom deliriju, u košarkaškom orgazmu najviše vrste konzumerizma. A konzumerizam je istinski tih zadnjih 60 poena iz 50 pokušaja…

Možda još neko od velikih NBA imena završi karijeru ove sezone. Ne bi se iznenadija da patike o klin okači jedan Tim Dankan, momak koji je gotovo jednako dugo u NBA kao Kobi. Ako je ovo Timijeva oproštajna sezona, moram da rečem da mi se način mnogo više dopada od Kobijeve. A da ću da merim košarkaše prvenstveno po titulama – neću, jer to nije jedinim mjerilom; to je samo uprošćeni način poimanja stvarnosti. Nikad nisam popušio foru da je Brajant većim košarkašem od Dankana (obojica po 5 naslova) jer, za razliku od Kobija, Dankan je stvorio šampione od prosječnog San Antonija, dok su Lejkerski uvik bili viralnim hitom, davno prije no što je crna mamba stigla u NBA: nikad nisam popušio ni da je Kobi veći od Olajdžuvona, a i za, još tamo davne Dr. J.-a ili Džerija Vesta, nisam sasvim siguran… Jedino ako NBA liga redizajnira svoj dugogodišnji logo, pa na njeg zakelji Kobija u airball akciji, eh, onda valjda će da upadne i u moj Top 10 NBA istorije…

Photo: NBA